Vlada bi se morala ispričati

Čini
se da ni 17 godina nakon „Bljeska“ i „Oluje“ javnost još nije spremna da
prihvati činjenicu da su u tim „veličanstvenim“ vojno-redarstvena akcija
počinjeni ratni zločini, uglavnom nad civilima?

Čini
se da ni 17 godina nakon „Bljeska“ i „Oluje“ javnost još nije spremna da
prihvati činjenicu da su u tim „veličanstvenim“ vojno-redarstvena akcija
počinjeni ratni zločini, uglavnom nad civilima?

Nazivati akcije u kojima je ubijeno više desetina ili stotina civila „veličanstvenim“, naprosto je nepristojno. Da
je bilo samo nekoliko slučajeva koji su adekvatno sankcionisani, moglo
bi se govoriti o pojedinačnim zločinima, koji nisu bili deo plana. No, u obe su akcije počinjeni zločini koji upućuju na to da su bili planirani. Najveći
je problem javnosti odvojiti legitimni cilj tih akcija – da se državni
teritorij vrati pod kontrolu vlasti – od njihova nelegitimnog, dodatnog
cilja, a to je da se trajno protjeraju Srbi s područja tzv. Republike Srpske Krajine. Naime,
Hrvatska je imala pravo sprovesti vojne akcije kako bi vratila svoju
teritoriju, naročito nakon propasti Plana Z4, ali niko nema pravo
ubijati i protjerivati civile. A čini mi se da s time često imaju problema i Hrvati i Srbi. No, mi kao društvo imamo obavezu priznati počinjene zločine, za njih se ispričati i odgovorne procesuirati. To nije lako, ali je potrebno. Jer, jednostrana obilježavanja vojnih akcija samo izazivaju turbulencije.

U
kojoj je meri za to kriv državni i politički vrh koji povodom godišnjica
šalje poruke iz kojih se ne može iščitati da su počinjeni zločini?

Uveliko je odgovoran, vlast je ta koja organizuje obilježavanja i na njima govori. Sadašnja
Vlada ima veliku šansu koju, bojim se, neće iskoristiti: da preuzme
odgovornost za zločinačku politiku devedesetih kroz isprike, adekvatno
procesuiranje ratnih zločina, otvaranje prostora žrtvama i, uopšteno,
podržavanje procesa suočavanja s prošlošću. Drugačijim
pristupom konfliktnoj prošlosti, a ne prešućivanjem i prebacivanjem
odgovornosti na stare strukture, napravio bi se značajan napredak, koji
bi bio primer svima u regionu. I predsednik Ivo Josipović trebao bi zauzeti jasniji stav i govoriti o žrtvama.

Nedostatak empatije

Koliko današnja Hrvatska u procesuiranju ratnih zločina može biti primer drugim zemljama u regionu?

Nažalost, malo kome može biti primer. Propustili smo priliku osnovati specijalni sud i tužilaštvo za ratne zločine, što se drugde pokazalo dobrim. Sada, kada su osnovani specijalni odeljenja pri četirima županijskim sudovima i Državnom tužilaštvu, moglo bi doći do napretka. No,
sudije su i dalje opterećeni i predmetima protiv organizovanog
kriminala, pa ne mogu biti posvećeni sankcionisanju ratnih zločina. DORH
se značajnije profesionalizirao, izradio je bazu ratnih zločina,
edukovao deo ljudi za te predmete, u više slučajeva predlagao premeštanje
suđenja (što se pokazalo dobrim), dobro sarađuje sa regionalnim
tužilaštvima i slično. Naravno, prostor za napredak postoji. Ozbiljan
problem sistema je zaštita svedoka; prošla je Vlada varala i domaću i
svetsku javnost poistovećivanjem zaštite sa podrškom svedocima,
razvijenom u saradnji UNDP-a i Ministarstva pravosuđa. Problem je i različit tretman na suđenjima pripadnicima hrvatskih i srpskih snaga, a razlike ne bi trebalo biti. Jer, za ratni zločin nema opravdanja i sudovi to moraju shvatiti.

Osim
retkih izuzetaka, ni u Srbiji ni u Hrvatskoj nisu podignuta
spomen-obilježja za nevine civile stradale prilikom ratnih akcija: zašto
još nismo spremni to učiniti?

Obilježavanja mjesta stradanja kod nas se uvek politiziraju. To ne treba čuditi, jer je to obeležavanje i žrtava i zločina. No, u regionu je još prisutno izuzetno jako identifikovanje s počiniocima zločina, tzv. ratnim herojima, au velikoj meri nedostaje empatija prema žrtvama. Kada govorimo o „Oluji“, žrtve je proterala hrvatska vlast, a kasnije ih je vrlo ružno iskoristila srbijanska vlast. One
koji su preživjeli zločine što ih je hrvatska strana počinila u
„Bljesku“, srbijanska je vlast tretirala kao izdajice koje su se predale,
pa je obeležavanje njihove patnje vrlo teško, ali i izuzetno važno. Društvo se mora fokusirati na saosećanje prema žrtvama i osudu zločinaca, a to je nemoguće sve dok se zločince glorifikuje.

Poslednja prilika za promene

Sledeće
godine postajemo ravnopravna članica EU-a, premda se još nismo do kraja
uhvatili u koštac sa ratnim zločinima, a povratnicima počeli ozbiljnije
vraćati stečena prva, poput isplate penzija krajiškim penzionerima?

Politička je odluka donesena i Hrvatskoj će 2013. izbeći članstvo u Uniji samo ako se do tada dogodi nešto krajnje skandalozno i neočekivano. No, još postoji monitoring, koji bi mogao dati neke rezultate ako države članice budu insistirale na rezultatima. U tome je i velika uloga organizacija za ljudska prava, da pratimo rad Vlade i obaveštavamo Evropsku komisiju i države članice. Trebamo
se nadati da će članice Evropske unije tražiti da se ta pitanja riješe
ili počnu nepovratno rješavati prije punopravnog članstva Hrvatske. No, mi moramo tražiti od Vlade promene zbog nas, a ne zbog spoljnih pritisaka. Hoćemo li postati članicom EU-a 2013. ili 2100. bitno
je tehničko i političko pitanje, ali važnije je da standarde zaštite,
poštovanja i ostvarivanja ljudskih prava svih građana dobijemo što pre.

Koliko
je za očekivati da se nagomilani i godinama zanemarivani problemi reše
ulaskom u Uniju, ako će tada spoljašnji uticaj na Vladu popustiti?

Postoje određeni postpristupni mehanizmi, ali oni su manje uspešni. S
druge strane, mnogi od onih koji već godinama čekaju ostvarenje svojih
prava danas su stari ljudi: bojim se stoga da je zadnja prilika za
ozbiljnije promene ovo razdoblje do pridruživanja Hrvatske Evropskoj uniji.

Izvor: novossti