VIDOVDAN I KOSOVSKI ZAVET: Autorski tekst istoričara Miloša Kovića

Vidovdan je, bez sumnje, najznačajniji datum u srpskoj istoriji, bremenit značenjima i skrivenim smislom. To nije samo sećanje na jedan veliki istorijski događaj. Kosovska bitka je, zaista, označila pravu smenu epoha, prelazak iz doba veličine i slave u vreme vazalstva i robovanja.

Srbija, Bosna i Zeta opstale su, istina, još ceo vek, bogat raznovrsnim dostignućima. Bio je to, ipak, život u senci kosovskog poraza, u osluškivanju topota turskih konja i iščekivanju konačnog sloma.

Istoričari će marljivo beležiti kosovske i pokosovske događaje. Primetiće da je poraz Srba u Maričkoj bici bio možda još veći i odsudniji. Rekonstruisaće tok Kosovske bitke i ispitivati dvosmislene vesti o tome ko je, u stvari, u njoj pobedio. Proučavaće posledice Kosovskog boja, pad srpskih zemalja pod tursku vlast, zatvaranje u seosku, patrijarhalnu kulturu, ustanke i pobune, seobe, akulturaciju, promene vere.

Od toga šta se zaista dogodilo, međutim, ne manje važno je ono što su tadašnja i potonja pokolenja o tome mislila. U čemu su, naime, savremenici i potomci videli smisao Kosovske bitke i svega što je posle nje usledilo? Istorije ideja, emocija i mentaliteta mnogo su zahtevnije i složenije od „događajne istorije“. Istoričari su ih, obuzeti razdvajanjem istorijskih činjenica od mitova, predugo prepuštali istoričarima književnosti, istoričarima umetnosti i teolozima.

Kosovska bitka je iza sebe ostavila neverovatno snažno i bogato predanje. Njegov glavni tumač bila je Srpska pravoslavna crkva. Ona je svemu što se dogodilo sa knezom Lazarom i njegovim „velikim i malim“ vojnicima, dala hrišćanski, novozavetni i starozavetni smisao. Zavet dat na Kosovu polju potvrđen je žrtvom hristolikog vladara i njegove apostolske vojske. Prethodila im je poslednja, kneževa večera i docnije pridodata judinska izdaja Vuka Brankovića. Iz krila Crkve poteklo je i epsko, potom i guslarsko tumačenje, koje je naglasilo povređenu čast i junaštvo Miloša Obilića, kao i podvige kosovskih junaka.

Posebno važno, međutim, bilo je objašnjenje uzroka poraza i stradanja. Vreme svete loze Nemanjića, započeto sudbonosnim bekstvom Svetog Save iz palate u manastir, tumačeno je kao zlatno doba prave vere, pronađenog smisla i najviših dostignuća. Domentijan, Savin učenik i biograf, kaže da je on „priveo Gospodu“ „svoj narod“ i „svoje otečestvo“. On i njegov otac, Sveti Simeon, priveli su Srbe „nebeskom Jerusalimu“ i učinili ih „izabranjem Božijim“. Odstupanje od zaveta Svetog Save, koga Domentijan poredi sa Mojsijem i naziva „voždom Novog Izrailja“, podrazumevalo je kaznu, sličnu onoj koju je, zbog napuštanja Mojsijevog zaveta, zadesila „prvi Izrailj“. Poraz, ropstvo i rasejanje došli su, kako ponavljaju već savremenici Kosovskog boja, „grehova otaca naših radi“. Ogrešenja cara Dušana o oca, kralja Stefana Dečanskog, Crkvu i narod, na koje je Vaseljenska patrijaršija bacila anatemu, vodila su ka stradanju njegovog sina Uroša i deobi carstva. Vuk Branković je nastavio tamo gde su stali Mrnjavčevići. Njihovi gresi pali su na ceo srpski narod.

Lazar je, međutim, ispunio i obnovio zavet Svetog Save. Izmirio je Srpsku crkvu sa Vaseljenskom patrijaršijom. Svetosavski i Svetolazarevski, Kosovski zavet, značio je opredeljenje za Nebesko carstvo. To nije bilo samo bekstvo iz palate u manastir ili izlazak na bojno polje „za Hrista i otečestvo“. Nebesko carstvo označavalo je večne, neprolazne vrednosti – nebesku pravdu, ljubav, dobrotu, rodoljublje, podvig. Prolazno, zemaljsko carstvo značilo je silu i moć, samoživost i interes, izdaju i strah. I, što je najvažnije, ni Novog ni Starog zaveta pa, po ugledu na njih, ni Kosovskog zaveta nije moglo da bude bez žrtve.Kosovski zavet ostao je u srži duhovnog života srpskog naroda u neverovatno dugom vremenskom rasponu, od kultnih spisa savremenika Kosovskog boja do dela današnjih stvaralaca. U različitim epohama tumačen je i imenovan na različite načine (Vidovdanska etika, Vidovdanski kult, Kosovski mit, Kosovsko opredeljenje, Kosovski zavet), ali je suština ostala ista. U modernom vremenu, Kosovski zavet se vratio od romantičarske epike ka svojim drevnim, novozavetnim i starozavetnim izvorima, ponajviše zahvaljujući delima vladike Petra II Petrovića Njegoša, Svetog Vladike Nikolaja Žičkog i Ohridskog i Prepodobnog Justina Ćelijskog. Među našim savremenicima, Kosovski zavet su na ovaj način tumačili naročito mitropolit Amfilohije, vladika Atanasije Jevtić, Dimitrije Bogdanović, Žarko Vidović i još nekoliko pisaca.

Kosovski zavet odlučujuće je uticao na odluke koje su Srbi i njihova Crkva donosili na odlučujućim raskršćima svoje istorije, od ustanaka, predvođenih Crkvom i patrijarsima, protiv Turaka, počevši od 16. veka, pa sve do Karađorđevog oslobođenja Srbije, koje je Njegoš pozdravio rečima: „Bježi, grdna kletvo, s roda – zavjet Srbi ispuniše!“ Oslobođenje Kosova i Metohije 1912. godine potvrdilo je da Kosovski zavet ne znači samo ideju, nego i vezanost za Svetu zemlju. Bez Kosovskog zaveta ne mogu se razumeti ni odluke iz 1914. i 1941, kao ni Odbrambeno-oslobodilački ratovi 1991-1999, u kojima su Srbi, braneći Republiku Srpsku, Kosovo i Metohiju, zaratili sa najmoćnijom armadom u istoriji sveta.

Je li Kosovski zavet samo arhaični ostatak davno prošlog doba? Ili predstavlja i danas živu, delatnu ideju, autentičan moralni stav i filosofiju istorije?

Današnja malodušnost i defetizam pred pritiscima da se odreknemo Kosova i Metohije ne prete nam samo moralnim slomom zbog napuštanje sunarodnika i svetinja i pristajanja na rasparčavanje Srbije. Još je dublja opasnost koja se krije u odricanju od predanjskog smisla naše istorijske egzistencije. Većinsko javno mnjenje, predvođeno Crkvom, međutim, sudeći po svim anketama, ne koleba se. Takvo opredeljenje naročito je vidljivo među mladima.

Budućnost je na našoj strani. Potrebno je samo da izdržimo i ostanemo to što jesmo. Samo tako ćemo pobediti i osvetlati obraz precima i potomcima. Sačuvajmo predanje. Ostanimo u Kosovskom zavetu.

Izvor: NOVOSTI