Владимир Умељић: Коментар на прилог: „Јасеновац се користи за политичке интересе“

English

Поштована редакцијо,
Слажем се, наравно, да се бројем српских жртава у време Србоцида хрватске државе 1941-1945 не ретко политички манипулише. Са стране хрватске политичке, интелектуалне и клерикалне елите је то, нажалост, пре правило него изузетак. Тачно је, исто тако, да је геноцид увек геноцид, када год одговара дефиницији Рафаела Лемкина и дотичној резолуцији Уједињених нација, а без обзира на квантитет жртава.
Заступам мишљење да се број жртава Србоцида 1941-1945. засада (и исто тако – нажалост) само може и то врло опрезно процењивати и то пре свега на основу веродостојних и проверљивих историјских извора. Тој врсти извора, сложићете се, припадају пре свега она сведочанства, која долазе од тадашњих тутора „НДХ“, јер су они „… у том погледу, ослобођени сваке сумње, да би били у стању да емоционално претерују…“[1] како пар уважених немачких истраживача констатује.
Свако неаргументативно и произвољно максимализовање или минимализовање могућег броја жртава је неодговорно, погрешно и штетно. Даћу доле само неколико нацистичких сведочанстава из тог времена, из немачких архива, које сам већ неколико пута објавио у својим публикацијама:
–       Шеф Управног штаба Главнокомандујућег у Србији, министеријални директор и СС-Групенфирер, др Turner, извештава 03. септембра 1941. године: „Ови људи (Срби – прим. аутора), који су небројено пута сами били сведоци зверског убијања својих фамилија, нису више имали шта да изгубе а пошто је њихово протеривање (у Србију – прим. аутора) уследило без икакве претходне најаве, нису нигде могли бити смештени и отишли су комунистима у шуме и брда (…) Према извештајима, којима располажемо, само у Хрватској је побијено око 200 000 Срба.
–       У једном извештају за СС-Рајхсфирера Химлера, објашњава шеф Службе безбедности и СД, 17. фебруара 1942. године: „Као најважнији узрок распламсавања активности банди, морају се навести ужасна недела која су усташке трупе починиле над православцима у хрватском простору. Усташке трупе су починиле та страшна недела не само над мушкарцима, способним за војску, већ су то починили – нарочито и на најзверскији начин – над немоћним старцима, женама и децом. Број православаца, који су од стране Хрвата масакрирани и применом најсадистичкијих метода све до смрти мучени, морају се проценити на 300 000 жртава.
–       Немачки посланик Benzler јавља министарству иностраних послова у Берлину, 16. септембра 1942. године: „Од оснивања ове државе па до данашњег дана, нису престали прогони Срба и коштали су живота до сада – при врло опрезним проценама – више стотина хиљада Срба .
–       Главнокомандујући у команди за југоисток, генерал-пуковник Löhr, пише 27. септембра 1943. године: „Закључивање војне операције „Бело“ може довести до трајног успеха, само ако одмах потом дође до битних политичких, управних и привредних реформи. Најважнији елемент политичке ситуације у Хрватској је, да су Хрвати у овом тренутку неспособни да управљају самима собом (…) полиција (…) је само посматрач при терористичким чиновима усташа наспрам православног становништва, од којих је – према усташким наводима – око 400 000 побијено…“
–       Немачки генерал-пуковник Lothar Rendulic је, исто тако један очевидац збивања у „НДХ“: „Утицај религије на свакодневницу нигде није тако велики, као на Балкану. Тамо су људи одувек фанатичне присташе своје вере и одговарајуће нетолерантни у односу на друге верске заједнице (…) Док су немачке трупе биле стациониране у малом броју места у Хрватској, почели су дивљи хрватски прогони православаца (…) при том су побили, како се тврди, најмање 500 000 људи
–       При крају рата, 16. марта 1944. године, даје и командант бригаде, СС-Генерал-мајор Ernst Fick, свом претпостављеном Хајнриху Химлеру, своју кратку оцену хрватских усташа: „Хрватска партијска групација усташа је католичка, недисциплинована, лоше обучена, у борбеном смислу делимично непоуздана и позната по томе, да је између 600 000 и 700 000 конфесионалних и политичких другомишљеника, на балкански начин, поклала
–       Немачки Специјални опуномоћеник за југоисточну Европу, Herrmann Neubacher, сведочи: „Рецепт усташког вође и поглавника Хрватске, Анте Павелића, у односу на  православце, подсећа на крваве верске ратове из прошлости: ‘Једна трећина мора да се покатоличи, једна трећина мора да напусти земљу а једна трећина мора да умре.’ Ова последња програматска тачка је испуњена. Када водеће усташе тврде, да је око 1 000 000 православних Срба (закључно са одојчадима, децом, женама и старцима) поклано, мишљења сам да је то хвалисаво претеривање. На основу извештаја, које сам ја добио, ценим да се број беспомоћних и покланих креће око 750 000 људи…“
–       Нацистички Главнокомандујући у Србији, генерал Бадер, констатује већ 05. фебруара 1942. године: „Хрвати имају, без сваке сумње, намеру да униште целокупно српско становништво…“

Немачки (компетентни и у сталном току свих догађања) нацистички очевици, дакле, континуирано наводе пораст броја српских жртава Србоцида 1941-1945. и то од 200 000 (септембар 1941.) па до 700 000 – 750 000 (при крају рата). Било би, дакле, неодговорно, погрешно и штетно занемарити или игнорисати ове висококаратне, примарне историјске изворе (њих допуњују и потврђују и други извори упоредиве историјске вредности, из истог времена и са истог простора – фашистичко-италијански, хрватски и, наравно, српски).

Игнорисање ових и оваквих извора би, наиме, био један класични пример политичке манипулације науке, зар не?

То закључно у конкретном случају значи, по мени, да је неодговорно говорити о укупно 100 000 или пак о милионима жртава.

Минимализовање броја жртава геноцида, међутим, има још једну додатну (негативну) детерминанту, која није само дубоко неморална, јер се отворено руга невиним жртвама. То је истовремено, искуствено увек први корак ка намераваном порицању овог „најстрашнијег злочина, који историја човечанства познаје“ (одговарајућа резолуција Уједињених нација).
Из тог разлога и са пуним правом јеврејски интелектуалци и преживели Холокауста се од самог почетка одлучно боре против сваког покушаја ревизионистичког и анти-етичког минимализовања жртава Холокауста. За разлику од Срба, они то свакако чине на на научни, темељни и систематски начин, од њих се у том погледу само може учити.
Њихова будност и консеквентност резултирала је, поред осталог, и чињеницом да је у Немачкој сваки покушај минимализовања жртава Холокауста строго законски санкционисан и кривично се гони као „Auschwitz-Lüge“ („Лаж о Аушвицу“, порицање Холокауста).
И из тог разлога сам са жаљењем примио к знању констатацију професора Израелија: „Истражујући материјал који је писан у посљедњих 20 година о овим страдањима, налазим мало историје, а превише обостраних, чак непримјерених напада, ненаучног приступа, са више политике и дневнополитичких активности, које имају за циљ мобилисање одређених интереса“.
То моје жаљење се пре свега односи на одређено изједначавање хрватских и српских аутора по овом питању („обостраност“), које сматрам непримереним фактичком стању ствари. Јер када један истраживач Холокауста, као што је на пр. Данијел Голдхаген осуди ставове једног порицатеља Холокауста, као што је на пр. Давид Ирвинг, а овај му узврати – ни тада не би било у реду говорити о томе као о „превише обостраних, чак непримјерених напада, ненаучног приступа, са више политике и дневнополитичких активности, које имају за циљ мобилисање одређених интереса“, зар не?
Стога и ја, сигурно, узимам себи исто право, да аргументативно и јавно побијам наводе сваког Фрање Туђмана, Владимира Жерјавића, итд.

Поготову јер сам до сада искусио прилично широк конзенс у озбиљним научним круговима, да је у мојим прилозима и књигама увек било убедљиво више историје, него некакве полемике („Die Okkupationszeit und Genozid in Jugoslawien 1941-1945“, Graphics High Publishing, Los Angeles, 1994, „Срби и геноцидни 20 век. Починиоци и жртве, кривица и одговорност“, Магна Плус, Београд, 2005, „Теорија дефиниционизма и феномен геноцида. Етика и власт над дефиницијама“, Фонд истине, Београд, 2010.“).
Владимир Умељић

____________________________________________________________________________________________________

[1] L.Horry u. M. Broszat: Der kroatische Ustascha-Staat 1941.-1945., Schriftenreihe der Vierteljahreshefte für Zeitgeschichte, Nr. 8, S. 101,  Stuttgart

Везане вијести:

ЈАСЕНОВАЦ СЕ КОРИСТИ ЗА ПОЛИТИЧКЕ ИНТЕРЕСЕ

Владимир Умељић: ТЕОРИЈА ДЕФИНИЦИОНИЗМА И ФЕНОМЕН ГЕНОЦИДА

Владимир Умељић СОЦИЈАЛНО-ПСИХОЛОШКИ АСПЕКТИ ФЕНОМЕНА ГЕНОЦИДА У СВЕТЛУ „ТЕОРИЈЕ ДЕФИНИЦИОНИЗМА“