Владимир Кецмановић: Дан мрмота титоисте Ребита

Није истина да садашње комисије ФЦС-а цензуришу јасеновачку тему – једна од тих комисија доделила је средства пројекту „Дара из Јасеновца“.

Ко стоји иза перманентне кампање „разоткривања другосрбијанске завере која онемогућује снимање филма о Јасеновцу“

Kао у српској верзији филма „Дан мрмота“, која је са платна и са телевизијских екрана прешла у стварност, у овдашњим медијима већ годинама траје перманентна кампања „разоткривања другосрбијанске завере која онемогућује снимање филма о Јасеновцу“, при чему се не допушта могућност да такав филм може да сними било ко до Лордан Зафрановић и да може да буде снимљен по било ком сценарију до по готово пола века старом сценарију Арсена Диклића.

Наравно, јесте скандалозно што је прича о највећој голготи у историји српског народа седамдесет пет година чекала свој филмски траг, и покојном Арсену Диклићу, који је још у доба овој теми благо речено ненаклоњеног титоизма написао сценарио, покушавајући да у оквирима дозвољеног исправи поменуту неправду, треба одати признање. Ствари слично стоје и са редитељем Зафрановићем, који је у истом, прикривању усташких злочина и српских жртава изразито наклоњеном периоду направио филмове који те злочине и те жртве не само да нису прикривали него су их храбро забележили.

Они који већ годинама врше медијско терорисање јавности у склопу, у доброј мери, лажног лобирања да Зафрановићев пројекат заснован на Диклићевом сценарију добије средства Филмског центра Србије (у наставку текста ФЦС-а), међутим, не заслужују никакво признање. Напротив.

Демонстрација „праведничког“ гнева

Рашомонијада је почела тако што је пензионисани редитељ Жарко Драгојевић пре неколико година напустио комисију ФЦС-а. Разлог – наводна ненаклоњеност осталих чланова комисије Зафрановићевом пројекту.

У хаосу пуном спиновања који је овај акт произвео, како то овде у сродним случајевима по правилу бива, нико није стигао да се запита зашто је Драгојевић оставку поднео пре него што је комисија завршила с радом када је то, са много више легитимитета, могао да уради пошто „другосрбијанска работа“ постане званична и јавна.

Наивни би могли да помисле како је хтео да одсуство подршке Зафрановићу на време предупреди.

Озбиљније се распитавши о детаљима везаним за овај скандал, дошао сам до занимљивог податка. Остали чланови комисије уопште нису били противни могућности да Зафрановићева „Дјеца Козаре“ добију средства! Само су Драгојевића упозорили на чињеницу како тај пројекат не може да добије целокупна расположива средства јер тадашње пропозиције ФЦС-а такву могућност нису предвиђале ни допуштале.

Својом демонстрацијом „праведничког гнева“ Драгојевић, дакле, Зафрановићевом пројекту није помогао. Напротив, одмогао му је, и то фатално, вероватно га, како ће се испоставити, трајно онемогућивши да прође у ФЦС-у. Али је успео у нечему другом, што је, има основа да се претпостави, ако не њему, оно свакако некоме кога је користио као марионету и био главни циљ – не само да је срушио комисију ФЦС-а, која ће се испоставити као колатерална жртва, већ је хаос који је произвео довео до смене Управног одбора ФЦС-а!

Лобирање илити „лобирање“

Како год, нови управни одбор ФЦС-а именовао је нову комисију. За разлику од претходне, која није имала да бира између два пројекта који тематизују јасеновачку кланицу, па би, под притиском значаја теме, да је душебрижник Драгојевић није омео, „Дјеци Козаре“ доделила средства, ова комисија је избор имала. У међувремену се појавио пројекат „Дара из Јасеновца“ редитеља Предрага Гаге Антонијевића, заснован на сценарију Наташе Дракулић, који је процењен као бољи и од „Дјеце Козаре“ и од осталих понуђених пројеката.

Пошто је коначно, после срамотних седамдесет и кусур година, филм о Јасеновцу постао реалност, ова комисија у следећем сазиву, као и наредне комисије, могле су да сценарио за „Дјецу Козаре“ анализирају објективно и без гриже савести, па он, очигледно, више није озбиљније узиман у разматрање.

Ако га нису узимале у обзир стручне комисије, међутим, за њега је наставила да лобира илити „лобира“ Драгојевићева пензионерска дружина, у којој је примат, угрозивши чак и славног рушиоца комисије и УО ФЦС-а, убрзо преузео извесни Божидар Зечевић, чије ме је стотину и ко зна које реаговање на поменуту тему објављено у прошлом броју „Печата“ и подстакло да покушам да објасним о чему се овде заправо ради.

С постојањем поменутог Зечевића суочио сам се управо у време када је почела хистерична подршка пројекту „Дјеца Козаре“ и рушења Управног одбора ФЦС-а, а која ће, без обзира колико пута пројекат буде одбијен и без обзира колико управних одбора због тога буде срушено, као некада „пут у комунизам“, изгледа, „перманентно трајати“.

Од Триглава до Ђевђелије

Зачуђен нескладом између пубертетске претенциозности и агресивности који из његових новинских сочињенија и телевизијских испада као вулкани избијају, и визуелног утиска који непогрешиво упућује на човека у позним годинама, осетио сам потребу да сазнам одакле се тај тип појавио и шта је радио пре него што је постао тако неблаговремено дрчан.

Упућени ми рекоше да се ради о типичном „културном раднику“ из доба Титове дембелијане, „филмском критичару“ који је продуцирао лулу по фестивалима од Триглава до Ђевђелије, запамћеном по томе што се без блама хвалио како, и не погледавши га, остварење седме уметности може квалитетно да попљује!?

Вероватно пљујући где, шта и кога треба, титоистички критичар је добио припадајућу му стипендију и запалио „преко баре“, у мондијалистичку Америку, где је, кажу, међу малобројним колегама с којима је тамо успео да успостави контакт, био познат под именом Теодор Ребит (Theodor Rabbit), у повратном преводу на српски – Божидар Зец. Колико је тамо времена провео и чиме се по повратку у земство бавио пре него што је почео да се представља као турбо патриотски прегалац из области филма, то нисам успео да утврдим, а не намеравам да наставим са распитивањем јер сам на једну не баш епохално важну биографију већ потрошио превише времена.

Углавном, ако изузмемо делимично дирљив детаљ везан за чињеницу да се поистовећује са негативцем из једне домаће телевизијске серије, у декларативно националистичком камбеку социјалистичког критичара прокуваног на тихој ватри мелтинг пота, нема много тога симпатичног. Да се ограничимо на тему којом се бавимо, неуморним понављањем једног истог, Тео Зечевић алијас Божа Ребит, управо у духу Брозу тако драге пропагандне доктрине по којој хиљаду пута поновљена лаж постаје истина, покушава да створи паралелни космос у ком о Јасеновцу већ није снимљен филм чија се премијера очекује (то остварење се узгред спомиње само када његовог аутора Антонијевића, као члана актуелне комисије ФЦС-а, ваља оптужити да гуши конкуренцију) и у ком не постоји могућност да су разлози за резерве према пројекту због ког је, канда, спреман да погине, не само стручне него, гле чуда, и патриотске природе.

Образложење комисије

Будући да сам био члан једне од бројних комисија које су Зафрановићев пројекат разматрале, забрањено ми је да износим детаље из Диклићевог сценарија, па нема друге него да цитирам део образложења које смо дали и које је, према томе, јавно.

„Оно што је комисија препознала као основни недостатак пројекта“, стоји у том саопштењу, „лежи у чињеници да је сценарио написан давне 1986. а да на њему ни зарез није промењен. Дакле, потребно је урадити бар неколико руку сценарија које би га модернизовале и приближиле данашњем гледаоцу и данашњем погледу на историју и пре свега отклонити ситне уступке које је Арсен Диклић свакако морао направити у време комунистичког једноумља.“

Да не замарам читаоце остатком саопштења у ком се јасно указује на друге, продукцијске проблеме које би ваљало решити како би реализација била могућа, као и на чињеницу да се Зафрановић без престанка пријављује са непромењеним пројектом, игноришући сугестије претходних комисија, из дела који сам навео јасно је да сценарио пати од компромиса са оним истим једноумљем које је онемогућавало да филмска прича о Јасеновцу деценијама буде испричана!

Остаје нејасно само да ли је Божидар Зечевић, у доба самоуправљања склон да пљује филмове које није погледао, као национално освешћен одлучио да хвали пројекте о чијем садржају нема појма. Или је Диклићев сценарио ипак прочитао, али му, као старом брозовцу, уопште не сметају компромиси са једноумљем које је истину о Јасеновцу на српску штету деценијама сакривало.

У оба случаја је, међутим, извесно да се иза његовог силног бусања у српске патриотске груди и даље крије она стара, скојевска душа.

П. С.

Да је овај текст одговор на Зечевићев, овде би му био крај.

Зечевићев текст, међутим, јесте повод за текст који пишем, али овај текст није одговор на његов јер одговор настаје са вером у могућност разговора, који са ликом као што је Божа Зец, убеђен сам, није могућ.

Пошто не одговарам човеку којем одговарати нема сврхе, него желим да читаоцима, као што већ рекох, коначно саопштим истину о „другосрбијанској завери“ коју разоткривају правим другосрбијанцима тако сродни следбеници кумровачког бравара, осећам потребу да понудим закључак:

1. Није истина да садашње комисије ФЦС-а цензуришу јасеновачку тему – једна од тих комисија доделила је средства пројекту „Дара из Јасеновца“, који је не само савременији и бољи него и српскији од Зафрановићевог, али не због тога што Антонијевић јесте, а Зафрановић није Србин него због тога што Наташа Дракулић, за разлику од свог земљака Диклића, није била принуђена да са антисрпским једноумљем прави компромисе.
2. Није истина да још увек није снимљен филм о Јасеновцу, „Дара из Јасеновца“ је снимљена и чека да буде приказана.
3. Уколико Зафрановић и даље није, као што, рекло би се, није, отклонио поменуте недостатке, благо речено некоректно је оптуживати Антонијевића што му комисија чији је тренутно члан, због наводног страха од конкуренције, није доделила средства.
4. Искрено се надам како ће о Јасеновцу бити снимљено још филмова, а не би било лоше да један од њих буде управо филм „Дјеца Козаре“. Да би се то догодило, међутим, било би неопходно да се, уместо што се ослања на подршку својих неискрених пријатеља, који његов пројекат злоупотребљавају као средство политичког притиска, Зафрановић присети како нереализовани стари сценарији нису вино, па им године, а посебно деценије, никако не подижу квалитет.

Потписник ових редова је аутор књиге „Два крста и једна крв“, посвећене српским жртвама усташких злочина у Другом светском рату и један од пет људи који су својом одлуком омогућили да први српски играни филм о јасеновачкој голготи буде снимљен

Опрема: Стање ствари

(Печат, 5. 6. 2020)