Vladeta Jerotić: Kako misliti danas o čudima u Međugorju

Na pragu smo trideset pete godine od objavljivanja tzv. videlaca Bogorodice od strane nekolicine hrvatskih adolescenata oba pola u malom hercegovačkom selu Međugorju. U neposrednoj blizini mesta viđenja, u Prebilovcima, odigrao se 1941. godine jedan od najstrašnijih zločina u Drugom svetskom ratu, čije su žrtve bile isključivo Srbi.

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 02. septembra 2015. godine.

Međugorje, kao mesto, ne samo javljanja Bogorodice nekolicini mladih, već i njeno neprestano, svakodnevno javljanje, privuklo je do danas preko milion hodočasnika iz celog sveta, najvećim delom katolika, najčešće bolesnih ljudi, od kojih neki treba da su doživeli izlečenje od svoje duge bolesti, posle višednevnih molitava upućenih Bogorodici u Međugorju.

Na početku ovih neobičnih zbivanja u Međugorju (osamdesetih godina prošlog veka), hrvatska katolička crkva postavila je opravdano pitanje duševnog zdravlja tih šest mladih ljudi, pa je u tu svrhu poslala dvojicu zagrebačkih psihijatara, pozivajući i mene kao srpskog pravoslavnog psihijatra, da dođemo u Međugorje i pregledamo ove mlade ljude.

Posle nekoliko provedenih dana u Međugorju i savesnog višečasovnog, pojedinačnog pregleda, nas trojica psihijatara zaključili smo da su ovi mladići i devojke psihički zdravi ljudi. Ništa drugo se od nas psihijatara nije tražilo.

Kao što smo u objektivno pisanom članku Jelene Čalije u „Politici” doznali, najkasnije do kraja godine Kongregacija za doktrinu vere u Rimu, a i sam sadašnji papa Francisko (Franja), oglasiće se najzad, o verodostojnosti čuda u Međugorju.

Kako misliti posle svega o ovome zbivanju u 20. i 21. veku, u katoličkom selu sa 4.000 stanovnika (već uveliko obogaćenom dolaskom brojnih turista). Naravno, mislićemo na razne načine, shodno pre svega sopstvenoj veri, nivou obrazovanja, kritičkom načinu mišljenja itd.

Ne treba najpre sumnjati da kada je u pitanju zbilja jaka vera u nekoga vernika (konkretno hrišćanskog) čuda prestaju da budu čuda, jer ona se konkretno ostvaruju – naročito kada je u pitanju neka teška bolest kod nekog bolesnog čoveka. Hristova čuda izneta u Jevanđeljima dovoljno su poznata hrišćanskim vernicima, dve hiljade godina. U čuvenom francuskom katoličkom svetilištu u Lurdu, jedna komisija (od pre nekoliko decenija), posle savesnog ispitivanja sačuvanih protokola o čudotvornim izlečenjima u Lurdu – ispitivanje je izvršila grupa sastavljena od lekara opšte prakse i specijalista, psihijatara, psihologa, teologa, među kojima nisu svi bili vernici – potvrdila je samo nekoliko desetina od mnogo hiljada sačuvanih protokola, stvarno izlečenih ljudi koji su bolovali od (za zvaničnu medicinu) neizlečivih bolesti.

Ako sada „ okrenemo list” razmišljanja, pa damo maha našoj prirodnoj dubokoj sumnji u postojanje čuda – kao što je, paradoksalno, prirodno da čovek veruje u čuda – nije rđavo setiti se stare izreke (sigurno da je starija i od vremena raznih civilizacija pre Hrista) koja kaže: Svet želi da bude prevaren, zato neka bude prevaren (Mundus vult decipi, ergo decipi atur).

Da li ima mesta bilo kakvom pametnom zaključku povodom pomenutih događaja u svetu – nikako samo hrišćanskom, već prisutnom i u svim drugim velikim religijama sveta – osim, možda, sledećeg.

Čovek je u svojoj osnovi biće vere i nade (posle kojih dolazi, ako dolazi, Ljubav, i to hrišćanski shvaćena). Uvek je bilo ljudi i naroda koji su verovali u čuda: hrišćani u Hristova čuda, budisti u postojanje ostataka Budinih moštiju, Indusi u svetu reku Gang itd. Prosvećivanje pojedinca i naroda – kome nema kraja čitavog života! – umanjuje veru u čuda, ali je ne otklanja potpuno. Bilo je, i danas ima, naučnika nobelovaca koji ne odriču mogućnost postojanja čuda (Neko je od azijskih mislilaca davno rekao: „Sunce nikad ne izađe i nikad ne zađe, a da se ne dogodi neko čudo”). Marksisti su delimično u pravu kada kažu: „Čudo je još neotkrivena nužnost.” Međutim, tajanstvenosti u prirodi i u samom čoveku (od njegovog kolektivnog do individualno nesvesnog!) još je uvek toliko mnogo da je malo verovatno da će se čuda ikada moći racionalno do kraja objasniti.

Ne treba se podsmevati milionima hodočasnika svih religija koji posećuju sveta mesta (kod nas naročito manastir Ostrog), celivaju ikone i mošti svetaca, ulaze krastavi i krvavi u reku Gang verujući u izlečenje, jer je i dalje toliko nepoznatog u atomu, ćeliji, galaksijama,ali pre svega u čovekovom složenom biću, da je pametnije, ako već čovek iz više razumljivih razloga ne može postati teista, ostati agnostik (grčka reč agnostos – nepoznat, nesaznatljiv) – pred čudom i neshvatljivom Tajnom. Ostajemo radoznali (ne ljubopitljivi) šta će reći sadašnji, retko kritički raspoložen rimski papa o čudima u Međugorju.

Izvor: POLITIKA, srijeda 02. septembar 2015., str. 1 i 7

Vezane vijesti:

„Čudo“ u Međugorju i jeziva istina u Prebilovcima – Jadovno …

Žena s Crnice – Jadovno 1941.

Prebilovačka deca među srpskim svetiteljima – Jadovno 1941.

Milenko Jahura: Ako Gospod ne čuva grada, uzalud straža ne …