Veliki rat: Nekažnjeni genocid i neodmereni stepen krivice – Kako pobediti „balkansku avet“ (3)

„Kada pobedimo Srbiju, tada će zadugo biti pobeđen i srpski imperijalizam sa ove i one strane granice. Naravno, mi ne moramo prvi da dokazujemo da smo jači od Srbije, ali ćemo sukobom dokazati da se ne plašimo zaštitnika Srbije, Rusije, dok će se s druge strane, ukoliko Rusija ne uđe u sukob, jasno pokazati da se ona plaši nas i Nemačkog carstva… Time će nestati balkanska avet“, pisao je 1914.  ugledni nemačko-austrijski istoričar dr Bertold Molden

Prilog 1
Promemoria dr Moldena 6. jul 1914.

Monarhija sada proživljava one trenutke koji su odlučujući za dugi niz
narednih godina. Istorija narednih godina, verovatno narednih decenija,
nosiće pečat odluka koje budu donesene ovih dana. Radi se o tome da li
mi treba da uredimo naš odnos prema nacionalno nastrojenoj Srbiji odmah
nakon što je ubistvo u Sarajevu pokazalo, a odjek tog ubistva potvrdio
koliku moć i kakav karakter ima pokret usmeren protiv nas, ili bi bilo
bolje da sačekamo dok zavere udruženja i društava kao i diplomatski
trikovi vlade pređu u otvoreni vojni napad. Pitanje je da li atentat i
sve pripreme u vezi s njim, koje nam se sada polako otkrivaju, želimo da
smatramo konačnim dokazom za to da više ne možemo živeti sa Srbijom na
dosadašnji način ili želimo da nastavimo sa pokušajima ostvarivanja mirne i
prijateljske koegzistencije i odložimo konačnu odluku kako ne bismo na
sebe navukli krivicu za izbijanje jednog možda nepotrebnog rata, ili bar
odgovornost za rat čiju bi neophodnost bilo nemoguće u potpunosti
dokazati sopstvenom narodu. Ozbiljno se može govoriti samo o odgovornosti
pred sopstvenim narodom – o odgovornosti pred Evropom ne može biti
govora, jer Evropa ne postoji. Za javno mnjenje u Rusiji i Francuskoj, kao
i u još nekim zemljama, mi ćemo uvek biti krivci, čak i kada bi Srbi u
toku noći i naoružani bombama, usred mira izvršili invaziju na nas.
Javno mnjenje u Nemačkoj je pod utiskom onoga što se dogodilo i generalno
će se opredeliti prema daljem toku događaja.
Ako pretpostavimo kao vrlo verovatno da Rusija neće prihvatiti aneksiju
Srbije bez borbe, i ako dalje pretpostavimo da sukob sa Rusijom zaista ne
treba tražiti, već ga treba prihvatiti samo ukoliko je zaista
neizbežan, onda se postavlja pitanje da li uopšte ima svrhe stavljati
Srbiju pred izbor ili-ili koji bi verovatno značio rat sa Srbijom, rat
koji, ipak, ne bi doneo radikalno rešenje sa sobom. Zar ne bi takav pohod
bio isuviše sličan onome koji su naši vojnici pod vođstvom Radeckog dva
puta vodili protiv Karla Alberta? (Radi se o bici kod Kustoce − 24. jul
1848. i Novare – 23. mart 1849. u kojima je austrijska vojska pod
vođstvom feldmaršala Radeckog porazila snage Kraljevine
Pijemont-Sardinija.) Naše tadašnje pobede su već deset godina kasnije
otišle u staro gvožđe; kao što je Napoleon stao na stranu oporavljene
Sardinije (odnosi se na bitku kod Solferina – 24. jun 1859. u kojoj je
austrijska armija poražena od ujedinjene francusko-pijemontske armije)
tako bi i neki novi ruski car mogao da stane iza ponovo uzdignute
Srbije. Pritom bi se dve stvari mogle prigovoriti: prvo, da su zemlje
koje smo izgubili 1859. (Lombardija) i 1866. godine (Venecija) bile
čisto italijanske, dok su one koje želi Srbija samo malim delom srpske; i
drugo, da se armija Radeckog nije borila samo oko poseda Lombardije i
Venecije već i za očuvanje carstva – i zaista postoji osećanje da bi i
danas bilo gotovo isto.
Mi bismo se, dakle, nakon pobede nad Srbijom verovatno zadovoljili time
da joj održimo lekciju i da je teritorijalno umanjimo za oblasti
Makedonije koje bismo predali Bugarskoj. Moglo bi se razmatrati i to
kakve bismo još prednosti pritom mogli da steknemo; teško da bi one, bar
u početku, mogle biti očigledne. Zar ne bi onda naš narod cenu žrtava
smatrao previsokom u poređenju s dobitkom? Pitanje je da li bi aneksija
Srbije bila popularna − možda bi i bila u slovenskim zemljama i među
Srbima u južnoj Ugarskoj – ali bi bar bila opipljiva i vidljiva. Uz to bi
nam verovatno Italija, kada bi nas videla zaokupljene, postavila zahteve
koji bi još više umanjili utisak našeg uspeha. Kompenzacija za sve ovo bi
za apolitične mase morala biti činjenica da smo pobedili narod koji je
postao omražen među većinom našeg stanovništva. Utoliko pre bi javno
mnjenje obrazovanih ljudi, ukoliko oni nisu pristalice pacifizma,
odobravalo snažnu i odlučnu akciju. Svuda se među obrazovanim slojevima
stanovništva može sresti jedna duboka potištenost vezana za ono što njima
izgleda kao popustljivost ili slabost; svuda shvatanje da se nastavkom
takve politike carstvo približava svom raspadu nakon što je ono već
počelo da propada; svuda sumnja u budućnost monarhije koja je rastrzana
unutrašnjim sukobima i koju više ni njeni najmanji susedi ne poštuju.
Javnost malo zna o tome koliko je veštine i obazrivosti potrebno i
koliko se primenjuje da bismo odbranili našu poziciju od nepovoljnih
strujanja; ona je već odavno mišljenja da je potrebno neko upečatljivo delo,
da je potrebno lupiti pesnicom o sto kako bi se izbrisao utisak
propadanja i raspadanja. Takvo je bilo raspoloženje tokom Balkanskog rata, a
i kasnije, tokom poslednje Albanske krize (verovatno se odnosi na
ultimatum koji je Austrija uputila Srbiji 18. novembra 1913. godine, u
kojem se zahteva da srpska vojska napusti albansku teritoriju u roku od 8
dana, na šta je Srbija pristala). Teško je pojedincu da sa sigurnošću
kaže koliko daleko seže bes koji je javnost izrazila tokom demonstracija
pred srpskim poslanstvom; verovatno manje nego bes političke elite, ali
manje sigurno samo zbog toga što je razočaranje prešlo u rezignaciju. Onaj
pak ko sudi po sebi i po svom najbližem okruženju sme da kaže da je
ohrabrujuća vest to da se može videti kako se pojavljuju sposobni i
hrabri ljudi koji se dokazuju kao vođe na bojištu, kao i svest o tome da
se donose teške odluke. Neosporno je da bi uticaj akcije na moral bio
izuzetno povoljan. Austrougarska bi ponovo povratila veru u sebe. Želim,
dakle postojim – bilo bi geslo tada.
Opšta međunarodna situacija, kako se razvila tokom godina, sve više gura
monarhiju na čistinu. Neće još mnogo proći dok monarhija bude tako
opkoljena da će se njeni protivnici osetiti izazvanim da je napadnu i ko
zna da li će ona tada moći da na svoju saveznicu Nemačku ostavi utisak
da je vredno boriti se na život i smrt. Vrlo je moguće da će Srpstvo u
Bosni i drugim oblastima naše monarhije koje su mu bliske izvršiti još
veći uticaj ako oslabi respekt prema našoj sposobnosti pružanja otpora.
Ruska i francuska štampa ne pokušavaju uzalud da nas odvrate od udara na
Srbiju. Ako se ne pokažemo jakima, verovatno će se i Hrvati potpuno
okrenuti od nas, a verovatno ništa manje – pod utiskom srpskog uspeha u
Albaniji – i muslimani. Za sada je srpska vlada duboko zaprepašćena
atentatom u Sarajevu. Ukoliko izostanu posledice kojih se plaši, ona će
početi da stiče prednosti koje bi mogla da ima od tog događaja. Došlo bi
do novih, po nas loših preokreta, nevezano za potresan gubitak
prestolonaslednika kao jedne neobične ličnosti. (Nešto manje laskav
pogled na Franca Ferdinanda nalazi se u pismu koje je princ Gotfrid
Hoenloe-Šilingsfirst uputio Erentalu 13. novembra 1907. U to vreme,
Hoenloe je bio sekretar u ambasadi u Berlinu. U avgustu 1914. godine
imenovan je za ambasadora Austrougarske u Nemačkoj carevini. Preneo je
svoj utisak o nadvojvodi nakon jednog razgovora s njim: „I u ovom
slučaju, potvrdio se moj stav da se ovaj visoki plemić ne menja mnogo:
predrasude, površno rasuđivanje i detinjasta naivnost u oceni ozbiljnih
pitanja. Šteta je što upravo nosioci monarhističke ideje nesvesno
otkrivaju sve mračne strane ovog principa! Prava je sreća da samo
relativno mali broj ljudi u različitim zemljama imaju priliku da uživaju u
intimi ovih visokih i moćnih plemića.“ Ovo pismo objavljeno je u Vank
ediciji, Zaostavština grofa Erentala br. 404, str. 545−547.)Svuda će se
pričati o tome kako je Austrougarska uputila psovke Srbiji i proterala
nekoliko nenaoružanih Srba, ali da nije imala hrabrosti za sukob sa
Srbijom. Neće samo Srbija imati koristi od toga, već svako ko hoće da
profitira na naš račun, Rumunija, Rusija, Italija. Svi naši budući
diplomatski pregovori biće otežani, sve više će nas pritiskati. Srbija
je, najzad, samo najdrskija, najbezobraznija i najnecivilizovanija među
svim našim šovinizmom zadojenim protivnicima, u koje se kao
najzaslepljeniji (u originalu stoji „verblendster“) ratnohuškač i pre
svega kao davalac novca mora ubrojati Francuska. Ako još budemo čekali,
verovatno ćemo igrati opasnu igru slučaja koju predstavlja svaki rat:
pasivnu igru slučaja koja kao i aktivna igra čeka na neočekivan i
povoljan razvoj događaja, ali koja se pak usled trenutnih okolnosti čini
bezizglednijom od aktivne i koja ionako pomaže još većem porastu među
Austrijancima prisutne kobne sklonosti ka fatalizmu. Već nam stižu utehe
sa raznih strana kako se naše carstvo neće raspasti. Da li smo već
toliko daleko stigli da su ove utehe neophodne? To pružanje utehe samo
pokazuje ono što se u Evropi, a naročito na istoku smatra verovatnim, i
takva proročanstva o verovatnoći mogu delovati sugestivno. Uopšte nije
isključeno da fanatični zanesenjaci nizom atentata na članove naše carske
kuće pokušavaju da tome daju svoj doprinos; jedan članak u srpskim
novinama „Pijemont“ računa na to.
Kada pobedimo Srbiju, tada će zadugo biti pobeđen i srpski imperijalizam
sa ove i one strane granice. Naravno, mi ne moramo prvi da dokazujemo
da smo jači od Srbije, ali ćemo sukobom dokazati da se ne plašimo
zaštitnika Srbije, Rusije, dok će se s druge strane, ukoliko Rusija ne
uđe u sukob, jasno pokazati da se ona plaši nas i Nemačkog carstva i da
je uloga zaštitnika koju, kako to pokazuje poslednji govor Sazonova
(Sergej Sazonov, ruski ministar spoljnih poslova 1910−1916) ona sebi
pripisuje i u slučaju galicijskih i mađarskih pravoslavaca, samo prazno
hvalisanje. Time će nestati balkanska avet, a u Rumuniji, pa čak i u
samoj Srbiji ponovo će istupiti razumni ljudi koji teže uspostavljanju
dobrih odnosa sa nama. Osim toga, Srbija će, naravno, biti jako
oslabljena porazom i njegovim posledicama i, što je veoma verovatno,
Bugarska će dobiti makedonske oblasti iz naših ruku i neće morati da
čeka da ih dobije od Rusije. Svakako će se pritom postaviti pitanje da li
treba da učinimo izvesne ustupke Grčkoj, s obzirom da bi za nas od
velike važnosti moralo biti to, naročito kao održavanje protivteže u
odnosu na Italiju, da održimo dobre odnose sa ovom malom ali živahnom
silom koja ima dobre veze u čitavom istočnom Sredozemlju.
Potiskivanje srpske megalomanije bi imalo povoljan uticaj na Hrvate i
muslimane u Bosni i Hercegovini kao i na Hrvate u Austrougarskoj. Ovo je
utoliko važnije jer mi tek moramo da u izvesnom smislu osvojimo ili
ponovo osvojimo upravo ove južnoslovenske zemlje koje za nas predstavljaju
izlaz na more. Izgubiti njih značilo bi isto što i presahnuti, ići ka
sigurnoj propasti. Zbog toga su svi narodi monarhije zainteresovani za
očuvanje ovih teritorija i borba za njih se ne može izjednačiti s borbom
za Lombardiju i Veneciju; pa čak ni sa borbom za Velški Tirol (ime po
kojem je Trentino ranije bio poznat) iako ova oblast, koja se usled svog
dugog pripadanja carstvu stopila s našim osećanjima, za nas nema isti
značaj kao južnoslovenske zemlje. U tome je već izuzetan značaj našeg
odnosa prema Srbiji koja, oslonjena na Rusiju, u tim zemljama neprestano
postavlja mine, pokušavajući sada da nas i pomoću zločinačkih dela
prisili na to da joj prepustimo te zemlje. Naravno da nije vlada
inspirisala takve zavere; ali one su u skladu sa ciljem koji i vlada
sledi. Cilj je naša obala, pluća kojim dišemo. Nema mira između nas i
srpskog imperijalizma; mi možemo da živimo u miru sa Srbijom, ali ne i
sa njenom imperijalističkom politikom. Ovo uverenje je toliko uvreženo
među svima koji misle za Austrougarsku i sa njom da se poslednjih godina
dosta često moglo čuti da bi sledeći srpski zahtev, sledeći flagrantni
dokaz srpskog neprijateljstva morao biti dovoljan da se naplati račun.
Izlaziti u susret koliko se može, ali uzvratiti udarac pri narednom
udarcu. Taj naredni udarac je sada tu – ceo svet vidi koja uverenja su se
dočepala vođstva u Srbiji. Ne radi se o osveti, već o osiguranju
budućnosti. Osveta bi mogla da bude najrazumljiviji motiv za osećanja
najprostijih ljudi u našem narodu. Za mnoge druge to će značiti da je
Srbija nama sada otkrila svoje zle namere – politika, međutim, treba da
zahteva garanciju ili potčinjavanje.
Bilo bi moguće naći više načina kojima bi se Srbija priterala uza zid.
Ako Srbija u nekom, veoma kratkom roku, ne popusti, onda svakako ratom. U
tome moramo biti odlučni od samog početka. Svakako bi brz uspeh u
takvom ratu bio preko potreban; neuspeh bi bio fatalan, a sporo
napredovanje rizično. Mi smemo da marširamo samo ako smo sigurni u
odlučnu pobedu. Već stoga je važno da nam Nemačka omogući što više
prostora na severu kako bismo mogli da što silovitije nastupimo na jugu.
Stoga je veoma važan svaki član ugovora o savezništvu koji obavezuje na
rat protiv Rusije i u slučaju da ona koncentrisanjem svojih trupa
ugrožava saveznicu koja se nalazi u ratu sa nekom trećom silom. U svakom
slučaju, ne smemo da računamo s apsolutnom sigurnošću na to da će se
Rusija držati po strani, već zbog toga što se u Peterburgu deluje ne
samo na osnovu svrsishodnih razmatranja nego i na osnovu emocija i
raspoloženja.
Teško da se ruska vlada pri naredbi predstojeće, za jesen najavljene
probne mobilizacije vodila namerom da nas napadne. Ona time sledi
verovatno neke druge ciljeve. Ukoliko su njeni planovi usmereni protiv
nas, onda je to zbog toga što ona verovatno računa da će time što će nam
navaliti na vrat Srbiju, Rumuniju i, ako joj pođe za rukom, Bugarsku,
nas toliko oslabiti da će Nemačka izgubiti svaku volju da se eksponira na
našoj strani, dok će Italija poželeti da se priključi pljački našeg
poseda i naše interesne sfere. Tada bi Rusija bez prolivanja sopstvene
krvi osvojila (u originalnom tekstu stoji „einzuheimsen“ − zgrtati)
glavni dobitak. Ukoliko je ova pretpostavka tačna, onda se prema tome ne
bi moglo reći da je oružani sukob između nas i Rusije u dogledno vreme
neizbežan i stoga se ne bi moglo reći da je takav sukob, ako do njega
dođe usled našeg napada na Srbiju, samo približio ono što je neizbežno.
Moguće je, dakle, što se mora i priznati, da bi tek naš napad na Srbiju,
ako bi on doveo do rata sa Rusijom, izazvao i odron na ruskoj strani.
Pa ipak, verovatno bi se moglo reći da bi do odrona kojim upravlja Rusija
moglo da dođe u svim okolnostima.

Piše: Dr Oliver Antić, autor je redovni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i savetnik predsednika Republike Srbije

Izvor: Pečat

Vezane vijesti:

Veliki rat – Nekažnjeni genocid i neodmereni stepen krivice

Veliki rat: Nekažnjeni genocid i neodmereni stepen krivice – Pečat istine u vlasti pobednika (II deo)