Vladimir Kecmanović: Dan mrmota titoiste Rebita

Nije istina da sadašnje komisije FCS-a cenzurišu jasenovačku temu – jedna od tih komisija dodelila je sredstva projektu „Dara iz Jasenovca“.

Ko stoji iza permanentne kampanje „razotkrivanja drugosrbijanske zavere koja onemogućuje snimanje filma o Jasenovcu“

Kao u srpskoj verziji filma „Dan mrmota“, koja je sa platna i sa televizijskih ekrana prešla u stvarnost, u ovdašnjim medijima već godinama traje permanentna kampanja „razotkrivanja drugosrbijanske zavere koja onemogućuje snimanje filma o Jasenovcu“, pri čemu se ne dopušta mogućnost da takav film može da snimi bilo ko do Lordan Zafranović i da može da bude snimljen po bilo kom scenariju do po gotovo pola veka starom scenariju Arsena Diklića.

Naravno, jeste skandalozno što je priča o najvećoj golgoti u istoriji srpskog naroda sedamdeset pet godina čekala svoj filmski trag, i pokojnom Arsenu Dikliću, koji je još u doba ovoj temi blago rečeno nenaklonjenog titoizma napisao scenario, pokušavajući da u okvirima dozvoljenog ispravi pomenutu nepravdu, treba odati priznanje. Stvari slično stoje i sa rediteljem Zafranovićem, koji je u istom, prikrivanju ustaških zločina i srpskih žrtava izrazito naklonjenom periodu napravio filmove koji te zločine i te žrtve ne samo da nisu prikrivali nego su ih hrabro zabeležili.

Oni koji već godinama vrše medijsko terorisanje javnosti u sklopu, u dobroj meri, lažnog lobiranja da Zafranovićev projekat zasnovan na Diklićevom scenariju dobije sredstva Filmskog centra Srbije (u nastavku teksta FCS-a), međutim, ne zaslužuju nikakvo priznanje. Naprotiv.

Demonstracija „pravedničkog“ gneva

Rašomonijada je počela tako što je penzionisani reditelj Žarko Dragojević pre nekoliko godina napustio komisiju FCS-a. Razlog – navodna nenaklonjenost ostalih članova komisije Zafranovićevom projektu.

U haosu punom spinovanja koji je ovaj akt proizveo, kako to ovde u srodnim slučajevima po pravilu biva, niko nije stigao da se zapita zašto je Dragojević ostavku podneo pre nego što je komisija završila s radom kada je to, sa mnogo više legitimiteta, mogao da uradi pošto „drugosrbijanska rabota“ postane zvanična i javna.

Naivni bi mogli da pomisle kako je hteo da odsustvo podrške Zafranoviću na vreme predupredi.

Ozbiljnije se raspitavši o detaljima vezanim za ovaj skandal, došao sam do zanimljivog podatka. Ostali članovi komisije uopšte nisu bili protivni mogućnosti da Zafranovićeva „Djeca Kozare“ dobiju sredstva! Samo su Dragojevića upozorili na činjenicu kako taj projekat ne može da dobije celokupna raspoloživa sredstva jer tadašnje propozicije FCS-a takvu mogućnost nisu predviđale ni dopuštale.

Svojom demonstracijom „pravedničkog gneva“ Dragojević, dakle, Zafranovićevom projektu nije pomogao. Naprotiv, odmogao mu je, i to fatalno, verovatno ga, kako će se ispostaviti, trajno onemogućivši da prođe u FCS-u. Ali je uspeo u nečemu drugom, što je, ima osnova da se pretpostavi, ako ne njemu, ono svakako nekome koga je koristio kao marionetu i bio glavni cilj – ne samo da je srušio komisiju FCS-a, koja će se ispostaviti kao kolateralna žrtva, već je haos koji je proizveo doveo do smene Upravnog odbora FCS-a!

Lobiranje iliti „lobiranje“

Kako god, novi upravni odbor FCS-a imenovao je novu komisiju. Za razliku od prethodne, koja nije imala da bira između dva projekta koji tematizuju jasenovačku klanicu, pa bi, pod pritiskom značaja teme, da je dušebrižnik Dragojević nije omeo, „Djeci Kozare“ dodelila sredstva, ova komisija je izbor imala. U međuvremenu se pojavio projekat „Dara iz Jasenovca“ reditelja Predraga Gage Antonijevića, zasnovan na scenariju Nataše Drakulić, koji je procenjen kao bolji i od „Djece Kozare“ i od ostalih ponuđenih projekata.

Pošto je konačno, posle sramotnih sedamdeset i kusur godina, film o Jasenovcu postao realnost, ova komisija u sledećem sazivu, kao i naredne komisije, mogle su da scenario za „Djecu Kozare“ analiziraju objektivno i bez griže savesti, pa on, očigledno, više nije ozbiljnije uziman u razmatranje.

Ako ga nisu uzimale u obzir stručne komisije, međutim, za njega je nastavila da lobira iliti „lobira“ Dragojevićeva penzionerska družina, u kojoj je primat, ugrozivši čak i slavnog rušioca komisije i UO FCS-a, ubrzo preuzeo izvesni Božidar Zečević, čije me je stotinu i ko zna koje reagovanje na pomenutu temu objavljeno u prošlom broju „Pečata“ i podstaklo da pokušam da objasnim o čemu se ovde zapravo radi.

S postojanjem pomenutog Zečevića suočio sam se upravo u vreme kada je počela histerična podrška projektu „Djeca Kozare“ i rušenja Upravnog odbora FCS-a, a koja će, bez obzira koliko puta projekat bude odbijen i bez obzira koliko upravnih odbora zbog toga bude srušeno, kao nekada „put u komunizam“, izgleda, „permanentno trajati“.

Od Triglava do Đevđelije

Začuđen neskladom između pubertetske pretencioznosti i agresivnosti koji iz njegovih novinskih sočinjenija i televizijskih ispada kao vulkani izbijaju, i vizuelnog utiska koji nepogrešivo upućuje na čoveka u poznim godinama, osetio sam potrebu da saznam odakle se taj tip pojavio i šta je radio pre nego što je postao tako neblagovremeno drčan.

Upućeni mi rekoše da se radi o tipičnom „kulturnom radniku“ iz doba Titove dembelijane, „filmskom kritičaru“ koji je producirao lulu po festivalima od Triglava do Đevđelije, zapamćenom po tome što se bez blama hvalio kako, i ne pogledavši ga, ostvarenje sedme umetnosti može kvalitetno da popljuje!?

Verovatno pljujući gde, šta i koga treba, titoistički kritičar je dobio pripadajuću mu stipendiju i zapalio „preko bare“, u mondijalističku Ameriku, gde je, kažu, među malobrojnim kolegama s kojima je tamo uspeo da uspostavi kontakt, bio poznat pod imenom Teodor Rebit (Theodor Rabbit), u povratnom prevodu na srpski – Božidar Zec. Koliko je tamo vremena proveo i čime se po povratku u zemstvo bavio pre nego što je počeo da se predstavlja kao turbo patriotski pregalac iz oblasti filma, to nisam uspeo da utvrdim, a ne nameravam da nastavim sa raspitivanjem jer sam na jednu ne baš epohalno važnu biografiju već potrošio previše vremena.

Uglavnom, ako izuzmemo delimično dirljiv detalj vezan za činjenicu da se poistovećuje sa negativcem iz jedne domaće televizijske serije, u deklarativno nacionalističkom kambeku socijalističkog kritičara prokuvanog na tihoj vatri melting pota, nema mnogo toga simpatičnog. Da se ograničimo na temu kojom se bavimo, neumornim ponavljanjem jednog istog, Teo Zečević alijas Boža Rebit, upravo u duhu Brozu tako drage propagandne doktrine po kojoj hiljadu puta ponovljena laž postaje istina, pokušava da stvori paralelni kosmos u kom o Jasenovcu već nije snimljen film čija se premijera očekuje (to ostvarenje se uzgred spominje samo kada njegovog autora Antonijevića, kao člana aktuelne komisije FCS-a, valja optužiti da guši konkurenciju) i u kom ne postoji mogućnost da su razlozi za rezerve prema projektu zbog kog je, kanda, spreman da pogine, ne samo stručne nego, gle čuda, i patriotske prirode.

Obrazloženje komisije

Budući da sam bio član jedne od brojnih komisija koje su Zafranovićev projekat razmatrale, zabranjeno mi je da iznosim detalje iz Diklićevog scenarija, pa nema druge nego da citiram deo obrazloženja koje smo dali i koje je, prema tome, javno.

„Ono što je komisija prepoznala kao osnovni nedostatak projekta“, stoji u tom saopštenju, „leži u činjenici da je scenario napisan davne 1986. a da na njemu ni zarez nije promenjen. Dakle, potrebno je uraditi bar nekoliko ruku scenarija koje bi ga modernizovale i približile današnjem gledaocu i današnjem pogledu na istoriju i pre svega otkloniti sitne ustupke koje je Arsen Diklić svakako morao napraviti u vreme komunističkog jednoumlja.“

Da ne zamaram čitaoce ostatkom saopštenja u kom se jasno ukazuje na druge, produkcijske probleme koje bi valjalo rešiti kako bi realizacija bila moguća, kao i na činjenicu da se Zafranović bez prestanka prijavljuje sa nepromenjenim projektom, ignorišući sugestije prethodnih komisija, iz dela koji sam naveo jasno je da scenario pati od kompromisa sa onim istim jednoumljem koje je onemogućavalo da filmska priča o Jasenovcu decenijama bude ispričana!

Ostaje nejasno samo da li je Božidar Zečević, u doba samoupravljanja sklon da pljuje filmove koje nije pogledao, kao nacionalno osvešćen odlučio da hvali projekte o čijem sadržaju nema pojma. Ili je Diklićev scenario ipak pročitao, ali mu, kao starom brozovcu, uopšte ne smetaju kompromisi sa jednoumljem koje je istinu o Jasenovcu na srpsku štetu decenijama sakrivalo.

U oba slučaja je, međutim, izvesno da se iza njegovog silnog busanja u srpske patriotske grudi i dalje krije ona stara, skojevska duša.

P. S.

Da je ovaj tekst odgovor na Zečevićev, ovde bi mu bio kraj.

Zečevićev tekst, međutim, jeste povod za tekst koji pišem, ali ovaj tekst nije odgovor na njegov jer odgovor nastaje sa verom u mogućnost razgovora, koji sa likom kao što je Boža Zec, ubeđen sam, nije moguć.

Pošto ne odgovaram čoveku kojem odgovarati nema svrhe, nego želim da čitaocima, kao što već rekoh, konačno saopštim istinu o „drugosrbijanskoj zaveri“ koju razotkrivaju pravim drugosrbijancima tako srodni sledbenici kumrovačkog bravara, osećam potrebu da ponudim zaključak:

1. Nije istina da sadašnje komisije FCS-a cenzurišu jasenovačku temu – jedna od tih komisija dodelila je sredstva projektu „Dara iz Jasenovca“, koji je ne samo savremeniji i bolji nego i srpskiji od Zafranovićevog, ali ne zbog toga što Antonijević jeste, a Zafranović nije Srbin nego zbog toga što Nataša Drakulić, za razliku od svog zemljaka Diklića, nije bila prinuđena da sa antisrpskim jednoumljem pravi kompromise.
2. Nije istina da još uvek nije snimljen film o Jasenovcu, „Dara iz Jasenovca“ je snimljena i čeka da bude prikazana.
3. Ukoliko Zafranović i dalje nije, kao što, reklo bi se, nije, otklonio pomenute nedostatke, blago rečeno nekorektno je optuživati Antonijevića što mu komisija čiji je trenutno član, zbog navodnog straha od konkurencije, nije dodelila sredstva.
4. Iskreno se nadam kako će o Jasenovcu biti snimljeno još filmova, a ne bi bilo loše da jedan od njih bude upravo film „Djeca Kozare“. Da bi se to dogodilo, međutim, bilo bi neophodno da se, umesto što se oslanja na podršku svojih neiskrenih prijatelja, koji njegov projekat zloupotrebljavaju kao sredstvo političkog pritiska, Zafranović priseti kako nerealizovani stari scenariji nisu vino, pa im godine, a posebno decenije, nikako ne podižu kvalitet.

Potpisnik ovih redova je autor knjige „Dva krsta i jedna krv“, posvećene srpskim žrtvama ustaških zločina u Drugom svetskom ratu i jedan od pet ljudi koji su svojom odlukom omogućili da prvi srpski igrani film o jasenovačkoj golgoti bude snimljen

Oprema: Stanje stvari

(Pečat, 5. 6. 2020)