Vladimir Umeljić: Razlika u kulturi sećanja u Srba i Jevreja

Osmi učesnik našeg virtualnog okruglog stola „Srpska kultura sećanja i Jasenovac – izazovi i odgovori“ bio je istraživač genocida nad Srbima Vladimir Umeljić. Serijal priprema V. Dimitrijević.

Umesto uvoda

S obzirom na činjenicu da se tema sistema jasenovačkih logora i broja žrtava u njima ne tiče samo pojedinih Srba, nego celine našeg naroda, i da je prilikom obrade iste, veoma važno imati u vidu dijalošku prirodu potrage za istinom, naš i vaš sajt se, sa dva pitanja (1. Kakvo je mesto Jasenovca u našem istorijskom pamćenju? 2. Šta mislite o najnovijim polemikama oko broja žrtava u jasenovačkom sistemu logora?) obratio nizu intelektualaca sa molbom da na njih odgovore.

Ponavljamo: „Stanje stvari“ neće ulaziti u lične polemike i nadgornjavanja, nego će visoko držati zastavu načelnosti i svesrpskog interesa, podsećajući na osnovnu činjenicu: Velikomučenički Jasenovac ne treba da nas razdvaja, nego da nas, u Hristu i Nebeskoj Srbiji, spaja.

Vladimir Umeljić: Izveštaj iz Jerusalima

Kada je prof. dr Gideon Grajf ispred Instituta za proučavanje Holokausta Šem Olam počeo da šalje pozive za učešće na Međunarodnoj konferenciji o Jasenovcu u Jerusalimu, počeo je da se širi novi, nadonosni duh među istraživačima genocida, tog „najstrašnijeg zločina, koji istorija čovečanstva poznaje“ (Rafael Lemkin). Jer sada su potomci dva naroda-žrtve bili stavljeni u situaciju da sinergički udruže svoje napore pri utvrđivanju i odbrani istorijske istine. Neophodno je, međutim, da sledećeg puta budu ravnopravno zastupljeni i potomci trećeg naroda-žrtve nemačko-nacističkog i hrvatsko-ustaškog genocida, naime Romi.

Manifestacija je vrlo uspela uprkos silnim pokušajima opstrukcije i masivnih pokušaja da se ona bukvalno zabrani donesena Jerusalimska deklaracija o Jasenovcu već sigurno piše istoriju, a da ne govorimo o svečanom otvaranju Srpsko-jevrejskog centra Sveti Sava i Jehuda Alkalaj na ONO Koledžu, najvećem univerzitetu u Izraelu, gde će se učiti srpski jezik, vera i kultura, kao i istorija srpskih Jevreja. Istovremeno je na Filološkom fakultetu u Beogradu otvoren Centar za proučavanje hebrejskog jezika, jevrejske istorije i kulture.

Osim vrednih svedočanstava o Srbocidu i genocidu nad Jevrejima (i Romima) hrvatske države 1941-1945, porazne uloge rimokatoličkog klira pri tome i iskaza nekoliko još živih srpskih mučenika, koji su kao deca uspeli da prežive pakao Jasenovca i Jastrebarskog, bilo je reči i o novijoj istoriji, naime, kako se konstruiše „slika neprijatelja“ i „uloga dežurnog krivca“ u javnosti. I taj deo sudbine, naime, Srbi od devedesetih godina prošlog veka dele sa Jevrejima, kako je više referenata naglasilo.

Najveća stvar je međutim da je Sveti Sava po prvi put u istoriji dobio svoju Spomen-ploču u Jerusalimu a povodom 790 godina od njegovog prvog hodočašća u ovo Sveto mesto. Da ne govorim ovde o grdnoj i bogohulnoj sramoti da je ustaško-genocidni vrhovni vikar Stepinac već odavno i više/manje potajno dobio svoju ploču na Via Dolorosa. Ali daće Gospod da se to nepočinstvo potre i iščezne; profesor Grajf je već uputio protestna pisma svim odgovarajućim institucijama i instancama… Sve u svemu, evidentno je da je postavljen jedan novi i visoko kvalitetni kamen-temeljac u odnosu na kulturološki, naučno-istorijski pa i politički dijalog između dva naroda, da postoje izuzetno dobre šanse da započeti dijalog preraste u jedan most prijateljstva i solidarnosti. Jer, u tome su svi bili saglasni, niko ne može da očekuje slaganje u svim aspektima, ali argumentovana diskusija nema alternativu.

Sa tačke gledišta jednog srpskog učesnika u ovim nesumnjivo istorijskim događajima, nemoguće je zaobići vrlo obrazloženi utisak da bi Srbi trebalo tj. morali da mnogo uče od svojih jevrejskih domaćina, kako u pogledu odnosa prema kulturi sećanja tako i odnosa prema istorijskoj, nacionalnoj i socijalnoj odgovornosti, kao i međusobnoj solidarnosti kada se radi o (ne samo fizičkom, već i dostojanstvenom) preživljavanju jednog naroda.

Pogledajmo na jednom primeru razliku u kulturi sećanja u Srba i Jevreja:

Ne tako retko, odnosno sve češće se među srpskim intelektualcima sreću zastupnici aktuelne teze Zapada o „neophodnosti promene svesti u Srba“, dakle pre svega o „štetnom, zločinačkom i, da, upravo malignom karakteru Kosovskog mita“ i shodno tome o „mazohističkom slavljenju sopstvenih poraza“, dalje o „perverznom podsećanju na morbidnu Ćele-kulu“, o „agresivnom velikosrpskom imperijalizmu u svim ratovima 20. veka“, itd.

Podsetimo se s druge strane samo jedne istorijske činjenice iz jevrejske istorije, da je u godinama 73-74. posle Hrista došlo do odlučujuće bitke jevrejskih ustanika protiv premoćne armije starog Rima u Masadi. Kada je položaj opkoljenih Jevreja postao beznadežan, oni su se odlučili na kolektivno samoubistvo obarzloživši svoju odluku sa „Bolje je umreti slobodan, nego živeti kao rob!“, kako je zabeležio istoričar Josif Flavije. Ukupno 960 muškaraca, žena i dece je napustilo ovaj svet, dve žene i petoro dece je preživelo i sačuvalo istinu o ovom događanju. Između 1965-1991. su se redovni godišnji manevri izraelske vojske završavali u Masadi zakletvom: „Masada se nikada ne sme ponoviti!“ Ovaj istorijski spomenik pripada od 2001. kulturnom nasleđu čovečanstva (UNESKO). Naravno da današnji stanovnici Izraela nikada nisu slavili samoubistvo, smrt, ali isto tako oni se nikada nisu odricali bilo čega u svojoj istoriji.

Zašto se delovi srpskih vodećih elita odriču svoje istorije i time svog identiteta? Ko se tu mazohistički ponaša i dela? Zar su Jevreji manje vredni, jer odbijaju da to čine? Ne, naprotiv, od njih se i odnos prema sopstvenoj istoriji može samo učiti!

Još nekoliko reči o prekoj potrebi da Srbi uče od Jevreja o odnosu prema istorijskoj, nacionalnoj i socijalnoj odgovornosti, kao i međusobnoj solidarnosti kada se radi o (ne samo fizičkom, već i dostojanstvenom) preživljavanju jednog naroda:

Pogledajmo, dakle, odnos prema paraleli Aušvic/Jasenovac, koju je prof. Gideon Grajf postavio. Kada se tematizuje broj žrtava Jasenovca, odmah se obznanjuje duboki raskol među srpskim istraživačima (ostavimo po strani nedostojni hrvatski revizionizam o „radnom logoru sa par hiljada umrlih“ i isto tako neodržive srpske fantazmagorije o „najmanje 1.200.000 ubijenih Srba“ u Jasenovcu). Na jednoj strani imamo statističare, koji se dogmatski zaklinju u 80-100 hiljada žrtava a na drugoj one, koji se oslanjaju na sveukupnost istorijskih izvora, dakle na isto tako matematički egzaktnu teoriju verovatnoće, sestru bliznakinju statistike, sa kojom zajedno čini oblast matematičke stohastike, i koji zastupaju stav da se broj žrtava kreće u redu veličine stotina hiljada.

Želim odmah da naglasim da ja pripadam ovoj drugoj grupi i da moj stav glasi, uz sve dužno poštovanje prema statistici, da broj žrtava Jasenovca ni do danas nije definitivno utvrđen, ali da sveukupnost istorijskih izvora dozvoljava postavku o stotinama hiljada (matematička teorija verovatnoće). Treba isto tako naglasiti da srpski statističari po pravilu (a što je za žaljenje) klevetaju, difamiraju i diskvalifikuju ovu drugu grupu, denunciraju je kao „nenaučnu, amatersku, štetnu“, vrlo spremno zaboravljajući pri tome da je već svaka tvrdnja o „nenaučnosti matematičke teorije verovatnoće“ sui generis nenaučna.

Za razliku od njih, teško da bi se našao jedan jedini jevrejski istoričar ili bilo koji drugi profil, koji bi izašao u javnost tvrdnjom: „Kako se usuđujete da tvrdite da broj jevrejskih žrtava Holokausta iznosi 6.000.000, kada je i (s pravom neprikosnoveni) Jad Vašem (do 2017. godine) statistički, poimence utvrdio broj od 4.000.000! Vaše delanje je nenaučno, amatersko, štetno! Zaboravite sve uverljive iskaze sveukupnosti istorijskih izvora!“ Stoga dozvoljavam sebi tri vrlo dobronamerne preporuke dotičnim srpskim istoričarima/statističarima, iako mislim da znam kako će izgledati njihova sledstvena reakcija u javnosti:

• Da počnu da uče, tj. da se barem inicijalno upoznaju sa naučno-matematičkim postulatima Andreja Kolmogorova o tri aksioma teorije verovatnoće, koji važe od tridesetih godina prošlog veka.
• Da počnu da uče kulturu dijaloga.
• I kao najvažnije, da počnu da uče od Jevreja o odnosu prema istorijskoj, nacionalnoj i socijalnoj odgovornosti, kao i međusobnoj solidarnosti kada se radi o (ne samo fizičkom, već i dostojanstvenom) preživljavanju jednog tj. svog naroda.

Vladimir Dimitrijević

Pročitajte još

• Nikola N. Živković: Ugledajmo se na druge narode kad pamtimo svoja stradanja
• Milomir Stepić: Jasenovac i srpska strateška kultura
• Milo Lompar: Šta stoji iza pokušaja relativizacije Jasenovca
• Stefan Karganović: Od nas zavisi da li će Jasenovac postati „četnička izmišljotina“ ili će ostati zavetni hram
• Dragiša Bojović: Jasenovački prilozi za srpsku istoriju bola
• Dragan Hamović: Jasenovac i ja
• Milan Ružić: Koliko je Srba trebalo da ubiju u Jasenovcu da bi se smatrali ubicama

Izvor: STANjE STVARI