Vladimir Umeljić: O učešću velikih jevrejskih organizacija iz SAD u demonizaciji Srba od strane Zapada početkom 20. veka ili – Prevara ima mnogo lica

Povodom priloga Dušana Bukovića „Američki jevrejski kongres: Da li da se molimo da svi muslimani iz Bosne umru, predsedniče Klinton? (1993)“ smatram da je korisno prikazati pozadinu tih zbivanja nešto podrobnije a da bi se izbegao jednostrani utisak o tadašnjem delanju velikih jevrejskih organizacija iz SAD u jeku demonizacije Srba od strane Zapada.

Dole mali izvod iz moje studije „OKCIDENTALNO-EVROPSKA KULTUROLOŠKA TRADICIJA, VELIKI GENOCIDI U EVROPI SREDINOM I BALKANSKI RATOVI KRAJEM XX VEKA (Kontinuitet istorije u prizmi teorije definicionizma)“ na tu temu, koja je izašla 2016. (srpsko i nemačko izdanje).

Tu sam objavio kako iskaz odgovornih iz „Ruder & Finn“, tako i npr. reakciju direktora „Instituta za odbranu Zapada“ u Jerusalimu.

Iz tih (i drugih) primarnih istorijskih izvora jasno proizilazi da su ti beskrupulozni manipulatori („Ruder & Finn“) prevarili ne „samo“ javnost, već i velike jevrejske organizacije u SAD po pitanju Srba. To, naravno ne umanjuje njihovu odgovornost (i srpsku štetu), ali je uvek dobro što svestranije posmatrati stvari i tako učiti iz istorije.

„Ruder & Finn“ je radila, po sopstvenoj izjavi, za „republike Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu i Kosovo“^[1][2] u smislu političke propagande to znači u smislu „… indoktriniranja, usmeravanja i obrlaćivanja američke javnosti, zaključno sa američkom spoljnom politikom, u smislu i interesu svojih nalogodavaca…“ Firma „Ruder & Finn“ je za svoje uspehe u službi antisrpske koalicije potom dobila najviše priznanje, „Silver Anvil“, američke krovne organizacije za reklame i lobistički rad, „Public Relations Society of America“, za 1993. godinu, u kategoriji „Crisis Communications“.⁶⁹⁸

O načinu rada svoje firme, vrlo otvoreno i javno se izrazio šef „Ruder & Finn“⁶⁹⁹ u jednom intervjuu sa Jacques Merlino iz francuske televizijske kuće „France 2“, pri tome je (naravno – naknadno, pošto je sve već bilo završeno) govorio i o ovom konkretnom projektu instrumentalizovanja javnosti u vreme poslednjeg balkanskog rata^[4]:

„Ključno je bilo da zadobijemo i privučemo jevrejski lobi na našu stranu (podvučeno od strane autora). To je bila jedna izuzetno osetljiva i pipava oblast, jer nam je i najveća opasnost pretila sa te strane. Jer poznato je da je hrvatski predsednik Tuđman, u svojoj knjizi ‚Bespuća povjesne zbiljnosti‘, bio ekstremno netolerantan i svako ko je čitao tu knjigu, mogao ga je optužiti za antisemitizam.

Ništa bolja nije bila situacija ni u odnosu na Bosnu, jer je predsednik Izetbegović u svom delu ‚Islamska deklaracija‘, štampanom 1970. godine, euforično zastupao i branio ideju jedne fundamentalističke islamske države.

Osim toga, čitava prošlost Hrvatske i Bosne i Hercegovine je žigosana realnim i rigoroznim antisemitizmom. Desetine hiljada Jevreja je bilo pobijeno u hrvatskim logorima a to je sve bilo više nego dovoljno za jevrejske intelektualce i organizacije da budu sumnjičavi u odnosu na Hrvate i Bosance.

To je za nas bio veliki izazov, da promenimo ovo stanje stvari. I to smo i uspeli na najbolji način. Između 2. i 5. avgusta 1992. godine, kada je ‚New York Newsday‘ štampao onaj svoj biznis sa srpskim koncentracionim logorima (u originalu: „Roy Gutmans business with the camps“), mi smo iskoristili tu mogućnost i odmah počeli da obrađujemo tri velike jevrejske organizacije: The B’nai B’rith Anti–Defamation League, The American Jewish Committee i The American Jewish Congress. (podvučeno od strane autora).

Predložili smo im da odmah objave jedan masivni protest u ‚New York Times‘-u i da organizuju protestnu demonstraciju pred sedištem Ujedinjenih nacija. To je bio sjajan i izuzetno uspešan potez: uvesti jevrejske organizacije u igru na strani Bosanaca, to je bio veliki kockarski rizik, ali to nam je odmah otvorilo put i mogućnost da u očima javnosti izjednačimo Srbe sa nemačkim nacistima (…) jednim jedinim potezom smo uspeli da kreiramo i prezentiramo jednu vrlo jednostavnu situaciju, jednu klasičnu priču o „good guys“ i „bad guys“ (…)

Ciljanim fokusiranjem jevrejske javnosti, odigrali smo pravu kartu. (podvučeno od strane autora).

Odmah je u štampi počela upotreba određene terminologije, vrlo emocionalizovani izrazi kao „etnička čišćenja“ i sl. a sve u nameri da uspostavimo analogiju za nacističkom Nemačkom, sa gasnim komorama i Aušvicom. Emocionalni naboj je postao toliko ogroman, da mu se više niko nije mogao odupreti, bez opasnosti da bude optužen za revizionizam. Pogodili smo pravo u srž.“

France 2: To je moguće. Ali, između 2. i 5. avgusta 1992. godine, vi niste imali nikakve dokaze, da je to što vi tvrdite, istina. Vi niste imali ništa u svojim rukama, osim onog jednog članka u ‚Newsday‘.

„Naš posao nije da verifikujemo informacije… Naš posao je, kao što sam rekao, da izaberemo informacije, koje služe našoj nameri i da vrlo pažljivo izaberemo ciljne objekte. Mi nismo potvrdili egzistenciju logora smrti u Bosni, mi smo samo učinili da vest, koju je objavio „Newsday“, postane opšte poznata.“

France 2: Ali to predstavlja ogromnu odgovornost. Jeste li vi svesni koliku odgovornost vi nosite?

„Mi smo profesionalci. Mi imamo da uradimo svoj posao i to smo i uradili. Mi nismo plaćeni da bi bili moralni (podvučeno od strane autora). A čak ako su naši razlozi bili takvi, kako vi nagoveštavate, naša savest je čista. Jer, ako vi želite da pokušate da dokažete da su Srbi bili jadne žrtve, onda vam želim mnogo sreće – ali bićete poprilično usamljeni pri tim naporima.“^[5]

Svi izveštaji o „srpskim koncentracionim logorima“, o kojima je tada govorio šef „Ruder & Finn“, potiču inače iz marljivog pera jedne jedine osobe – reportera „New York Newsday“, Roy Gutman-a („business with the camps“), koji je sve vreme vrlo otvoreno potvrđivao da njegove „informacije“ potiču ili „iz druge ruke“ ili „od anonimnih svedoka“ a češće dolaze i „direktno od bosansko-muslimanske vlade“.^[6]

Direktor „Instituta za odbranu Zapada“ u Jerusalimu (Yohanan Ramati, Director of Jerusalem Institute for Western Defense: „Stopping the War in Yugoslavia“. „Midstream“, April 1994.) je tadašnju, koliko maestralnu, toliko i zabrinjavajuću medijsko-političku kampanju i uspešno kreiranje jedne virtuelne i krajnje jednostrano polarizovane „stvarne stvarnosti“ od strane Zapada, i njene pouke već 1994. na sledeći način prokomentarisao:

„Građanski rat u Jugoslaviji još traje i praćen je neizrecivim jadom i patnjom na svim stranama. Mediji izveštavaju o patnjama muslimana sa puno strašnih detalja (…) Srpske patnje se ignorišu (…) Ova organizovana antisrpska i promuslimanska propaganda bi trebalo da izazove najozbiljniju brigu kod svakoga, ko veruje u demokratiju i slobodu govora (…) Američke jevrejske organizacije, koje je firma „Ruder & Finn“ prevarila, mogu da čestitaju sebi (podvučeno od strane autora) (…) Ovo dobro orkestrirano i iskonstruisano demoniziranje Srba je jedno upozorenje i svim Jevrejima, kojima je iole stalo do opstanka Izraela. Izrael bi, naime, mogao da bude sledeći cilj.“^[7]

[1] Rechenschaftsbericht von „Ruder & Finn“ an das US-Department of Justice, Washington, 30. November

[2] , Nr. 4315

[4] Jacques Merlino: „Les verites yougoslaves ne sont pas touts bonnes a dire“, Paris, 1993, S. 126

[5] Uporedi: „Serbisch-Deutsches Komitee für Gerechtigkeit, Würde und Achtung des Internationalen Humanitären Rechts: „Anzeige bei den ‚ICTY‘ gegen den mutmaßlichen Kriegsverbrecher und Verbrecher gegen die Menschlichkeit, Alija Izetbegovic“, Belgrad – Köln, Dezember 1997 / Mai 1998.

[6] Roy Gutman: „Augenzeuge des Völkermords“, Göttingen, 1994.

[7] Yohanan Ramati, Director of Jerusalem Institute for Western Defense: „Stopping the War in Yugoslavia“. „Midstream“, April 1994.

Izvor: ISKRA