Vladimir Umeljić: KAKO POMOĆI ZABLUDELIM SRPSKIM PORICATELjIMA SRBOCIDA HRVATSKE DRŽAVE 1941-1945?

Hrišćanski je pomoći zalutalima da se oslobode svojih zabluda, da pronađu i usvoje istinu. Isto tako, ne uzvraćati uvredama na uvrede, diskvalifikacijama na diskvalifikacije,  klevetama na klevete, otrovom na otrov. 

Jedini pravi protivotrov je ponuditi im znanje i, istovremeno, uputiti ih na moral i etiku, na iskrenost, poštenje i – pristojnost. Jer sa žaljenjem se mora konstatovati, da im sve te vrednosti, neke u većoj a neke u manjoj meri, nedostaju.

Osnovna oblast, kojom se (u okviru istoriografije) bavim decenijama, je Srbocid hrvatske države 1941-1945, zaključno sa njegovom osnovnom paradigmom, logorom smrti Jasenovac.

Istovremeno, često tematizujem kontinuitet istorije tj. tretiranja Srba od strane Zapada i analiziram paralele između događanja u vreme Drugog svetskog rata i u vreme poslednjih balkanskih ratova pri nasilnom raspadu druge Jugoslavije na kraju 20. veka.

To je nešto, što po prirodi stvari ne može da prija jednom velikom delu hrvatske javnosti, političarima, akademicima, medijima… No rado podvlačim, da sa te strane do danas nisam dožveo neke naročito „niske udarce“, mada naravno ni aplauze.

Sasvim drugačiji tretman doživljavam, međutim, od jednog dela srpske „inteligencije“ (Arčibald Rajs: „Sa sve nadmoćnijim stupanjem na vlast inteligencije, pojavljuju se ljudi koji shvataju kakva se lična korist može izvući iz srpske sklonosti za stranačku politiku.“), koji sve vreme ne prezaju od uvreda, nipodaštavanja, kleveta.

U početku sam se kratko vreme pitao, ako su oni protiv mojih istraživanja i objavljivanja, zašto se ne služe argumentima tj. zašto napadaju tako lično i ostrašćeno?

Odgovor je, svakako, vrlo brzo došao i glasi, jer oni jednostavno nemaju protivargumente i, istovremeno, imaju očigledno vrlo problematičan odnos prema moralu i etici. Na stranu to, da se ni na jednom fakultetu ne uči osnovna pristojnost, jer se ona naprosto očekuje.

Ovu čudnu konstelaciju odnosa želim da ilustrujem jednim primerom.

Nemački istoričar Aleksander Korb se pročuo po tvrdnjama u svom doktorskom radu, da se u hrvatskoj državi 1941-1945. nije desio nikakav genocid nad Srbima, da lokalni rimokatolički klir i Vatikan sa tom državom nisu imali nikakav blizki odnos a kamoli saradnju pri brutalnim postupcima prema Srbima, da se najveće umiranje u Jasenovcu dogodilo usled i tokom jedne poplave Save, da je i Jadovno bio jedan normalni radni logor, da su ustaše mestimično rušile srpske crkve, jer su partizani koristili njihove tornjeve kao osmatračnice, da su ustaše (u jednom kasnijem prilogu) bili zapravo idealistički vizionari, koji su sanjali novi i pravdeniji svetski poredak… i…i…i…

Tog istog Korba su pak perjanice ovog dela srpske „inteligencije“, zvanično „najviši srpski autoriteti“ za pitanje Srbocida i Jasenovca zdušno pozivali na svoje „međunarodne konferencije o Jasenovcu“, vodali ga i gostili po Beogradu i Banjaluci, da bi prosvećivao neuke Srbe i lečio ih od nenaučnih i naravno samo nacionalističkih gluposti.

Ja sam se eto pokazao tvrdoglavim, otpornim na njegovo poučavanje i usudio se da ignorišem i tako značajnu, po njihovom shvatanju verovatno i obavezujuću podršku dotičnih „najviših srpskih autoriteta“ za pitanje Srbocida i Jasenovca.

Napisao sam, umesto toga, jednu argumentovanu repliku ovom doslovce bestidnom revizionisti istorije i tačku po tačku pobio njegove postavke. Taj tekst je bio objavljen u Zborniku za društvene nauke Matice srpske a potom sam tim povodom dao i jedan intervju nedeljniku „Pečat“.

Dole uvodni deo komentara tog istupa u javnosti od strane glasila Matice hrvatske:

„Hrvatska revija 1, 2014. Matica hrvatska

Višedimenzionalna povijest ratnog ustaštva

Gojko Borić

Alexander Korb: „Im Schatten des Weltkriegs – Massengewalt der Ustaša gegen Serben, Juden und Roma in Kroatien 1941-1945“, naklada Hamburger Edition HIS Verlages, Hamburg, 2013.

Na čitanje ove knjige uputila me je krajnje negativna recenzija Korbovih stajališta u srbijanskom nacionalističkom tjedniku Pečat br. 252/2013. Pod naslovom »Drska i sramna revizija istorije« Vladimir Umeljić zamjera A. Korbu da se njegov rad dijametralno razlikuje od čitave prethodne povjesnice i istraživanja. Srbijanski recenzent odaje priznanje Korbu da »dobro vlada instrumentarijem svoje struke« i da je »dobro školovan« te da pripada »akademski verziranim revizionistima povjesnice«, ali da mu je pristup hrvatskoj državi (1941–45) »selektivan« kao i »ekstremno apologetski u odnosu na hrvatski katolički kler i Vatikan, pa i na tadašnju hrvatsku državu«. Zaključno piše: »njegov rad se može promatrati kao jedan relativistično-filozofski traktat u znanstveno-povijesnim haljinama, a u službi (pretežito hrvatskoga) pokušaja revizije povijesti«.

Kao što je gore bilo napomenuto, niti „niski udarci“, niti aplauz. Jednostavno – korektno i iako je čitav dodatni deo teksta bio u očekivanoj službi odbrane Korbovih stavova, sve je ostalo na nivou legitimne polemike.

Usputni efekat je sigurno bio, da se u hrvatskoj naučnoj javnosti obznanio stav jednog srpskog istoričara, koji doduše ne vodi neke muzeje ili koordinacione odbore, ali je očigledno ozbiljno shvaćen.

Razume se, sa hrvatske strane.

Dotične srpske perjanice i Korbovi mentori sasuli su naprotiv odmah drvlje i kamenje na mene, sa raznih strana sam čuo da nisam nikakav istoričar, već jedan štetni amater, totalna neznalica, šarlatan i još masu sličnih ocena.

Ni prvi, ni poslednji put.

Nisam nikada odgovarao na takve ostrašćene besmislice, jer nisam mogao da pronađem bilo kakav smisao u spuštanju na tako nedostojni nivo a, priznajem, oduvek sam zastupao stav, da ja odlučujem ko se uopšte kvalifikovao da može da me uvredi.

Nedavno sam objavio tekst o isto tako nedostojnom i bezsavesnom, bukvalno beslovesnom ponašaanju srpskih skupštinara, koji su sramotno ignorisali Rezoluciju o osudi genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima od strane hrvatske države 1941-1945, koju je podnela Smilja Tišma.

Po očekivanju, opet mi sa raznih strana stižu „čestitke“ gore navedenog karaktera. Jer dotični srpski skupštinari nisu se pokazali tvrdoglavim i nisu ignorisali status ovih „najviših srpskih autoriteta“ za pitanje Srbocida i Jasenovca, te su samo sledili njihovom vrlom štićeniku Aleksandru Korbu.

Jer čemu nekakva Rezolucija o osudi genocida nad Srbima, Jevrejima i Romima od strane hrvatske države 1941-1945, kada se genocid nad Srbima eto nije nikada ni desio, kako Korb „naučno“, dakle ne šarlatanski tvrdi?

To ponovljeno etiketiranje moje malenkosti je povod ovog priloga, želim naime da im pružim ruku i skromno ponudim nešto znanja. Što se pak morala i etike, iskrenosti, poštenja i pristojnosti tiče, tu sam, priznajem, nemoćan.

Ne mislim naravno da ih mučim hiljadama stranica svojih objavljivanja, koje se odnose na istraživanje Srbocida i Jasenovca, ne, već samo da ih uputim na nekoliko mišljenja o mojoj prvoj studiji na tu temu na srpskom jeziku, „Srbi genocidni 20. vek. Počinioci i žrtve, krivica i odgovornost“, koja je izašla u Beogradu danas već davne 2004.

To činim u iskrenoj nadi da ta mišljenja neće odbaciti kao novoiskrsla i  nekvalifikovana trabunjanja nekakvih štetnih amatera, totalnih neznalica i šarlatana:

„Knjiga Vladimira Umeljića je vredan prilog naučnom istraživanju genocida 1941-1945 (…) Njegova ocena ustaške države i pokrete koji je iza nje stajao, u skladu je sa stanovištem cele ozbiljne naučne literature.

Međutim, istorijsku istinu svetu ne donosi samo autor svojom hrabrošću istraživanja i javnog kazivanja, nego i sudbina teksta koji prolazi kroz javno mnjnje svoga vremena (…) Ustvari, ova knjiga je i jedna vrsta protesta protiv okolnosti saučestvovanja nemačke istorijske nauke sa dnevnom politikom svoje vlade u razaranju jugoslovenske države 1992. (…)“

Akademik prof. dr Milorad Ekmečić, Beograd

„Umeljićevo veliko, sa krajnjom naučnom brižljivošću sastavljeno i lako čitljivo delo je jedno efikasno mirnodopsko oružje u borbi za istorijsku istinu. Na bojnom polju nauke, autor – zahvaljujući svom enormnom fundusu istorijskih znanja – suvereno i konsekventno upotrebljava ovo oružje. Istovremeno su i autor i njegovo delo prožeti duhom istinskog humanizma i pomirljivosti (…)

Uz to, Umeljić kao da je slutio perfidnu kampanju satanizacije i novi krstaški rat protiv njegovog srpskog naroda od strane „zapadnih demokratija“ na kraju 20. veka (…)“

Prof. dr dr Ferenc Majoroš, Univerzitet Vircburg

„Fond istine o Srbima s posebnim uvažavanjem skreće pažnju svojih dobrotvora i čitalaca na ovo jedinstveno delo Vladimira Umeljića (…) Delo, koje traži odgovor na martirijum srpskog naroda, koji je i danas najobespravljeniji narod u Evropi (…)

Ovo je jedna od, do danas, najboljih knjiga o genocidu nad Srbima (…)

Bez ovakvih knjiga ne samo da se ne može razumeti vreme trajanja i sudbina srpskog naroda u periodu o kome autor piše, već se samo uz pomoć ovakvih istoriografskih knjiga može shvatiti i ono, što se danas sa srpskim narodom dešava (…)“

Pravoslavni filosof, književnik i istoričar Predrag R. Dragić Kijuk, Beograd

„Ovo delo Vladimira Umeljića čitati i širiti što više! Ovaj naš vrsni autor koristio je upravo pouzdane izvore „sa druge“, one nesrpske strane i njima najbolje dokazivao nedužnost Srba, njihovo stradanje i u prošlom svetskom i u ovom poslednjem ratu. Svako, kome je stalo do istine i čistog obraza Srba, neka pribavi i više primeraka ove knjige i podeli ih dalje – ona će mu dići glavu (…)“

Radomir Smiljanić, književnik i osnivač organizacije „Bela ruža“, Beograd

Izvor: ISKRA

Vezane vijesti:

Mira Radojević: Zlo Jasenovca i njegova duboka veza s vremenom u kome živimo

Mira Radojević: „Dekonstrukcije jasenovačkog mita“ – razlozi i posledice

Pismo akademika SANU i profesora zbog umanjivanja broja ubijenih Srba

Ković: Istoričari protestuju zbog umanjivanja broja ubijenih u Jasenovcu

UBIJANjE ISTORIJE I JASENOVAČKI „MIT“: Zlo ustaškog logora i njegova duboka veza sa vremenom u kome živimo