Веритас: Саопштење поводом годишњице страдања Срба из западнославонских села Kип и Kлиса у новембру 1991. године

Од 12. до 18. новембра 1991, припадници хрватске војне полиције у селима Kип (Дарувар), под сумњом да скривају оружје војног поријекла, и Kлиса (Пакрац), ради „измјештања“ становништва, похапсили су 24 српска цивила, затим их довели у Марино село те их затворили и држали у подруму инпровизованог затвора “Рибарска колиба”, гђе су их психички и физички малтретирали.

Најчешће су примјењивани сљедећи начини мучења: потапање у води, прикључивање на индукторску струју, одсјецање ушију, резање по прсима и солење рана, гажење ногама, ударање металним шипкама и дрвеним палицама. Само су шесторица преживјели мучења, док су осамнаесторица ликвидирани, с тим да се за тијелима петорице још увијек трага.

За ликвидацију поменутих цивила Жупанијски суд у Осијеку је, у јуну 2011, од шесторице оптужених припадника војне полиције ЗНГ, осудио двојицу (Томицу Полетто на 15 година и Жељка Тутића на 12 година затвора), док је двојицу, у недостатку доказа, ослободио оптужбе, а против трећег је оптужбу одбио због застаре кривичног гоњења. Пресуда је потврђена од стране Врховног суда РХ у децембру исте године.

У периоду од 8. октобра 1991. до 29. марта 1992. у логорима “Рибарска колиба” у Марином селу и “Стара циглана” у Пакрачкој Пољани, које је основала јединица за посебне намјене МУП-а РХ под командом Томислава Мерчепа, ликвидирано је, према ВЕРИТАС-овим подацима, више од 100 жртава, углавном цивила српске националности.

Већина ликвидираних потиче из западнославонских насеља са подручја Пакраца и Дарувара али и са територија општина Гарешница, Kутина, Бјеловар иЗагреб. Сва ова насеља налазила су се ван подручја у којима се српско становништво оружјем супротставило насиљу хрватских оружаних формација.

Послије хапшења, без судског налога, Срби су довођени у поменуте логоре, појединачно или у мањим групама, гђе су задржавани неколико дана и послије страховите тортуре, уколико нису подлегли мукама, извођени на стратишта и ликвидирани.

Жупанијски суд у Загребу је, у току 2005, након дугогодишњег поступка, правоснажно осудио петорицу припадника МУП-а Хрватске (Муниба Суљића, Синишу Римца, Игора Миколу, Миру Бајрамовића и Бранка Шарића) на казне затвора од 3 до 12 година, због убиства непознатог мушкарца и незаконитог лишавања слободе и изнуде тројице Срба, који су у октобру 1991. из Загреба доведени у Пакрачку пољану, гђе су их ликвидирала непозната лица.

Жупанијски суд у Загребу је у мају 2016. године неправоснажно осудио и Томислава Мерчепа, тадашњег комаданта резервне јединице МУП-а РХ и савјетника у МУП-у РХ, на 5 година и 6 мјесеци затвора због тога што “није спријечио себи подређене да врше незаконита хапшења, злостављања и убијања 31 цивила доведених из Загреба, Kутине, Рибњака, Јање Липе, Бујавице, Међурића, Збјеговаче и Пакрачке Пољане, од којих је 23 усмрћено”, док су из чињеничног описа пресуде изостављене жртве (20) за које се није могло утврдити ко их је хапсио и ликвидирао.

Врховни суд је, пресудом из фебруара 2017, преиначио првостепену пресуду тако што је оптуженом повећао казну на 7 година затвора, коју, умјесто у затворској ћелији, повремено “издржава” у елитној бањи Kрапинске топлице.

У првом великом егзодусу Срба из западне Славоније у сукобу деведесетих, који је кулминирао након оснивања поменутих логора, на подручју општина Дарувара, Грубишног поља, Подравске Слатине, Пакраца, Новске, Ораховице и Вировитице, етнички је очишћено 193 насеља (10 градских и 183 сеоска), у којима је уништена већина кућа и имовине, а уништено је или оштећено и 27 православних храмова, док је ово подручје, због хрватског терора и притисака, напустило 52.320 Срба, од којих се велика већина више никада није ни вратила на своја имања.

У Београду и Бањој Луци, 18.11.2019.

П Р Е Д С Ј Е Д Н И K

Саво Штрбац

Извор: ВЕРИТАС