Вељко Ђурић Мишина: Докле да заљубљеници у историју уче историчаре

Поводом текста Николе Милованчева „Умањен број жртава у Југославији 1945“, Политика, 8. октобар 2018, стр. 20–21.

Као школовани историчар, који је више од три деценије посвећен истраживању новије српске историје и то исказао кроз, осим осталог, десетак књига, и као директор Музеја жртава геноцида, а то значи и главни и одговорни уредник свега што се обзнани под знаком те институције, пратим и читам готово све што је у вези садржаја основних делатности Музеја. Тако сам прочитао и поменути чланак Николе Милованчева.

На самом почетку реакције кренућу од краја, од потписа аутора.

Никола Милованчев је правник по образовању а не и историчар! Он припада групи заљубљеника у прошлост и има богату библиотеку, али му то не даје за право да се титулише као историчар! Можда је сматрао, као и неколицина инжињера и стоматолога, да му љубав према прошлости даје за право да реагује на један прилог који може корисно да послужи у расправи о броју становника, ратним жртвама?

Милованчев добро зна ко је надлежан за објављивање на званичном сајту Музеја жртава геноцида (а не Музеја геноцида, како пише) па његово тврдња да је то поставио „анонимни сарадник музеја који је објавио овај нестручан приказ“, подсећа на наивност „француских собарица“. Зар није могао да позове директора Музеја, кога иначе познаје више од две деценије, и каже му шта мисли о поменутом прилогу? Ако сматра да је најлакше, и најделотворније, да своје мишљење објави у угледним новинама, мора да претпостави да ћу ја на то реаговати!

Не знам ко је дао наслов текста. Желим да истакнем да је у њему исписана лажна тврдња. Наиме, никада и нико није утврдио тачан број жртава рата у Краљевини Југославији 1941–1945. године. Постоје само процене! А то значи да је неумесно користити изразе „умањен“ или „увећан“.

Процене броја становника нове државе, Демократске Федеративне Југославије, је легитимно право власти. Процена није света ствар па да се мора узимати као нешто неспорно. Она се мора исправљати бољим чињеницама добијеним, на пример, пописима!

Комунистичка власт је већ 1945. године нагласила да је у току рата страдало 1.706.000 становника. После спроведеног пописа ратних жртава 1964. године процењено је да их је било између 1.016.000 и 1.018.000 (од чега је око 597.000 пописано именом и презименом).

Чини ми се да је Милованчев имао неке друге намере од исправљања процена. Уосталом, да је пажљиво прегледао главне прилоге на сајту Музеја могао је да види новине Hrvatski narod од 31. маја са проценама броја становника Независне Државе Хрватске и да процењени број Срба упореди са каснијим проценама. Наравно, и следећи текст на који реагује:

„Кад су прилике редовне и прираштај становништва нормалан израчунавање броја становника не представља велику тешкоћу. Међутим, израчунати број становника Југославије овим начином сада, после четворогодишње окупације, великих ратних губитака и губитака услед ратних недаћа, као и несумњивог опадања природног прираштаја услед изосталог знатног броја нових бракова, немогуће је. Тај циљ немају ни резултати изложени у овој малој публикацији (рубрика за 31-III-1945).

„Број становника једне земље која је прошла кроз ратне недаће као Југославија може се добити само општим пописом становништва. Такав попис извршиће се, свакако, чим то прилике дозволе.

„Ова израчунавања показују колико је Југославија имала становника 31-III-1941, дакле пред сам рат. Бројеве из те рубрике треба сматрати као већ достигнуте, јер испред тога датума стоји период нормалног прираштаја становништва. Последња рубрика, пак показује колико би Југославија имала становника четири године касније, т. ј. 31-III-1945, скоро на завршетку рата, да није претрпела велике ратне губитке. И један и други податак, међутим, корисно ће послужити за израчунавање ратних губитака кад буде извршен нов попис становништва.“

Понављам последњи закључак цитираног текста: обе процене „корисно ће послужити за израчунавање ратних губитака“. Шта је ту спорно?

Милованчев не разуме појмове „процена“ и „попис“. Остаје питање зашто инсинуира када тврди „Шта је сакривено приликом објаве документа. Затајено је да је попис три године после рата…“

Једино у чему се донекле слажем са Милованчевим јесте његова рачуница да је на територији Независне Државе Хрватске пострадало око 750.000 становника. Узгред, зашто само толико када је, по тврдњама бројних заљубљеника у прошлост, само 700.000 страдало у Јасеновцу!

Приликом припреме документа за објављивање желео сам да укажем на сложеност посла утврђивања ратних жртава. У том контексту планирао сам да податке из пописа обављеног 31. марта 1948. године поставим на сајт Музеја. Па ко воли, нек изволи, нек упоређује, замера, критикује, напада, хвали!

ПС: На крају ми остаје питање зашто Милованчев (и његови налогодавци) на прочита(ше) прилог о ревизионизму случаја Јасеновац др Мирјане Касаповић и не огласише се?

Аутор: Вељко Ђурић Мишина

Извор: Стање ствари

Везане вијести:

Никола Милованчев: „Умањен број жртава у Југославији 1945“.

Јован шумом а Ивица друмом или: О чињењу, нечињењу и злочињењу

Басташић: О чињењу, нечињењу и злочињењу (2)

Вељко Ђурић Мишина: Заблуде историографије код Срба кад је реч о Римокатоличкој цркви