Vladika Hrizostom: POSLEDICE GREHA OSTAJU!

Veliki greh ima u sebi nešto tajanstveno, nešto zarazno, nešto što ponekad prelazi, osobito na potomstvo, kao nasledna zarazna bolest.

Kad sam jednom bio u manastiru Vitovnici kod Petrovca prišla mi je neka devojka – udavača i umolila za savet da li bi bilo pametno da se uda za jednoga mladića čija je majka ubila svoju svekrvu i još se nalazi na robiji? „Bojim se, dodala je ta devojka da majčin greh ne padne na nas i na našu decu“. Odgovorio sam joj: „Pametnije je da sačekaš koju drugu priliku“.

Nisam u tom trenutku toliko mislio na otplaćivanje majčinog greha, koliko na opasnost da se uđe u porodicu u kojoj su članovi skloni da se međusobno ubijaju. Ali, imala je pravo i ta devojka sa svoga stanovišta, i njena je bojazan takođe bila opravdana.

Jer veliki greh ima u sebi nešto tajanstveno, nešto zarazno, nešto što ponekad prelazi, osobito na potomstvo, kao nasledna zarazna bolest. To je od pamtiveka sveopšte narodno iskustvo.

– Sećam se: još dok sam bio mlad jeromonah u manastiru Ravanici, došla je bila tamo neka žena čak iz okoline Stalaća i dovela svoga teško bolesnog sina da mu u manastiru čitamo „proštenu molitvu“. Ta nam je žena tada ispričala:“Kada sam se udala za svoga muža, zatekla sam kod njega u kući jedno slabašno detence iz njegovog ranijeg braka. Od prvih dana nisam volela to pastorče. Teško sam se mirila s mišlju da će ono nekada deliti imanje s mojom decom. Nisam ga ljudski negovala i bilo je više gladno nego sito, te je tako od slabosti, onako malecno, i umrlo. A sada se, evo, teško razboleo moj sin, pa sam se setila tog svog malog pastorčeta i moga velikog greha prema njemu. Pomozite mi, ako možete“.

– Jednog pak jutra sačekao me je u našoj požarevačkoj crkvenoj porti neki čovek i umolio za odobrenje da se opeva grob neke devojke koja se pre više godina bacila pod voz i tako izvršila samoubistvo. Upitao sam ga zašto tako kasno traži da se to opelo izvrši, i kakav mu je rod ta devojka bila? Odgovorio mi je:“Nije mi, oče, bila nikakav rod. Bila je samo verenica moga sina, ali smo mi bili protiv toga da je on uzme, jer je devojka pomalo hramala, i bilo nas je sramota da imamo sakatu snaju. Kad ju je moj sin po našem nagovoru napustio, ona se bacila pod voz… A sada je duševno obolela moja kći devojka. Bila je neko vreme u duševnoj bolnici, lečena je i došla kući, ali joj se bolest često obnavlja. Pa mislim nešto: možda će mojoj kćeri biti lakše kad se opeva neopojani grob one devojke, koja se našom krivicom ubila, i kad se njena očajna duša bude jednom smirila…“

Prošla me je svog neka jeza: došao čovek da moli da se opeva grob tuđe kćerke da bi njegovoj kćeri bilo lakše…

– Strašno je, braćo i sestre, kad se na nekoga spusti teška ruka te tajanstvene i neumitne Pravde Božije. Ne može se živeti protiv zakona Božijeg, pa da se očekuje sreća, i spokojstvo i zadovoljstvo. Ako se izvesna udobnost tim putem i nađe, nestalna je i kratkog veka. Na dnu grešnikove i najslađe čaše nalazi se uvek gorčina i otrov. Nema većih muka, nego kad čoveka muči savest, nema veće strahote, nego ne smeti ostati sam sa sobom i zagledati u svoju praznu i izgubljenu dušu.

Ko od vas ne zna bar za jedan slučaj kako se strašno sveti prolivena krv? Ko ne zna kako strašno prolaze oni koji se krivo zakunu, koji nevinog oklevetaju, koji svetinju oskrnave, koji kuma i roditelja uvrede, koji svoj porod ubijaju, koji tuđe brakove i kuće rasturaju? Na naše oči zatiru se kuće tih grešnika…

A ako se na naše oči svete veliki gresi, svete se isto tako i oni koje mi smatramo malim, zato neka nas Bog i od njih sačuva. Jer je napisano u Svetom Pismu: „Strašno je upasti u ruke Boga živoga“ (Jevr. 10, 31).

Zato neka i dalje greše grešnici, neka hule bezakonici, neka se smeju nama koji idemo Božjim putem. Možemo ih samo duboko žaliti. Neka oni privremeno i blaguju, ne dao nam Bog da pođemo njihovim tragom, jer su na klizavom putu postavljeni. Zato ćemo se mi i dalje glasu srca i savesti pokoravati, greha se bojati, Bogu služiti, Njemu svoja dela posvetiti, u Njega se uzdati, Njemu uvek govoriti: „Ti si uzdanje srdaca naših, i naše utočište do veka.“

Jer srce nam naše svedoči da nam je dobro kad se volimo i da nam je teško kad se mrzimo. Da smo radosni kad učinimo dobro i da nas se ljudi groze kad učinimo zlo. Srce nam naše govori da nije lepo da činimo drugima ono što ne bismo voleli da drugi čine nama. Srce nam naše govori da je bolje i postradati na pravdi, nego živeti sa žigom sramote na čelu. Srce nam naše govori da je bolje ići Božjim putem, pravednim putem, makar i patili na njemu, nego praviti savez sa zlom, zapetljavati se u laži i prevare i tonuti u greh.

Jer grešan čovek, braćo i sestre je po pravilu, nesrećan čovek.

U Svetom Pismu Božjem stoji zapisano:“Ako držiš zapovesti Gospoda Boga svojega, doći će na tebe svi blagoslovi… Blagosloven ćeš biti u domu, i blagosloven ćeš biti u polju… Gospod će poslati blagoslov da bude s tobom i u svemu onom za što se prihvatiš rukom svojom“ (V Mojs. 28).

Taj blagoslov Božji neka siđe i na sve vas koji ste danas došli u ovaj sveti hram. U crkvu hodili, Bogu se molili, žive spominjali, a mrtvima spomen činili. Boga se bojali, ljudima se ne omrazili, obraz svetao vazda nosili i duše svoje ne ogrešili. Izbavio vas Hristos Spasitelj svake muke i dušmanske ruke. Vazda imali, potrebitim davali, a Bog vam uzvraćao srećom, i berićetom i napretkom.

Zdravi i srećni bili i vi i svi vaši mili i dragi. U dobru, u slozi i u ljubavi prebivali od sada pa doveka.“
Episkop braničevski Hrizostom +