Владимир Пиштало: Српске књиге на латиници у Америци су „хрватске“

Конгресна библиотека у Америци српске књиге штампане на латиници категоризује као хрватске, а довољно је погледати да ли је књига штампана у Србији, проверити како се писац зове… 

Требало би расправити са Конгресном библиотеком у Америци то што се све српске књиге које се штампају латиницом – а то је велики број – тамо категоризују као хрватска литература, каже за Спутњик награђивани српски писац Владимир Пиштало, однедавно и в.д. управника Народне библиотеке Србије.

Он открива за Спутњик да је именовање на место првог човека НБС само убрзало његов планирани повратак у Србију и појачало жељу за – поправљањем ствари. Једна од ствари које би требало поправити је управо и договор са Конгресном библиотеком у Америци.

– Неке људе тамо познајем, а и био сам додуше као приватна личност неколико пута. Али, ако би се покренуо озбиљан разговор о томе на нивоу министарства, у ствари на нивоу земље и на нивоу библиотеке, мислим да би се то могло поправити. Једноставно, довољно је погледати да ли је књига штампана у Новом Саду, Београду, проверити како се писац зове… То се све лако може урадити, али се из једне лењости, инерције не обавља. Ето, то је једна од тих активности која поправља ствари.

Намеравате и да идете по библиотекама по Србији, не само по матичним, већ и по општинским. Зашто сматрате да је то важно?

– Као писцу ми је увек била највећа награда да гледам како се лица људи, уморна и наборана, у току добре књижевне вечери полако опуштају и некако се распакују. И на крају имате пред собом опеглана, опуштена лица и схватите да је у праву мој издавач када каже да је успешно књижевно вече нека врста колективне терапије. И ту се дотичемо једне од најважнијих улога књиге: она утиче на лични живот човека. Књига је најдаља ствар од претенциозности која постоји. Ако се она лично не обраћа човеку изнутра, што се онда одражава на лицу, онда она не ради своју ствар. Зато је једна од активности коју имам намеру да радим у будућности је та да одлазим по библиотекама Србије и да одржим тај контакт са библиотекарима и читаоцима. И да на неки начин изражавам њихове проблеме и изазове, што мислим да ми је посао.

Имате ли већ неки концепт, идеју како ће изгледати ваш однос према књизи, сада из улоге управника а не писца?

– Прве две недеље ћу о томе разговарати, говорићу шта имам намеру да урадим, а онда би после тога било добро да се нешто и ради. Па после првих сто дана да опет разговарамо, али овога пута о нечему што се урадило. То је одговорност, јер представљате једну институцију, стављате је у средиште културног живота, а Народна библиотека Србије је једна од најважнијих културних институција.

Желим и да популаришем читање, поготово међу младима. Зуко Џумхур је говорио да човек који има времена да чита, има времена за све и да однос према књизи одражава елемент самопоштовања -читајући ви показујете да вам је стало до себе и да поштујете свој унутрашњи свет. Књига је, како кажу Кинези, врт у џепу. Нико вам не брани да је отворите и уђете у тај врт. Она је и најповерљивије место на свету, узме вас у себе и врати вас увећаног. Кад будем радио све ове послове који су део обавеза управника, – а неки од њих су правни, неки економски – нећу заборавити основни однос према књизи, основни разлог зашто све то друго радимо.

Шта бисте волели да урадите?

– Волео бих да обновимо сарадњу са међународним институцијама, јер ово је национална, али и интернационална институција која је учлањена у систем европских и светских библиотека. И ако је ту можда дошло до неког малог застоја, ја бих хтео да то интензивирам на сваки начин. Да одељак библиотеке које са тиме бави увећам физички, да се више људи бави тиме, и да будемо присутни на свим међународним конференцијама. Ширење сопствене истине о животу шири се књигама и присуством у библиотечким мрежама. Хтео бих да будемо присутни на сваком од тих места.

Волео бих, такође, да вратим награду НБС за најчитанију књигу, зато што она ставља библиотеку у фокус, као место где се вредност одржава и ствара. Мислим да нема ништа лоше у томе, и сам сам добио ту награду и увек сам се поносио, јер је једна од две најдемократскије награде код нас: неки пензионер или нека ученица својим потписима гласају за књигу и мени је тај потпис читаоца увек изгледао као велика част.

Могло би се размислити, да се то мало профилише, па да рецимо буде награда за најчитанију књигу есеја, за најчитанију књигу прича, роман… да не буде само једна. Али, то ћемо кроз дијалог. Поред тога, волео бих да ту буде и награда за – најбољу књигу. Оно што бих хтео да променим је да у жирију те награде буду писци. Јер све ове награде додељују људи који нису писци и који не знају да раде то о чему причају. Када то изгласају писци – а бирали бисмо награђене и доказане – не можете превише да се жалите.

Са којим сте осећањем примили вест о именовању, да ли вас је без обзира на почаст то мало и уплашило, излазите ли овим именовањем из зоне комфора?

– Сигурно јесте излазак из зоне комфора. Јер зона комфора је посвећеност писању и могућност да говорите искључиво у своје име. А то није баш сасвим исто ако представљате институцију. Ово јесте једно проширење искуства, јер ја сам стални професор у Америци и разлог прихватања овог посла сигурно није новац већ изазов. Хтео сам да се вратим у Србију, то сам хтео раније или касније, ово је једноставно то учинило ранијим. Као стални професор у Америци могао бих да размишљам о пензији, али било је занимљивије покушати да се уради нешто на већој скали. И да се неке ствари поправе.

Поред свега о чему сам говорио, волео бих да на Косанчићевом венцу вратимо ова читања која су била јако популарна лети. Јер, шта је библиотека? Библиотека је традиција, а традиција је збир свих момената, и пре нас и после нас и увек је већа од само овога нашег момента. Кад сам примао награду „Меша Селимовић“ испред остатака некадашње библиотеке на Косанчићевом венцу, ја сам инсистирао да то буде баш ту. Хтео сам да та библиотека буде у позадини. Оно што смо визуелно изјавили тамо гласи: ово је за нас и даље библиотека. Нису то неки бесмислени темељи, то што се десило 1941. није означило крај. Е, то је традиција. То је фокално место које је за нас важно и то што сам желео да тамо добијем награду је повезано са овим о чему говорим.

Ја не знам да ли то може да се уради, али мени би најдраже било када би та зграда могла да се обнови. И да то буде неки културни простор, не мора да буде само библиотека. Неко је говорио за мостарски мост кад је срушен да нови мост неће бити мост него споменик мосту. Та библиотека ће бити и библиотека и споменик библиотеци, ако се то уради.

Дејана Вуковић

Опрема: Стање ствари

(Спутњик, 14. 2. 2021)