Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Politika u savremenoj Srbiji u mnogo čemu predstavlja samo prosti nastavak one koja je vođena u komunističkoj Jugoslaviji, u tom kontekstu treba posmatrati odnos svih političara od raspada Jugoslavije do danas ne samo prema Jasenovcu nego i prema NDH, ističe prof dr Veljko Đurić Mišina, direktor Muzeja žrtava genocida
Srpski narod je u dubokoj moralnoj krizi. Saberite zločine u porodici, prihvatite činjenicu da je državni vrh kriminilizovao narod od dna do vrha, da sistem drogira omladinu, a prost narod rijalitiji. Jednopartijski pluralizam i bespogovorna poslušnost vođi su nešto što nas sprečava da idemo napred ka boljitku.
Tako je propuštena prilika da u direktnom razgovoru sa obožavaocima lika i dela nadbiskupa Alojzija Stepinca kažemo da je on bio pripadnik udruženog zločinačkog poduhvata, kako to danas govore u Hagu. Revizionizam u Hrvatskoj je očigledan proces. Novo ustaštvo je deo te politike, ali i sasvim drugih političkih faktora koji dolaze iz Evrope, u prvom redu iz Velike Britanije i Nemačke, koji su podržavali hrvatsku politiku jer im je ona koristila u antisrpskoj strategiji.
Duboko sam ubeđen da sadašnja istoriografija u Srbiji nije dorasla našem vremenu. Uostalom, zar se ona ne svodi na srbijansku teritoriju! A to se odražava i na kulturu sećanja.
Ovako o sadašnjem srpskom trenutku govori jedan od najpozvanijih ljudi za negovanje kulture sećanja, svesti o genocidu nad Srbima u XX veku i dobar poznavalac odnosa domaće istoriografije i aktuelne vlasti na ono što se događa oko nas, direktor Muzeja žrtava genocida prof dr Veljko Đurić Mišina, stručnjak iz oblasti istoriografije koji je u razgovoru za portal Global Serbia pokazao spremnost da na sva pitanja odgovara otvoreno i direktno, uvažavajući one o kojima govori, a još više činjenice koje su neumoljive.
Dve decenije tavorenja
Muzej žrtava genocida ima svoj program rada ali nema odgovarajuće uslove. To je problem koji ga prati od osnivanja. Očekujemo da će budući Memorijalni kompleks na Sajmištu ubrzati sasvim drugačije procese gde će mnoge stvari biti postavljene na svoje mesto. Muzej u procesu stvaranja nije postavljen na prave istoriografske i muzeološke osnove pa je gotovo dve decenije tavorio. Za prvu osnovu trebalo je angažovati barem sedam-osam istoričara, za drugu osigurati svaku vrstu nabavke svih vrsta muzejskog materijala. Poslednjih četiri-pet godina Muzej zadobija određene konture svog rada: izdavaštvo, prigodne izložbe, dokumentarni filmovi, saradnja sa nacionalnim NVO, saradnja sa srednjim školama kroz tribine i direktne razgovore…
Kad je reč o istraživanjima ratnih zločina, moram da kažem da su mali, ali veoma značajni naučno-istraživački projekti bili plod pojedinaca (Staniša Brkić o žrtvama u Kragujevcu 1941, Silvija Krejaković o žrtvama u Kraljevu, Nemanja Dević o žrtvama Smederevskog kraja 1941–1945) nego određenih planova. Nova politika Muzeja obuhvata i pomaganje, a to znači i finansijsko, jedne grupe mladih istoričara u njihovim projektima doktorskih disertacija Bojan Arbutina, Boris Tomanić, Bojan Drašković… No, konkretnije o tome drugom prilikom.
Nemoć srpskih istoričara
Srbi bi trebalo u suočavanju sa sobom možda najpre da promisle o kulturi sećanja i genocidu koji je naš narod doživeo u XX veku, a što se zamalo ponovilo i u sadašnjem vremenu. Kako vi kao prvi čovek najznačajnije institucije u Srba koja treba da brine o sećanju na žrtve genocida, gledate na usađivanje kulture sećanja među naraštaj koji dolazi?
– Sećanje i podsećanje na prošlost, bez obzira na to da li se radi o nacionalnom usponu ili padu, pobedi ili porazu, junaku ili izdajniku, treba da ima posebno mestu u kulturi svakog naroda. Kod nas Srba u Kneževini i Kraljevini Srbiji to je promišljala elita. u obe jugoslovenske države važio je princip zaborava i nametanja oprosta i simetrije. Komunistički prvak i vođa revolucije Josip Broz Tito mnogo toga je nasledio od jugoslovenskog kralja Aleksandra Karađorđevića. I kralj i Broz su zarad pomirenja nametnuli lažne podatke o ratnim žrtvama i zločincima. Kralj je 1. decembra 1918. srpsku civilizaciju oterao u istoriju davši do znanja da neće biti prilika za veličanje srpskih pobeda u Velikom (Prvom svetskom) ratu jer bi se moralo govoriti i o zločinima austrougarske vojske koja je napala Srbiju (u kojoj su brojne jedinice bile sastavljene od vojnika Hrvata). Broz je forsirao bratstvo i jedinstvo, svrstao je i uklopio Jasenovac u nacističko-fašističke zločine. Tako su Hrvati amnestirani u oba slučaja.
Posle raspada Jugoslavije i formiranja novih država, trebalo bi stvarati i nacionalne istoriografije. Kad je reč o srpskom stanovištu u formiranju osnove neke srpske istoriografije, teško je govoriti činjenicama a da te raznorazni „znalci“ ne napadnu!
Srpska istoriografija je ovog momenta fikcija. A to se odražava i na kulturu sećanja. Kultura sećanja je veliki zadatak koji mora da se razreši. U suprotnom, doživećemo brojna tumačenja iz neprijateljskih redova.
Možda je paradigma čitave naše situacije gužva ispred nekadašnjeg Muzeja 25. maj, danas nazvanom Muzej istorije Jugoslavije, ili Kuće cveća, a gotovo nepoznata adresa ili čak i postojanje Muzeja žrtava genocida u najširoj javnosti. Kolika je srpska krivica prema sopstvenim žrtvama? Ko je za to najodgovorniji?
– Ako je istorija osnova za istraživanje prošlosti, onda sada treba postaviti pitanje: Koja je to istoriografija na sceni među istoričarima u Srbiji i Srpskoj? Srpska? Teško!!
Sadašnji istoričari iz srpskog nacionalnog korpusa nisu u stanju da sačine temelje srpske istorijske nauke iz više razloga. Prvi je neviđena zavisnost srednje generacije od onih koji su već četiri-pet decenijama zaseli na određene pozicije i ne dozvoljavaju nikakve korenite promene, jer bi njihov gotovo sav rad došao u pitanje, a to znači i brojne privilegije, ugled… Pripadnici najmlađe generacije još uvek traže sebe gledajući kako će na njihove radove prihvatiti direktori instituta, na primer. Prva grupa nije imala smelosti da u komunističkom sistemu postavi pitanja problema istraživanja velikih srpskih tragedija u oba svetska rata. Dobar deo pripadnika srednje generacije zavisi od raznoraznih evropskih fondova koji forsiraju budibogsnama projekte, na primer homoseksualizam u Srbiji 1804–1918! Treća grupacija zavisi od šefova projekata i direktora instituta što uslovljava njihovu ograničenost u razmišljanju.
U takvim uslovima teško je postaviti temelje sećanja na velike tragedije, a još teže sačiniti naučno-istraživačke projekte o, na primer, ratnim stradanjima srpskog naroda.
Vatikan politiku ne menja
Stiče se utisak da je prećutkivanje srpskih žrtava iz davnih i skorašnjih ratova ispunjenje neke preovlađujuće političke volje, pa nam se zato događaju stvari slične onoj o učešću SPC u zajedničkoj Komisiji za ispitivanje krivice blaženog Alojzija Stepinca. Kako tumačite i komentarišete slučaj Stepinac gde smo već „dali autogol“?
Dobri poznavaoci ratnih stradanja znaju da su pobednici u ratovima preuveličavali svoje žrtve iz više razloga, osim ostalog, i radi naplate ratne štete. Tako je i u slučaju tvrdnji o ratnim žrtvama Kraljevine Srbije, a o obimu u Drugom svetskom ratu i da ne govorimo. Ako znamo da su Jevreji formirali svoje naučno-istraživačke, arhivske, muzejske, propagandne i druge institucije, treba postaviti pitanje zašto već jedan vek političke elita na dozvoljavaju to i nama Srbima.
Mislim da je pripadnicima sadašnje političke vlasti među Srbima nešto sasvim drugo u prvom planu. Odbrana nacionalne istorije, koja uključuje velike tragedije i stradanja, je veoma podložna manipulacijama i napadima sa neprijateljskih strana. Kad je reč o uticaju Rimokatoličke crkve, naročito u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, sa posebnim osvrtom na nadbiskupa zagrebačkog Alojzija Stepinca, mislim da je, tu i politika umešala svoje prste, upravo onako kako tvrdi nekolicina dobrih poznavalaca odnosa Srpske Patrijaršije i zvanične vlasti u Srbiji. Smatram da je propuštena prilika da u direktnom razgovoru sa obožavaocima lika i dela nadbiskupa Stepinca kažemo da je on bio pripadnik udruženog zločinačkog poduhvata, kako to danas govore u Hagu.
Moje učešće u toj priči je javnosti je odveć poznato. Nije poznato zašto sam i kako isključen, ko je bio inicijator te rabote, po čijem nalogu je ceo posao prosto rečeno otaljan! Odgovori će biti jasniji kada se sve to stavi u širi kontekst aktuelne udvoričke politike vrha Srbije prema Hrvatskoj! Na ovom mestu ne bih da otvaram problem poslušnika iz SANU koji su na usluzi politici državnog vrha.
Jasno je da je Katolička crkva i Rimska kurija dala pun legitimitet NDH, ali je u sadašnjim nastojanjima hrvatskog državnog i vrha sa Kaptola primetan pokušaj revizije istorije istrebljivanja Srba u Hrvatskoj. Koje su to tačke na kojima neoustaška propaganda pokušava da promeni istoriju i gde je tu srpska nauka i politika?
– Revizionizam u Hrvatskoj je očigledan proces. Vatikanska vekovna politika se ne menja. Kad je reč o Balkanu, to jest o pravoslavnim Srbima, Rimokatolička crkva pomaže one koji će da pomognu njenu misiju u stvaranju „jednog stada“ koji bi predvodio rimski papa. U tom kontekstu treba posmatrati i vatikansku politiku prema savremenoj Hrvatskoj koju sprovodi viši kler.
Novo ustaštvo je deo te politike ali i sasvim drugih političkih faktora koji dolaze iz Evrope, u prvom redu iz Velike Britanije i Nemačke. Dobro je poznato da su Britanci od početka Prvog svetskog rata podržavali hrvatsku politiku, od Stjepana Radića, Vlatka Mačeka, Ante Pavelića, Ivana Šubašića do današnjih dana, jer im je ona koristila u antisrpskoj strategiji. Nemačka ima sasvim druge razloge: odgovornost za sve zločine treba prebaciti sa nacističke politike na njihove lokalne saradnike.
Duboko sam ubeđen da sadašnja istoriografija u Srbiji nije dorasla vremenu. Uostalom, zar se ona ne svodi na srbijansku teritoriju!
Slaba vajda od SANU
Da li postoji politička volja države i želja sa saradnjom SPC i SANU da se u zajedničkom naporu stvori jedinstven naučni, moralni i politički front prema pokušajima negiranja zločina nad Srbima?
– Smatram da Srpska pravoslavna crkva čini gotovo sve ono što je u njenoj moći kada je reč o sećanju na prošlost. S druge strane, uz dužno poštovanje institucije, SANU je prost zbir stručnih odeljenja, ličnosti iz raznih struka, različitih i suprotstavljenih političkih opredeljenja.., akademici su uglavnom u osmoj deceniji života. Od takve institucije ne vidim gotovo nikakve koristi kada je u pitanju odnos prema nacionalnoj prošlosti.
Tonemo ka dnu
Koliko su u ovim modernim procesima zločini genocida u sistemu logora Jasenovac glavna karta koju Srbija još nije odigrala kako treba? Pravimo li opet ustupke izdajući svoje nevine žrtve?
– Politika u savremenoj Srbiji u mnogo čemu predstavlja samo prosti nastavak one koja je vođena u komunističkoj Jugoslaviji. U tom kontekstu treba posmatrati odnos svih političara od raspada Jugoslavije do danas prema ne samo Jasenovcu nego prema Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Izuzetak u svemu ovome predstavlja Srpska pravoslavna crkva koja u okvirima svoje misije podseća na velike tragedije kroz posvećenja mučenika, zidanje hramova posvećenih novomučenicima.
Kako se Muzej postavlja prema srpskim žrtvama u poslednjim ratovima na tlu bivše Jugoslavije?
– Muzej žrtava genocida u svom generalnom programu aktivnosti ograničio se na svetske ratove i raspad Jugoslavije, to jest na 20. vek. Mali broj zaposlenih nas ograničava najpre u pravljenju planova a potom i u izvršavanju. Bez obzira na sve teškoće, Muzej se „oglasio“ o ratnim stradanjima u Bosni i Hercegovini kroz okrugle stolove i konferencije, zbornike radova, prigodnim izložbama o velikim tragedijama, kao što je „Oluja“.
Vaše pitanje bi trebalo da se postavi direktorima četiri instituta u Beogradu i šefovima naučno-istraživačkih projekata, u kojima je zaposleno više od 100 doktora istorijskih nauka.
Deo najavljenog dijaloga o Kosmetu trebalo bi da rasvetli ono što nam se dešava poslednjih decenija: lažno optuženi za najveće zločine pretrpeli smo najveće žrtve i u najvećem broju napustili vekovna srpska područja. Imamo li političke volje, intelektualne snage i opštenarodni polet da kapitulantsku politiku na delu, pretvorimo u srpski preporod?
– Srpski narod je u dubokoj moralnoj krizi. Uostalom, dva dana uzastopno pogledajte naslovne stranice štampe u Srbiji. Saberite zločine u porodici, prihvatite činjenicu da je državni vrh kriminilizovao narod od dna do vrha, da sistem drogira omladinu a prost narod rijalitijima. Pored takve crne slike o Srbiji i srpskom narodu postoje grupe i pojedinci koji se nisu predali. Uostalom, zar srpski narod s druge strane Drine, i pored velikih tragedija, nije stvorio svoju državu sa svim atributima vere i nacije.
Jednopartijski pluralizam, bespogovorna poslušnost vođi… su nešto što nas sprečava da idemo napred ka boljitku. Ovako, sigurno tonemo ka dnu. A onda?
Nada u projekat Starog sajmišta
Kao Muzej žrtava genocida šta vam je sve u planu i imate li ideju i novac kako to da ostvarite ne bi li smo se makar malo približili onome što recimo za jevrejske žrtve čine u Jad Vašemu?
– Jevrejski odnos prema stradanju naroda je veoma vidljiv u raznim formama. Njihova najpoznatija institucija Memorijalni kompleks Jad Vašem ima više od 800 zaposlenim (Muzej žrtava genocida ima šest), postoji više od pet decenija i ne nazire se kraj istraživačkih projekata. Radnici Muzeja žrtava genocida učestvovali su u skupovima, okruglim stolovima, konferencijama u Jerusalimu. Želimo da saradnju podignemo na viši nivo, krajem godine očekujemo izvesne dogovore…
Projekat o memorijalizaciji Starog sajmišta može biti veoma dobra prilika da ovde primenimo brojna iskustva prvenstveno Jevreja, potom i drugih srodnih institucija u Rusiji, Nemačkoj.
Radivoje Peca Petrović
Izvor: Stanje stvari
Vezane vijesti:
Veljko Đurić Mišina: Čemu služi legenda ispod fotografije …
Veljko Đurić Mišina: Mali prilog raspravi oko kanonizacije …
