Дана 22. јануара 1993. године, хрватске оружане снаге напале су јужне делове Републике Српске Крајине (РСК) под кодним називом „Масленица“.
Агресија је извршена током спровођења „Венсовог плана“, који је годину дана раније РСК ставио под заштиту мировних снага УН (УНПРОФОР). Била је то трећа агресија Хрватске на заштићено подручје УН, у које је примљена две године раније.
У наредних неколико дана хрватске оружане снаге успеле су да заузму неколико десетина квадратних километара у Равном котару, укључујући аеродром Земуник и неколико брда на Велебиту, и да овладају браном Перућа и хидроелектраном.
У овој агресији највише су страдала три српска села: Ислам Грчки, Кашић и Смоковић, као и етнички мешовита села: Мурвица, Црно, Земуник Горњи, Пољица и Ислам Латински. Срби из поменутих села су убијани, прогнани или одвођени у затворе и логоре. Њихова богата имања су опљачкана, опустошена и уништена, а споменици културе, гробља и цркве су девастирани, оскрнављени или уништени, укључујући палату Јанковић Стојана у Исламу Грчком са црквом Св. Георгија (освештана1675. године), где је сахрањен познати писац Владан Десница, и црква Св. Ђорђа у Смоковићу (основан 1567) и Св. Илије у Кашићу (ур. 1872).
У овој агресији, према евиденцији Веритаса, убијено је и нестало 346 Срба, од чега 55 цивила, просечне старости 60 година. Међу жртвама су 34 жене, просечне старости 57 година, и троје деце до 12 година.
Међу страдалима је и 65 добровољаца из Србије и БиХ, који су дошли у Равне Котаре да заједно са мештанима Србима бране своја вековна огњишта.
Од укупног броја жртава, до сада је расветљена судбина 337 особа, док се још 11 води као нестало, од чега 6 цивила, међу којима 3 жене. У наредних неколико месеци у избеглиштву је умрло још 165 људи, углавном старијег становништва. Из наведених равнокотарских села протерано је више од десет хиљада Срба, који су се раселили по целом свету.
Један од најтежих злочина догодио се већ првог дана агресије на превоју Мали Алан на Велебиту, у непосредној близини осматрачнице УНПРОФОР-а, када су припадницима хрватске специјалне полиције упали у заседу и масакрирана 22 припадника Војске Српске Крајине (СВК) из околине Грачаца. Овај масакр починили су припадници Петог вода „Алфе“, којима је командовао Милијан Бркић звани Васо, донедавни заменик председника ХДЗ-а и потпредседник Хрватског Сабора у претходном сазиву.
Операцију „Масленица“ планирали су и извели Јанко Бобетко, Анте Готовина, Анте Росо, Мирко Норац и Младен Маркач, уз знање и одобрење Фрање Туђмана, тадашњег председника државе и врховног команданта Оружаних снага Републике Хрватске, који су већ били или су накнадно унапређени у чинове генерала.
У време ове агресије начелник артиљерије сектора „Велебит“ био је косовски Албанац Агим Чеку, до 1991. године официр ЈНА, из чијих су граната, услед неселективног гранатирања у дубини општина Бенковац и Обровац, највише убијени цивили. Чеку је био на Косову од 1999. до 2006. године као командант ОВК и Косовског заштитног корпуса, а од 2006. до 2008. као премијер.
Иако је агресија извршена у заштићеној зони УН и пред очима бројних припадника УНПРОФОР-а, до сада, ни пред међународним ни пред домаћим судовима, нико није процесуиран за злочине над Србима почињене у овој акцији.
Према званичном попису становништва у Републици Хрватској из 1991. године, у Кашићу је живело укупно 765 становника, од чега 757 (99%) Срба, у Смоковићу 1.029, од чега 989 (96%) Срба, а 1.139 у Исламу грчком, од чега 991 (87%) ) Срба.
Тридесет година касније, према попису становништва у Републици Хрватској из 2021. године, у Кашићу је живело 69 становника, у Смоковићу 162 и у Исламу Грчком 150, без назнаке националности.
Београд, 21.01.2022.
Извор: ВЕРИТАС