Влада би се морала испричати

Чини
се да ни 17 година након „Бљеска“ и „Олуjе“ jавност jош ниjе спремна да
прихвати чињеницу да су у тим „величанственим“ воjно-редарствена акциjа
почињени ратни злочини, углавном над цивилима?

Чини
се да ни 17 година након „Бљеска“ и „Олуjе“ jавност jош ниjе спремна да
прихвати чињеницу да су у тим „величанственим“ воjно-редарствена акциjа
почињени ратни злочини, углавном над цивилима?

Називати акциjе у коjима jе убиjено више десетина или стотина цивила „величанственим“, напросто jе непристоjно. Да
jе било само неколико случаjева коjи су адекватно санкционисани, могло
би се говорити о поjединачним злочинима, коjи нису били део плана. Но, у обе су акциjе почињени злочини коjи упућуjу на то да су били планирани. Наjвећи
jе проблем jавности одвоjити легитимни циљ тих акциjа – да се државни
териториj врати под контролу власти – од њихова нелегитимног, додатног
циља, а то jе да се траjно протjераjу Срби с подручjа тзв. Републике Српске Краjине. Наиме,
Хрватска jе имала право спровести воjне акциjе како би вратила своjу
териториjу, нарочито након пропасти Плана З4, али нико нема право
убиjати и протjеривати цивиле. А чини ми се да с тиме често имаjу проблема и Хрвати и Срби. Но, ми као друштво имамо обавезу признати почињене злочине, за њих се испричати и одговорне процесуирати. То ниjе лако, али jе потребно. Јер, jеднострана обиљежавања воjних акциjа само изазиваjу турбуленциjе.

У
коjоj jе мери за то крив државни и политички врх коjи поводом годишњица
шаље поруке из коjих се не може ишчитати да су почињени злочини?

Увелико jе одговоран, власт jе та коjа организуjе обиљежавања и на њима говори. Садашња
Влада има велику шансу коjу, боjим се, неће искористити: да преузме
одговорност за злочиначку политику деведесетих кроз исприке, адекватно
процесуирање ратних злочина, отварање простора жртвама и, уопштено,
подржавање процеса суочавања с прошлошћу. Другачиjим
приступом конфликтноj прошлости, а не прешућивањем и пребацивањем
одговорности на старе структуре, направио би се значаjан напредак, коjи
би био пример свима у региону. И председник Иво Јосиповић требао би заузети jасниjи став и говорити о жртвама.

Недостатак емпатиjе

Колико данашња Хрватска у процесуирању ратних злочина може бити пример другим земљама у региону?

Нажалост, мало коме може бити пример. Пропустили смо прилику основати специjални суд и тужилаштво за ратне злочине, што се другде показало добрим. Сада, када су основани специjални одељења при четирима жупаниjским судовима и Државном тужилаштву, могло би доћи до напретка. Но,
судиjе су и даље оптерећени и предметима против организованог
криминала, па не могу бити посвећени санкционисању ратних злочина. ДОРХ
се значаjниjе професионализирао, израдио jе базу ратних злочина,
едуковао део људи за те предмете, у више случаjева предлагао премештање
суђења (што се показало добрим), добро сарађуjе са регионалним
тужилаштвима и слично. Наравно, простор за напредак постоjи. Озбиљан
проблем система jе заштита сведока; прошла jе Влада варала и домаћу и
светску jавност поистовећивањем заштите са подршком сведоцима,
развиjеном у сарадњи УНДП-а и Министарства правосуђа. Проблем jе и различит третман на суђењима припадницима хрватских и српских снага, а разлике не би требало бити. Јер, за ратни злочин нема оправдања и судови то мораjу схватити.

Осим
ретких изузетака, ни у Србиjи ни у Хрватскоj нису подигнута
спомен-обиљежjа за невине цивиле страдале приликом ратних акциjа: зашто
jош нисмо спремни то учинити?

Обиљежавања мjеста страдања код нас се увек политизираjу. То не треба чудити, jер jе то обележавање и жртава и злочина. Но, у региону jе jош присутно изузетно jако идентификовање с починиоцима злочина, тзв. ратним хероjима, ау великоj мери недостаjе емпатиjа према жртвама. Када говоримо о „Олуjи“, жртве jе протерала хрватска власт, а касниjе их jе врло ружно искористила србиjанска власт. Оне
коjи су преживjели злочине што их jе хрватска страна починила у
„Бљеску“, србиjанска jе власт третирала као издаjице коjе су се предале,
па jе обележавање њихове патње врло тешко, али и изузетно важно. Друштво се мора фокусирати на саосећање према жртвама и осуду злочинаца, а то jе немогуће све док се злочинце глорификуjе.

Последња прилика за промене

Следеће
године постаjемо равноправна чланица ЕУ-а, премда се jош нисмо до краjа
ухватили у коштац са ратним злочинима, а повратницима почели озбиљниjе
враћати стечена прва, попут исплате пензиjа краjишким пензионерима?

Политичка jе одлука донесена и Хрватскоj ће 2013. избећи чланство у Униjи само ако се до тада догоди нешто краjње скандалозно и неочекивано. Но, jош постоjи мониторинг, коjи би могао дати неке резултате ако државе чланице буду инсистирале на резултатима. У томе jе и велика улога организациjа за људска права, да пратимо рад Владе и обавештавамо Европску комисиjу и државе чланице. Требамо
се надати да ће чланице Европске униjе тражити да се та питања риjеше
или почну неповратно рjешавати приjе пуноправног чланства Хрватске. Но, ми морамо тражити од Владе промене због нас, а не због спољних притисака. Хоћемо ли постати чланицом ЕУ-а 2013. или 2100. битно
jе техничко и политичко питање, али важниjе jе да стандарде заштите,
поштовања и остваривања људских права свих грађана добиjемо што пре.

Колико
jе за очекивати да се нагомилани и годинама занемаривани проблеми реше
уласком у Униjу, ако ће тада спољашњи утицаj на Владу попустити?

Постоjе одређени постприступни механизми, али они су мање успешни. С
друге стране, многи од оних коjи већ годинама чекаjу остварење своjих
права данас су стари људи: боjим се стога да jе задња прилика за
озбиљниjе промене ово раздобље до придруживања Хрватске Европскоj униjи.

Извор: novossti