Vilhelm Drugi: Udariti na Srbiju bez oklevanja

Kad car grdi ambasadora: istorijski važan dokument iz političkog Arhiva nemačkog Ministarstva spoljnih poslova nastao neposredno posle Sarajevskog atentata kao uvertira za izbijanje Prvog svetskog rata.

Godina (pre)puna istorije: 2014. Na listi važnih datuma nemačkog Ministarstva spoljnih poslova, kao aktuelni „izazovi“ za nacionalnu diplomatiju, našli su se: sto godina od izbijanja Velikog rata (Prvog svetskog) sedamdeset pet godina od početka Drugog svetskog rata, četvrt veka od pada Berlinskog zida i „mirne revolucije“ u Istočnoj i Srednjoj Evropi, decenija od velikog „skoka“ Evropske unije na istok.
U ovom nizu nema 1999: petnaest godina od prvog nemačkog „vatrenog (ratnog) krštenja“ posle 1945. godine i (veoma) angažovanog učešća u NATO agresiji na Saveznu Republiku Jugoslaviju. Treba li se čuditi (smišljenoj) „zaboravnosti“ veoma smišljenih i pedantnih Nemaca, ako (takođe smišljen) zaborav naših političara i zvaničnika, iz (pre)velike obzirnosti prema agresorima, uporno potiskuje i prekriva najtragičniji događaj iz novije srpske istorije?
Vratimo se nemačkoj listi. Reč je, kaže se u saopštenju Ministarstva spoljnih poslova, o događajima koji su odlučujuće uticali na sudbinu nacionalne države, Evrope, ali (neki od njih) i čitavog sveta, pa (istovremena) sećanja na te datume imaju „posebnu istorijsku dimenziju“. U tom kontekstu, ovo ministarstvo „sročilo“ je za sebe čitav niz specifičnih „domaćih zadataka“, pa će se pod oznakom „1914“ baviti promašajima i uspesima diplomatije, posebno pitanjem koliko i kako poraz diplomatije 1914. utiče na aktuelnu spoljnu politiku, na izvlačenje istorijskih pouka, pomirenje i evropsku budućnost.
Dokument meseca Ministarstvo je izvuklo iz političkog Arhiva originalan dokument, označen kao „dokument meseca“, koji se neposredno tiče (ondašnje, ali i današnje) Srbije i predstavilo ga javnosti na svom sajtu, pod naslovom „Sarajevski atentat“, 25. februara. Reč je o depeši koju je nemački ambasador u Beču Hajnrih fon Čirški und Begendorf, povodom atentata na Franca Ferdinanda (28. jun 1914. u Sarajevu) poslao 30. jula 1914. godine kancelaru Rajha Teobaldu fon Betman- Holvegu. Za istoričare je, ne samo naše, u jeku obnavljanja sve žešće, i kontroverzne, rasprave o krivici za izbijanje Prvog svetskog rata, važan podatak: originalni dokument objavljen je sa nekoliko reskih, i veoma govorljivih, rukom ispisanih komentara cara Vilhelma Drugog, kome je depeša promptno bila prosleđena.
Depeša je poslata iz Beča 30. juna. U njoj je ambasador preneo kancelaru Rajha da mu je grof Leopold Berhtold (austrougarski šef diplomatije) rekao (toga dana, kad je depeša poslata) kako sve upućuje na zaključak da konci zavere čija je žrtva bio nadvojvoda Ferdinand vuku u Beograd. I da je tako dobro smišljena: nađeni su sasvim mladi ljudi za izvođenje atentata kako bi bili samo blago kažnjeni. (Car je, uz ovu opasku o eventualno blagoj kazni, napisao: „Nadajmo se ne!“). 

Sad ili nikad Ambasador je javljao da mu je ministar govorio „s ogorčenjem“ o srpskom ponašanju u tom kontekstu. Preneo je kancelaru kako je, više puta, i to od ozbiljnih ljudi čuo da se sa Srbima treba konačno i odlučno razračunati. (Car: „Sad ili nikad!“) Najpre će im se (Srbima) postaviti niz (ultimativnih) zahteva a ako ih ne prihvate, uslediće udar.
„Ja koristim svaki povod da mirno, ali veoma naglašeno i ozbiljno upozorim da se treba kloniti ishitrenih koraka“, napisao je ambasador, uz objašnjenje da bi se, pre svega, moralo biti načisto s tim šta se hoće. On je, kaže, do sada slušao (samo) sasvim nejasne, emotivne izjave. Trebalo bi veoma pažljivo odvagati šanse za bilo kakvu akciju i imati u vidu da Austrougarska nije sama na svetu. Pored obzira prema saveznicima, trebalo bi proceniti ukupnu evropsku situaciju. Posebno držanje Italije i Rumunije „u svim pitanjima koja se tiču Srbije“.

Carski arogantno Ambasadorova upozorenja zvaničnicima u Beču naljutila su Vilhelma Drugog koji je, carski arogantno, na margini, odsekao: Ko ga je (ambasadora) za to ovlastio? To je vrlo glupo! Shvata li on da je to isključivo austrijska stvar šta će o svemu ovome misliti i učiniti. Moglo bi se (na osnovu ambasadorove uzdržanosti) protumačiti, ako bi nešto krenulo kako ne valja, da Nemačka nije htela da se kazni Srbija. Čirški bi trebalo da se otarasi tih besmislica. Sa Srbima se treba razračunati, i to uskoro. A uz ambasadorovu opasku da se mora povesti računa o držanju Italije i Rumunije, u konkretnom (srpskom) slučaju, car je zapisao da se to „ samo po sebi razume“ i da je to opštepoznata stvar.
U depeši koju je poslao iz Beča Ministarstvu spoljnih poslova u Berlin ambasador demantuje novinske izveštaje da je austrougarska vlada već zahtevala od srpskih vlasti da pokrenu istragu protiv atentatora. Takav korak do tog trenutka nije učinjen. Hoće li uslediti kasnije, zavisi od toga da li će ovdašnja istraga doći do zaista opipljivog materijala protiv Beograda.
Nekoliko dana kasnije, ambasador Čirški je naprasno „zaboravio“ svoja upozorenja zvaničnicima u Beču da ne treba brzopleto reagovati. Po carskom nalogu i instrukcijama, u razgovoru 8. juna 1914, pritiskao je Berhtolda da Beč što pre preduzme „akciju protiv Srbije“. Nemačka ne bi mogla da razume, preneo je carevo upozorenje, ako bi se propustila (ova) šansa za napad na Srbiju. Dalje odlaganje bi se u Nemačkoj shvatilo kao „znak slabosti“.
Ovaj ambasador je, inače, pripremio Berhtoldovom nasledniku u austrougarskom Ministarstvu spoljnih poslova Štefanu (Ištvanu) Burianu 1915. godine predlog da se, između ostalog, Italiji ustupe Trentino i neke manje oblasti uz uslov da se obaveže na neutralnost i monarhiji „oslobode ruke“ na Balkanu i prema Rusiji. Nemačka bi pak kao nagradu dobila delove Poljske. Ustupanje ovih teritorija bi usledilo tek posle okončanja rata i pobede u koju se, i u Beču i u Berlinu, još verovalo.
Sugestivno dejstvo atentata Na sajtu nemačkog Ministarstva spoljnih poslova pojavila se, uz tekst depeše s početka ovog teksta, očigledno nenamerno (faksimil je istrgnut iz zbirke dokumenata) i, takođe interesantna, informacija: Kancelar Rajha je, kao „odgovorni carev savetodavac“, insistirao da kajzer ne putuje u Beč na sahranu Franca Ferdinanda. Plašio se za njegov život, pošto atentati „imaju sugestivno dejstvo na zločinačke elemente“.
U godini u kojoj se, inače, očekuje čitava poplava knjiga posvećenih Prvom svetskom ratu, posebnu pažnju javnosti izazvalo je, kako se u ovdašnjim medijima jednoglasno konstatuje, „majstorsko“ „monumentalno“ i „sveobuhvatno“ (ovo poslednje, bar po broju stranica, 924 očigledno jeste) delo Herfrida Minklera „Veliki rat“. Knjiga je dočekana kao prvo tako sveobuhvatno istorijsko delo s ovom temom u Nemačkoj posle gotovo četiri decenije.

Rat kao poraz demokratije Razlog za euforično medijsko aplaudiranje ovoj knjizi mogao bi da bude, pored njene, očigledno nesporne, dokumentarnosti, i u činjenici da Minkler relativizuje (isključivu) nemačku krivicu za izbijanje Prvog svetskog rata, koju je još 1961. izričito konstatovao čuveni hamburški istoričar Fric Fišer. Fišer je, da podsetimo, na osnovu temeljitog istraživanja, zaključio, i saopštio, da se Nemačka ozbiljno pripremala za rat, da ga je po svaku cenu htela, iz ekspanzionističkih razloga, i da je Drugi svetski rat predstavljao kontinuitet militarizma u nemačkoj spoljnoj politici.
Fišerov stav o nemačkoj krivici je, i među nemačkim istoričarima, bio dugo, sve doskora, preovlađujući i nesporan. Sada su u opticaju, opet, nove kontroverze i osporavanja Fišerove istine. Minkler je u nekim ključnim stavovima u saglasju sa tezama australijskog istoričara Kristofera Klarka, čije je (sporno) delo „Mesečari“ u Nemačkoj postalo bestseler.
I jedan i drugi, naime, relativizuju prevashodnu nemačku krivicu za izbijanje Prvog svetskog rata, dodeljujući je i ostalima, u Klarkovom slučaju, posebno Srbiji. I jedan i drugi konstatuju da su evropski političari toga doba „prespavali“ situaciju i da su sledili događaje „bez mašte i hrabrosti“ (Minkler).
Rat je, dakako, bio poraz diplomatije. Za Minklera je, međutim, centralno pitanje: da li se nemački Rajh, kako tvrdi Fišer, sistematski, i dugoročno, pripremao za rat, ili je ulazak u rat predstavljao brzopleto učinjenu grešku. Minkler je bliži drugom stavu. Tvrdi da je Nemačka ušla nespremna u rat: nije imala dovoljno municije ni dovoljno trupa za vođenje ofanzivnog rata.

Poraz na Marni Strateški plan Nemačke, takozvani „Plan Šlifen“, nazvan po njegovom tvorcu, načelniku Generalštaba Alfredu fon Šlifenu (sačinio je strateški plan, po nalogu cara Vilhelma Drugog, još 1905.) brzog osvajanja Francuske (za 39 dana) propao je nemačkim porazom na Marni već u septembru 1914. godine. Predviđao je ekspresno „gaženje“ neutralnosti Belgije i Luksemburga, kapitulaciju Francuza i prebacivanje armija na Istočni front, protiv Rusa, s čijom sporom mobilizacijom se računalo. Prevideo je, međutim, neočekivani otpor koji su nemačkim trupama pružili Belgijanci, nije računao s ulaskom Velike Britanije u rat, iako je London bio garant belgijske neutralnosti. Zastoj je omogućio Francuzima da, železnicom, prebace trupe iz Alzasa i Lorene, a Rusima (uglavnom) dovoljno vremena za mobilizaciju.
Herfrid Minkler vidi krivicu za izbijanje Prvog svetskog rata u seriji „blanko čekova“: nemačkog Austrijancima, ruskog Srbima, francuskiog Rusima. Uz tvrdnju da se „ključ rata“ nalazio u – Petrogradu: ruska mobilizacija (iako se zna da je tekla sporo!) učinila je, navodno, da stvar u svoje ruke u Berlinu preuzme Generalštab, a ne vlada.
Opravdava Nemačku i kad je reč o njenoj militarizaciji. To uopšte, tvrdi Minkler (prema nemačkim medijima) nije bila „nemačka posebnost“. Rusija je imala brojniju armiju, Francuska, takođe, respektabilnu. Odlučujući je, međutim, bio iskonski strah Nemačke koja je bila „opkoljena neprijateljima“. Strah od gubitničkog rata na dva fronta uslovio je stvaranje ofanzivnog ratnog plana, pretočenog u već spomenuti Šlifenov plan, koji je računao s izbacivanjem „iz igre“ najpre Francuske, a potom, uz snažan udar, celinom vojske, Rusije.

Žal za izgubljenom prilikom Nemačka istoričarka Anika Mombauer iz Velike Britanije razlog za eskalaciju famozne Julske krize u rat vidi u Beču i Berlinu: tamo je rat, kaže, svesno planiran, kao što je proračunat i rizik ulaska u rat, bar kada je reč o ratu između Austrougarske i Srbije. Ona podseća da je ratoborni načelnik austrijskog Generalštaba Franc Konrad fon Hecendorf u Sarajevskom atentatu video dobrodošao izgovor za sukob sa Srbijom. I on je, kao njegov nemački kolega Helmut fon Moltke „žalio za izgubljenom prilikom“ da se sa Srbijom (još) 1909. „svedu računi“. Austrijski izaslanik grof Hojos dobio je 5. jula u Berlinu uveravanja nemačkog cara Vilhelma Drugog da će Nemačka u „svođenju računa sa Srbijom“ u potpunosti podržati Beč, uz carevo insistiranje da se „ništa ne odlaže“.

Simbol besmislenog rata Minkler, inače, veruje da je, posle nemačkog poraza na Marni u jesen 1914. i zastoja na frontovima u 1915, bila prilika da se sklopi primirje. Zamajac ratnohuškačke propagande, pokrenut početkom rata, bio je, međutim, odviše jak. Svi su bili za mir, ali za „pobednički mir“, a pobednika još dugo neće biti na vidiku. Nastavljao se jedan besmisleni rat, koji će odneti dvadeset miliona žrtava.
Najupečatljiviji simbol besmislenosti, po Minkleru, jeste Verden: na maloj teritoriji (manje od trista kvadratnih kilometara) vođena je najduža (od 21. februara do 19. decembra 1916.) i najkrvavija bitka (320 000 poginulih Francuza, 280 000 Nemaca, pola miliona ranjenih na obe strane) Prvog svetskog rata.
U prikazu Minklerove knjige, najuticajniji nemački politički dnevnik „Frankfurter algemajne cajtung“, kad je reč o uticaju Prvog svetskog rata na aktuelna zbivanja, spominje stav nemačkog politikologa da još nisu isključeni konflikti na Balkanu. On u sprečavanju mogućih balkanskih sukoba vidi posebnu obavezu i odgovornost Evropske unije.
Na globalnom planu, smatra da može doći do kinesko-američkog konflikta: Kinu, naime, vidi kao veliku silu što se naoružava, u poziciji u kojoj se nalazila vilhelminska Nemačka na prelasku u dvadeseti vek.

Za „Pečat” iz Berlina Miroslav Stojanović

Izvor: PEČAT