VESNA KAPOR: Dan kada je Sveti Vasilije razgrnuo kišu i maglu

Blagoslovi danas i u veke vekova, Gospode. Decembra 21., više letnjeg nego zimskog, velika magla, vetar i kiše, ovijaju Hercegovinu i Crnu Goru.

Zatvorene su granice i teško je stići do Nikšića. Mutno i teško nebo – na zvaničnim TV kanalima nikavih (ili su krajnje šture) vesti nema; čovek ne može da poveruje da je u vreme velikog protoka informacija (što akcentuju neprestano, teoretičari neokolonijalizma), stavljen katanac na ulazak u jedan grad. Zaustavljene duge kolone autobusa i privatnih automobila u maglovitom kišnom danu, na političkim granicama i na prilazu gradu, deluju izvanvremeno. Neka – kaže jedan domaći sveštenik – ovako je i bolje. Da se sami sa sobom iznesemo na megdanu duha.

Čoveku nije dato svaki put da učini podvig, ali sudbina svakome odredi mesto i ne pita –  zapisao je Crnjanski, beležeći kako je njemu sudbina dodelila peglanje fraka za Vidovdanski bal u Beču, dok je Gavrilo podizao pištolj. Mnogo je nas koji bismo voleli da smo bili uz mošti Svetog Vasilija Ostroškog na današnji dan. Neke je sprečila crnogorska vlast, druge slabosti ovog sveta.

Kad smo bili deca, u titovsko vreme, naša najdublja zakletva u hercegovačko-crnogorskim krajevima, bila je – Vasilija mi Ostroškog! Nije bilo ni dalje ni više. I u svesti nas majušnih, nije se gasila luč. Ni tad nas nisu granice prečile.

Kiša i vetar celu noć ne daju mira. Pošli su i pešice, mnogi ( ne mogu da im se ne divim). Osećam njihova srca. I u grlu drhte glasnice. 

Srbija ćuti. Beograd se odvaja,  naduvava se idejama regionalizma i  liberalizma i, kao helijumski balon, preti da nestane visoko izvan srpskog horizonta. Jednom davno, kada su hercegovački ustanici bili prinuđeni da zastavu, pod kojom su pobeđivali i ginuli, predaju Austro-Ugarima, veliki su protesti potresali Beograd.  Krakov u „Životu čoveka na Balkanu” beleži kako je Branislav Nušić, jašući Terazijama na belom konju, predvodio proteste. Studenti i inteligencija, tražili su da se pomogne braći.  Politika potčinjavanja, pobedila je i tad.

Danas, Beograd ćuti. Tek nekoliko glasova, na portalima izvan režimske kontrole, održava plamen. Dobro je – kaže jedan prijatelj. Dobro je, samo da se ne utuli vatra. Vreme je trpljenja.

Mitropolit Amfilohije kaže: „Braćo, naši policajci su dobili naređenje da ne puštaju namernike, ali oni ne misle tako.” Svejedno, tužno je. Ili možda i iscelujuće. Nedremano Oko prožima sve. I dobro je, možda, što je dan ovakav. Da se sunce užarilo, možda bi i naše strasti  uzavrele, ovako, slava Svetom, sve je stišano, molitveno.

Kišobrani i mir ispred Hrama u Nikšiću, u dosluhu su vaseljenskom, sa onima što su ovijeni maglom i kišom, na putevima Gore Crne, na granicama, sa sobom.

Situacija  u srpskim zemljama priziva anegdotu iz Miloševog vremena – Šta radi narod, buni li se? Buni. Steži! Šta radi narod? Šuti. Popuštaj! Da nije ovo šutanje, ova teška tišina, i jednoumlje, bez obzira na raslabljeno kreštanje ideologa novog veka, spasonosno?  

Imena su naša napisana na nebesima, liturgijske reči slivaju se u uši. Da se blagodat izlije na naše nemoći, da nas odvoji od napasti, Gospode. Dok traje liturgija, svakojake misli gone čoveka. Nije valjda jedina prepreka na neokolonijalnom putu krupnog kapitala, i velikih sila – pravoslavlje? Slivena u svetlost koja se probija kroz siv dan, koja ovija silom blagodati svaku misao, razumem –  ima nas, ipak, mnogo koji odolevamo pošasti, lancima slobode, u novom veku. I plavi me radost na rubu suza i osećam nemerljivu ljubav prema onima u Hramu i onima na političkim, ovozemnim, granicama.

Crkva je brod na kome se vozdižemo, i plovimo u beskraj, i svako za svoju dušu odgovara.  I ovi ljudi koje vlast Crne Gore vraća sa granica, kao opasnost po državu, danas, u mračni a svetli dan, decembra, kazuju našu savest; kratku kao i ovaj dan, najkraći na globusu.

Narod  je zbunjen, tek što se podigla jedna čizma sa duše pravoslavlja, tek što se počelo vraćati i učiti ponešto o sebi, stiže nova pošast u obliku  demokratsko- liberalnih okova.  Narod je zbunjen, ali  Sveti Vasilije, nije – sve jednako okuplja i greje.

Slava ti Bože što si istinu objavio bezlobnima. Takvi danas stoje pred ćivotom. I iznose naše breme u visinu. A vetar je oštar, kiša hladna.

Lakih vremena nikad nije bilo. Čitajući srpsku istoriju vidimo kako se uvek isto, teško i strašno, gubio identitetski kompas, ali kako nas je nešto čuvalo, visoko i nadahnuto, da ne posustanemo. Jednog trenutka  u komunizmu (kad su stege malo popustile) čulo se u građansko-intelektualnim krugovima: verujem u nešto, ne znam u šta, neku silu, nešto postoji… i tome slično. To “nešto” bila je odstranjena predačka vera i trebalo je dugo da se pojedinci suoče sa svojim identitetom, i sa svojim precima.

Pesimizam koji  se, uprkos mnoštvu  svetlih obećanja, širi srpskim zemljama, nije nov. Neposredno posle Aneksije, “naš narod, naročito naša omladina oko godine 1900, žive u mračnim mislima i sumornim osećanjima”, zabeležio je Božidar Kovačević pišući predogovor za odabranu knjigu pesama Sime Pandurevića. Obnova uvek mora ići iz duha, iz književnosti, iz tog srca sveta.

I bez obzira što četiri regionalna jahača danas tabanaju  Albanijom, i našu dvojicu ni brigeša nije za narod verni, za jedinstvo i crkvu – našu vekovnu kuću – treba imati na umu da su, bez obzira na ovlaštenja i moći koje im daju velike sile, što bi rekao Crnjanski, “samo prolazne seni” na našem putu. I ne razumeju da Liturgija nadilazi i prostor i vreme. Ne mogu oni ni naslutiti snagu našeg sabranja.

Iz pesimizma, iz rasula, uvek  se projavljuju  snaga i vera i život buja. Posle pomenutog perioda klonulosti pevali su Dučić,Šantić, Rakić, Pandurević, Bojić, Dis…Čak i onda kad su pevali kroz očaj i kritički, budili su snagu. Zato na ovaj dan, decembarski, tmast i težak, na dan kada je Sveti Vasilije razgrnuo oblake, i zasvetleo u našim dušama, nameće se pitanje: Gde su danas oni koji bi tako voleli svoj nacion, i tako pevali? Zbog čega su nevidljivi?

U ovaj kratki, najkraći  dan, zimski, maglovit nadati se da su naša rvanja sa identitetom samo dim;  samo tren u buri istorije; kratko, najkraće lutanje od odricanja do potvrđivanja sebe.  I kako je narodni pevač pratio nebeska zbivanja povezujući ih sa događajima,  nadati se svetlosti razumevanja i praštanja. Mada, plaše strašno, ove celodnevne nebeske suze…

Decembar, 21. leta gospodnjeg 2019. u Nevesinju  

Zatvorene su granice i teško je stići do Nikšića. Mutno i teško nebo – na zvaničnim TV kanalima nikavih (ili su krajnje šture) vesti nema; čovek ne može da poveruje da je u vreme velikog protoka informacija (što akcentuju neprestano, teoretičari neokolonijalizma), stavljen katanac na ulazak u jedan grad. Granicu nije mogao preći ni Vladika hercegovački, sa sveštenstvom, o drugima je suvišno i govoriti. Neka – kaže jedan sveštenik – ovako je i bolje. Da se sami sa sobom iznesemo na megdanu duha.

Čoveku nije dato svaki put da učini podvig, ali sudbina svakome odredi mesto i ne pita –  zapisao je Crnjanski, beležeći usput kako je njemu sudbina dodelila peglanje fraka za Svetosavksi bal u Beču, dok je Gavrilo podizao vidovdanski pištolj. Mnogo je nas koji bismo voleli da smo bili uz mošti Svetog Vasilija Ostroškog na današnji dan. Neke je sprečila crnogorska vlast, druge slabosti ovog sveta.

Kad smo bili deca, u titovsko vreme, naša najdublja zakletva u hercegovačko-crnogorskim krajevima, bila je – Vasilija mi Ostroškog! Nije bilo ni dalje ni više. I u svesti nas majušnih, nije se gasila luč. Ni tad nas nisu granice prečile.

Kiša i vetar celu noć ne daju mira. Pošli su i pešice, mnogi ( ne mogu da im se ne divim). Osećam njihova srca. I u grlu drhte glasnice.

Srbija ćuti. Beograd se odvaja,  naduvava se idejama regionalizma i  liberalizma i, kao helijumski balon, preti da nestane visoko izvan srpskog horizonta. Jednom davno, kada su hercegovački ustanici bili prinuđeni da zastavu, pod kojom su pobeđivali i ginuli, predaju Austro-Ugarima, veliki su protesti potresali Beograd.  Krakov u „Životu čoveka na Balkanu” beleži kako je Branislav Nušić, jašući Terazijama na belom konju, predvodio proteste. Studenti i inteligencija, tražili su da se pomogne braći.  Politika potčinjavanja, pobedila je i tad.

Danas, Beograd ćuti. Tek nekoliko glasova, na portalima izvan režimske kontrole, održava plamen. Dobro je – kaže jedan prijatelj. Dobro je, samo da se ne utuli vatra. Vreme je trpljenja.

Mitropolit Amfilohije kaže: „Braćo, naši policajci su dobili naređenje da ne puštaju namernike, ali oni ne misle tako.” Svejedno, tužno je. Ili možda i iscelujuće. Nedremano Oko prožima sve. I dobro je, možda, što je dan ovakav Da se sunce užarilo, možda bi i naše strasti  uzavrele, ovako, slava Svetom, sve je stišano, molitveno.

Kišobrani i mir ispred Hrama u Nikšiću, u dosluhu su vaseljenom, sa onima što su ovijeni maglom i kišom, na putevima Gore Crne, na granicama, sa sobom.

Situacija  u srpskim zemljama priziva anegdotu iz Miloševog vremena – Šta radi narod, buni li se? Buni. Steži! Šta radi narod? Šuti. Popuštaj! Da nije ovo šutanje, ova teška tišina, i jednoumlje, bez obzira na raslabljeno kreštanje ideologa novog veka, spasonosno?

Imena su naša napisana na nebesima, liturgijske reči slivaju se u uši. Da se blagodat izlije na naše nemoći, da nas odvoji od napasti, Gospode. Dok traje liturgija, svakojake misli gone čoveka. Nije valjda jedina prepreka na neokolonijalnom putu krupnog kapitala, i velikih sila – pravoslavlje? Slivena u svetlost koja se probija kroz siv dan, koja ovija silom blagodati svaku misao, razumem –  ima nas, ipak, mnogo koji odolevamo pošasti, lancima slobode, u novom veku. I plavi me radost na rubu suza i osećam nemerljivu ljubav prema onima u Hramu i onima na političkim, ovozemnim, granicama.

Crkva je brod na kome se vozdižemo, i plovimo u beskraj, i svako za svoju dušu odgovara.  I ovi ljudi koje vlast Crne Gore vraća sa granica, kao opasnost po državu, danas, u mračni a svetli dan, decembra, kazuju našu savest; kratku kao i ovaj dan, najkraći na globusu.

Narod  je zbunjen, tek što se podigla jedna čizma sa duše pravoslavlja, tek što se počelo vraćati i učiti ponešto o sebi, stiže nova pošast u obliku  demokratsko- liberalnih okova.  Narod je zbunjen, ali  Sveti Vasilije, nije – sve jednako okuplja i greje.

Slava ti Bože što su istinu objavio bezlobnima. Takvi danas stoje pred ćivotom. I iznose naše breme u visinu. A vetar je oštar, kiša hladna.

Lakih vremena nikad nije bilo. Čitajući srpsku istoriju vidimo kako se uvek isto, teško i strašno, gubio identitetski kompas, ali kako nas je nešto čuvalo, visoko i nadahnuto, da ne posustanemo. Jednog trenutka  u komunizmu (kad su stege malo popustile) čulo se u građansko-intelektualnim krugovima: verujem u nešto, ne znam u šta, neku silu, nešto postoji… i tome slično. To “nešto” bila je odstranjena predačka vera i trebalo je dugo da se pojedinci suoče sa svojim identitetom, i sa svojim precima.

Pesimizam koji  se, uprkos mnoštvu  svetlih obećanja, širi srpskim zemljama, nije nov. Neposredno posle Aneksije, “naš narod, naročito naša omladina oko godine 1900, žive u mračnim mislima i sumornim osećanjima”, zabeležio je Božidar Kovačević pišući predogovor za odabranu knjigu pesama Sime Pandurevića. Obnova uvek mora ići iz duha, iz književnosti, iz tog srca sveta.

I bez obzira što četiri regionalna jahača danas tarabanaju  Albanijom, i našu dvojicu ni brigeša nije za narod verni, za jedinstvo i crkvu – našu vekovnu kuću – treba imati na umu da su, bez obzira na ovlaštenja i moći koje im daju velike sile, što bi rekao Crnjanski, “samo prolazne seni” na našem putu. I ne razumeju da Liturgija nadilazi i prostor i vreme. Ne mogu oni ni naslutiti snagu našeg sabranja.

Iz pesimizma, iz rasula, uvek  se projavljuju  snaga i vera i život buja. Posle pomenutog perioda klonulosti pevali su Dučić,Šantić, Rakić, Pandurević, Bojić, Dis…Čak i onda kad su pevali kroz očaj i kritički, budili su snagu. Zato na ovaj dan, decembarski, tmast i težak, na dan kada je Sveti Vasilije razgrnuo oblake, i zasvetleo u našim dušama, nameće se pitanje: Gde su danas oni koji bi tako voleli svoj nacion, i tako pevali? Zbog čega su nevidljivi?

U ovaj kratki, najkraći  dan, zimski, maglovit nadati se da su naša rvanja sa identitetom samo dim;  samo tren u buri istorije; kratko, najkraće lutanje od odricanja do potvrđivanja sebe.  I kako je narodni pevač pratio nebeska zbivanja povezujući ih sa događajima,  nadati se svetlosti razumevanja i praštanja. Mada, plaše strašno, ove celodnevne nebeske suze…

Decembar, 21. leta gospodnjeg 2019. u Nevesinju

VESNA KAPOR BLOG

Izvor: SLOBODNA HERCEGOVINA