Владимир Бурсаћ: Покољ над Србима је извршио државни апарат НДХ, институције те државе, службена лица цивилних органа власти, тужилаштва, судских органа, полицијских и војних јединица

Сећање на 16 мушкарца из села Дољана (Босанских Дољана), код Бихаћа, који су у суботу 26. јула 1941.г одведени из свога села и убијени сутрадан на стратишту Гаравице код Бихаћа. Ово се десило један дан након одвођења мушкараца из Клишевића. 

У суботу 26.јула 1941.г чланови усташког роја из села Ћукови (Анте из Жегара, Хилмић, Војић, Миралем Куленовић звани Шуњић) су у засеоку Луке, села Босански Дољани сакупили 18 мушкараца. У питању је било 16 житеља села, један човек који је са личке стране дошао да самеље жито у млиновима на Уни и Павле Пава Машановић, који је радио на Унској прузи. Рекли су им да оду до Железничарске куће на Штрбачком буку да се упишу и да ће све бити добро. Мушкарци су купљени по кућама или позивани да дођу у Железничарску кућу да се упишу. Отприлике половина људи је покупљена у кућама, а друга половина је добровољно отишла до Инжињерске/Железничарске  куће да се потпишу и тако су затворени.

Сеоски поп, украјински унијат је ове усташе данима доводио у село, водио их на црквени торања који је служио као осматрачница и никога из села није упозорио. Чак је људе упућивао да иду да се упишу. Претходни парох у селу је био Илија Тинтор чије мучење и страдање у Бихаћкој кули је забележено.  Једини члан КПЈ у том тренутку у селу је био Адолф Челик, Словенац, минер, који је такође дочекивао усташе и са њима се нешто договарао. Ни он никога није упозорио. Ухваћени људи су ноћ провели у Железничарској кући, која је имала телефонску везу са Бихаћем.

Ту ноћ је била обилна киша, па су тек сутра ујутру (недеља 27.јул) прешли преко моста на Уни и возом отишли за Бихаћ. Не знамо да ли су прошли мучење у Капетановој кули у Бихаћу  или су одведени право на Гаравице и тамо стрељани са бројним сународницима сакупљанима из других села.

Имена одведених су:

Дивјак Николе Сава (рођен око 1863.),

Дивјак Николе Ђуро (рођен око 1868.),

Дивјак Миће Раде (рођен око 1885.),

Дивјак Миће Никола (рођен 1888.),

Дивјак Стевана Јово (рођени око 1890.)

Дивјак Стевана Драган (рођен око 1890.),

Коштић Ђуре Милан/Миле,

Грубиша Максима Никола,

Грубиша Миле Милкан/Миладин (рођен 1888.),

Бурсаћ Стојана Милан (рођен 1903.),

Половина Марка Ђуро (син) и Половина Николе Марко (отац), 

Пилиповић Симе Марко-Бреуља,

Кантар Дмитра Михајло (отац) и Кантар Михајла Ђуро (син).  

Једино је Лазо Дивјак током ноћи успео да побегне из Железничарске куће.

Нико од ових људи се није вратио кући, осим Павла Машановића (рођен 1913. у Вирпазару, радник на Унској прузи, након почетка устанка други командант Герилског одреда у Дољанима, касније политички комесар Прве бихаћке чете, од 1942.г у 3.крајишкој бригади Николе Карановића).

Не смемо заборавити да ово није дело неких лудака, у крв огрезлих убица и дивљих усташа. То нису била убиства на мах, у афекту, из јарости, нека творевина лудачког ума коју није могуће појмити и разумети. Србе је убијао државни апарат НДХ, институције те државе, службена лица цивилних органа власти, тужилаштва, судских органа,  полицијских и војних јединица. Тај злочин је дуго планиран, веома добро организован, извођен хладно, прорачунато, систематично, неким инферналним (пакленим) следом и био је широко прихваћен од стране лојалног хрватског и муслиманског становништва.

Пресуде за оваква убиства је доносио Пријеки суд за Велику жупу Крбава и Псат са седиштем у Бихаћу, на основу законских прописа Независне Државе Хрватске. Судски процеси су били фиктивни, врло често на основу лажних сведочанстава (неко је видео непознате наоружане људе око насеља, неко је чуо да ће четници напасти село и слично), осуђени најчешће нису ни били присутни н суђењима. Тужиоци и истражне судије су потом давали налоге органима власти (начелници општина, таборници, ројници, оружници) који су сакупљали војно способне мушкарце и организовали извршење смртне казне која је била једина пресуда Пријеких и Изванредних судова НДХ. Циљ је био да се прво уклоне сви мушкарци који могу да носе оружје и пружају отпор, старости од 15 до 70 година.

Након тога је следило уклањање жена, стараца и старица, девојака и младића. На крају би са малолетном децом могли радити шта хоће. Могли су да их убију, или да их предају “Каритасу“, који би их пописао, обукао, нахранио, сликао у малим усташким униформама, удомио у религиозне хрватске породице где им је промењен идентитет, а картотека са њиховим подацима би потом била изгубљена.

То је био план. То не смемо никада заборавити.

Извори:  “Дољани, Дубовско, Клишевић у НОР и револуцији 1941-1945“., Зборник материјала и сјећања, Београд 1997.г. Сведочење Милована Грубише (у власништву аутора).

Приредио:

Владимир Бурсаћ

Завичајно удружење ”Уна” Бањалука

Од истог аутора:

Владимир Бурсаћ: Покољ је био план. То не смемо никада заборавити!

Владимир Бурсаћ: Шта за мене значи појам Покољ? | Јадовно …

Владимир Бурсаћ: КОРАК КА ИСТИНИ О ГАРАВИЦАМА …

Владимир Бурсаћ: Судбина Станка Опачића – Ћанице је била …

Владимир Бурсаћ: Поводом књиге В. Ђ. Мишине „Меморандуми …

Везане вијести:

Срби непожељни у родном крају