Владика Григорије: Завала

Манастир Завала налази се на једном крају Поповог поља, тамо гдје Требишњица скоро под правим углом скреће пут Хутовог блата. Уграђен у стијену која се зове Острог, овај древни манастир личи на неког лијепог сиједог старца, који наслоњен у камену столицу гледа плодно поље кроз које тече модрозелена Требишњица.

Бог зна шта он тако замишљен, сјетан и загледан памти. Памти чувеног пророка Григорија који је сахрањен по сопственој жељи под његовим прагом, да би га сви који улазе у манастир газили и подсјећали на смирење; сјећа се дјечака Стојана, који је у њему учио књигу читати, а касније светитељ постао под другом стијеном која се исто Острог зове; сјећа се игумана Христифора, пророка и пјесника, и безбројних лица мудраца и тежака који су долазили и пролазили носећи на својим лицима трагику постојања и дра му спасења, и тражећи у њему, у манастиру, мир Божји.

Сјећа се тај свјетли, умни старац, та испосница смјештена у овом неописивом крајолику, и једног од својих монаха о коме хоћу да вам испричам причу.

Он се звао Георгије. Био је благолик, стар, волио је књигу, лијепо је пјевао, а нарочито је волио да се шали и шири радост око себе. Године 1937. игуман и братство манастира Завала Георгија послаше у Горње Храсно, завалски метох. Чудесна је и дугачка историја Горњег Храсна. Оно се налази на сјеверном ободу Поповог поља, у непосредној близини највећег понора ријеке Требишњице званог Дољашњица. Ту је и прастаро мјесто Дољани, које су у старини разорили Млечани и које никад није обновљено. Али и данас кад видите Дољане, останете без ријечи, широко отворених очију. Без мисли, без објашњења некако осјетите да је историја овог свијета у многоме страдање и рушење.

Сличну судбину као Дољани доживјеће и Горње Храсно у првој половини и на самом концу 20. вијека. Пред Други свјетски рат то бјеше насеље пуно живота у чијој пуноћи је учитељ и свештеник био Георгије, калуђер завалски. Ово за Херцеговину напредно мјесто, у коме бјеше много житеља, поред осталих добара имало је велику камену цркву и школу. Баш ту, између цркве и школе, у још једном каменом здању, живио је калуђер Георгије кога су мјештани од миља звали Кале. Будући ученик, добио је задаћу да уједно буде учитељ и свештеник. Бјеше мирољубив, доброћудан, паметан и образован, отворен за науку, а опет у свему и сасвим свештеник.

Људи су га вољели и вјеровали му у свему што чини и говори. Мјештани Горњег Храсна нарочито су му били захвални што учи њихову дјецу, што их лијепо васпитава, да буду послушна и добра. Његово двориште, које је истовремено било и школско, бијаше мјесто сусрета и непатвореног дијалога. Често је водио разговоре са свештеницима римокатолицима и исламским вјерским учитељима – имамима, хоџама и хаџијама. Био је просто стуб, око кога се све кретало, а да
је то све примао и радио с неком лакоћом и добротом.

А онда је дошло страшно вријеме Другог свјетског рата. Говорило се како одводе и убијају људе на свим странама – у Мостару, Стоцу, Житомислићу, Тасовчићима, Габели, Клепцима и свим попово¬пољским селима.

Одводили су најприје учитеље, свештенике и угледне домаћине.

– Бјежи, попе, ти си први ако дођу у Горње Храсно – упозоравали су га људи. Он је само ћутао.

Усташе су почетком маја 1941. године наредиле Шабану Елезовићу и Мују Галешићу, комшијама из Горњег Храсна, да под окриљем ноћи оду и на спавању у парохијском стану ухвате Георгија, а затим да га одведу у Попово Поље, које је у то вријеме било преплављено водом, те да га убију код понора Дољашница и потом баце у понор да га не би Срби закопали у гроб и поштовали и послије смрти као што су за живота.

Елезовић и Галешић узеше Георгија и сутрадан у зору већ бјеху над понором. Када су стигли, извадише бритву и рекоше му да се обрије, а калуђер их упита зашто то чине и понижавају га када пушку имају и у понор га могу гурнути. Они му рекоше да ћути и да се не буни. Обрију му браду, скину мантију и баце је у понор. Двапут пукну из пушке, а њему веле да бјежи куд год зна, а најбоље ако га ко има превести преко ријеке, да се дочепа пруге.

– Тамо хватај воз, бјежи одавде и никада се више не враћај – посавјетоваше га.
– Иначе нама живота нема.

Ту се Георгије сјети једног доброг човјека Пера Балића, католика из Турковића, и некако га дозове. Он је је имао барку те одмах дође и превезе га на другу страну Попова поља, да би одатле наставио путовање жељезницом. Када је у Турковићима ушао у воз, легитимисали су га Нијемци, скинули су га са воза у Чапљини, те је Георгије након тога доспио у логор Дахау у Њемачкој, гдје је жив дочекао крај рата.
***
У јесен 1945, у селу похараном, пониженом, ожалошћеном, пуном тишине и бола одједном заграјаше дјеца:
– Људи, ево покојног калуђера. Најприје је дошао у кућу свога доброг пријатеља Данила Жарковића, а овај скамењен, срећан и зачуђен дозва свога нећака Јова и рече:

–Ево покојног калуђера.

Настаде галама кроз село као да се нешто проломило кроз болну тишину која је несвјесно трајала пет година страшног рата. Георгију бјеше посједила коса и брада, али то је био он. Ишао је између дјеце ћутећи. Кад је ушао у цркву, она је већ била дупке пуна, помолише се кратко, прочиташе Символ вјере и Оченаш.

Сви су га гледали са страхом и чуђењем. Сједоше на старо мјесто између куће и срушене школе. Упита их ко није преживио страдања, а они му набрајаше тихо и полако: Војко, Љубо, Данило, Милутин, Михо, Сава, Доста, Вида, Ковиљка, Илија, Милан, Јово, Михо, Данило, Божидар, Богдан, Ристо, Марко, Лука, Огњен, Лука, Душан, Ново, Милосав, Драго, Никола, Алекса, Шћепо, Даница, Ђурђа, Митар, Данило, Божица, Лазар, Урош, Сава, Спасоје, Никола, Лазар, Милован, Ристо, Бранко, Анђелко, Симо. И тако набрајаше редом.

Враћали су сузе које су навирале из груди, гушећи плач и јецаје. Онда га један стари Херцеговац, висок и господствен, по свему угледан и паметан, упита:

– А како ти, оче, претече?

И он им исприча све по реду. Настаде мук, почеше се нешто сашаптавати. Он их је гледао исто као и некад прије, знао је да ће му све рећи и да му вјерују. Чекао је. Потом онај исти човјек проговори:

– Оче,ми смо оне људе тужили да су те убили. Ено их у Чапљини у затвору.

Гледао их је све мирним погледом, а онда устао и говорио им о доброти, о томе како зло не може никада побиједити добро, да никада не треба мислити да су сви људи зли и слично.

– Иако у свијету добро и зло постоје истовремено, никаква синтеза међу њима није могућа – рекао је. – Разлика је у томе што зло нестаје и пусти, суши се и умире, а добро цвјета и траје вјечно. Гледали су га нетремице, изоштрио му се поглед наједном а ријеч постала бритка.

– Браћо и сестре, не допустите да се усљед ове несреће у срца наша настани погубна озлобљеност.
Онда се, опет тихо и благо, обратио човјеку који је говорио са њим у име свих.

– Ви ћете  показао је на оног високог човјека и на Данила – ујутру рано са мном у Чапљину да људе ослободимо.

– Кажу да је његова рјечитост у суду помогла да се све сврши брзо. А Шабан Елезовић и Мујо Галешић кратко затим стекоше лијеп углед у крају и добише државни посао на жељезници, гдје су радили до пензије. Често су слали поздраве и дарове своме пријатељу калуђеру Георгију који је остатак живота провео служећи у Београду. Наиме, од предратних 70 свештеника у Херцеговини преживјело је само њих пет. Међу којима и покојни отац Симеон Добрићевски, који ми је ово све испричао.
***
Злочинства су настављена и овом последњем рату тако да у Горњем Храсну нема више ни цркве ни школе ни народа. Гробница пострадалих у Другом свјетском рату је минирана 1992, а кости им недавно пренијете у манастир Завалу.

Којим год путем да кренете кроз овај крај једва ћете срести човјека било које вјере или нације. Ипак ту и тамо сретнете понекога. Осим препланулог лица и кошчате грађе, која краси све једнако, било које вјере да су, на вас ће утисак оставити очи ових људи. Након дужег посматрања чини се да су то очи пуне бола и туге на које нико никада није стављао мелем. Те очи гледају и виде како је све уоколо поста¬ло пусто. У том болном погледу као на неком екрану стоји порука да је клање било узалудно. Свако може у том погледу прочитати истину

– да више нема никога, ни њих, ни нас.

Кад би макар ова прича могла бити благи облогна те очи. Знам, многи ће рећи: шта је један примјер људскости у односу на толика нечовјештва, клања и убијања. Ипак, не заборавимо да мала свјетиљка велики мрак претвори у ништавило. Тако и свако људско доброчинство има више снаге од свих зала. Јер, како је говорио отац Кале – зло дође и прође, а добро се добрим враћа.

(Политика)

Извор: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА

Везане вијести:

Општина Равно одбија да врати дио имовине манастиру Завала (ВИДЕО)

У сваком камену уклесана молитва – Jadovno 1941.

Крвави камен херцеговачки: Видовдански покољи – Jadovno 1941.