Veliki prijatelji Srbije : Srbi u ogledalu

Među srpskim rodoljubima koji su proslavili svoju epohu našlo se i ime jednog Švajcarca, doktora Arčibalda Rajsa. Hemičar, kriminolog, humanista, bio je i jedan od malo ljudi koji je poželeo da pomogne Srbiji u najgorim godinama, i da potom sa njenim narodom provede ceo život. Upoznao je najbolje strane srpske naravi: hrabrost i samilost, gostoljublje i bistrinu, tvrdeći da bi Srbi sa svojom inteligencijom i prirodnim bogatstvima tla mogli da vode u Evropi. Ali, sudario se i sa manama, i nije se ustezao da ih bez uvijanja predoči, ne bi li se ponešto odatle i naučilo. Od tada je prošlo više od osamdeset godina. Koliko su Srbi poslušali dobronamerne kritike Arčibalda Rajsa, najbolje govori podatak da bi ovaj plemeniti čovek i danas Srbiji mogao da zameri potpuno iste stvari.

Predskazanje narodu

Rajs je stigao 1914. u Srbiju kao zvanični islednik srpske vlade i vojske. Tu priliku je iskoristio da bi prvi upoznao svet sa zločinima koje je napravila austrougarska vojska u Mačvi i Podrinju prema nedužnom srpskom življu. Odstupio je od potpune neutralnosti samo time što se proglasio srpskim dobrovoljcem, postajući tako, kako je kasnije napisao „švajcarski dobrovoljac srpske vojske, drug veličanstvenih ratnika Šumadije, Dunava, Morave, Timoka i Vardara“. Sprovodeći istraživanje o zločinima koje je počinila vojska Crno-žute monarhije, Rajs se nije zaustavio samo na saslušanju austrijskih zarobljenika, nego je odlazio na lice mesta: otvarao grobove i pregledao leševe, ispitivao ranjenike, posećivao granatirana naselja. Bio je i ratni izveštač.

Na Solunskom frontu neumorno je obilazio srpske trupe, odlazio na najopasnija mesta i odatle slao izveštaje. Članke je objavljivao u tiražnim evropskim časopisima i tako učinio da, dotle zataškana, istina o stradanju srpskog naroda konačno izađe u svet. Ovakvo delovanje mu je navuklo na vrat napade i pretnje u zemljama Centralnih sila, čak i u neutralnoj Švajcarskoj.

Sa srpskim narodom i vojskom prepešačio je Albaniju, deleći zajedničku patnju i nevolju. Pomagao je izbeglice, zbrinjavao siročad u Švajcarskoj. Srbi su mu uručili medalju za hrabrost, ali je on govorio da mu je najdraža nagrada zahvalnost srpskog naroda. Kada se rat završio, Rajs se pridružio gradnji novog života u razorenoj Srbiji. Službovao je u Odseku za dokumentaciju ratnih zločina Ministarstva spoljnih poslova i u Ministarstvu unutrašnjih dela, gde je osnovao policijsku školu.

Pošto nije mogao da bude i na njenom čelu, jer su ga vlasti i dalje smatrale strancem, Rajs je prihvatio posao veštaka za falsifikovane novčanice u Narodnoj banci u Beogradu. Posle skoro četvrt veka života u Srbiji sastavio je 1928. politički testament pod naslovom „Čujte, Srbi!“ i tražio da se on pročita tek posle njegove smrti. Nažalost, na to se nije dugo čekalo.

U testamentu se Arčibald Rajs u isto vreme divio mentalitetu srpskog naroda, ali i „podizao“ tešku optužnicu protiv glavnih krivaca propasti Srbije, lažne inteligencije, i njenog najgoreg dela, korumpiranih i nesposobnih političara, koje je poimence naveo. „Nažalost, rđavim shvatanjem položaja svoje zemlje, a to pogrešno shvatanje izaziva njena ohola i nepoverljiva uobraženost, vladajuća klasa radi na obaranju tih moralnih vrlina srpskog naroda dajući mu loš primer. Ta ljubomora kaste zvane ‘inteligencija’ srpskog naroda ne iziskuje se prema strancima već i prema sunarodnicima. ‘Otmeno društvo’ tako ne dozvoljava nekom svom članu da se izdigne iznad proseka. Ako je, pak, nemoćno da ga u tome spreči, progoniće ga spletkama, čak i kletvama.

Stoga pravi intelektualci ove zemlje, a ima ih, i to mnogo, ne uspevaju u Srbiji, pa obeshrabreni napuštaju borbu. Zato i najznačajnija mesta u administraciji i drugde najčešće zauzimaju ljudi bez ikakve vrednosti, zato vam je i politički kadar kukavan… Kralj novac gospodari vašom ‘inteligencijom’. Po njoj, čovek sve sebi može dozvoliti pod uslovom da ima mnogo novčanica u džepu… Častan čovek se smatra glupakom, a ceni se samo onaj koji lukavstvom ume da okrene događaje u svoju korist… Mnogi pripadnici „inteligencije“ bi hladno žrtvovali slobodu, i opstanak svoje zemlje, ako bi to njima lično bilo od koristi… Ako joj dopustite da nastavi zemlja vam je izgubljena. Počistite kuću, pometite sve ohole i štetne marionete. Ne pružajte ruku milioneru koji je stekao milione mešanjem peska sa brašnom namenjenim vašim vojnicima koji su se borili za otadžbinu…

Čim se rat završio, vaši političari su pojurili da ponovo prigrabe vlast i upravljanje poslovima. Političari više nisu znali ni za kakve granice svojih sebičnih ambicija. Bio je to ples ministarskih portfelja, koji su donosili bogatstvo onima koji bi ih se dočepali. Najbolji način da brzo postaneš bogat jeste da postaneš ministar! Ponekad bi se javno mnjenje ipak uznemirilo videvši neke slučajeve najočiglednije korupcije.

Tada bi vaši političari strančari osnovali skupštinske anketne komisije, koje nikada nisu dale veliki rezultat zato što vukovi ne jedu jedni druge. Razne političke stranke su se silno međusobno vređale radi vlastite reklame, ali su se dobro čuvale da ne zabrazde duboko pošto su dobro znale da korupcija nije apanaža jedne stranke nego svih…

Zar je čudno što je taj loš primer i nekažnjavanje podmićivača i podmićenih snažno delovao na službenike svih nivoa? Vaši političari, a većina ih nikada ništa nije učinila za vašu zemlju, ne vole one koji imaju zasluge za vašu otadžbinu. Boje ih se jer su im oni živi prekor. Zbog toga nastoje da ih istisnu iz svega, i iz vojske i sa funkcionerskih položaja. Kad im se ukaže prilika, pokušavaju čak da ih srozaju u očima javnosti. Opasna je to igra.

Otadžbina kao muzara

Tri četvrtine stanovništva traži samo mogućnost mirnog života i da ima ono najneophodnije za život. Njih ni najmanje ne zanima politika i samo traže da se zemljom dobro upravlja… Ne dozvoljavajte više da vam političari – strančari smatraju otadžbinu kravom oko koje se cenjkaju poput Cigana. Izbacite sve te profitere i interese svoje zemlje poverite najmudrijim, najpoštenijim i državi najodanijim ljudima iz vaše nacije… Za većinu vaše sadašnje omladine rodoljublje se sastoji od neke vrste zavisti pune mržnje. Zavide zemljama koje su bogatije ili moćnije od njihove i tom ponižavajućem osećanju nakaradno daju ono lepo ime rodoljublje. Istinsko rodoljublje, međutim, kod nje nema ni odjeka… Drugim rečima, savremeni mladić smatra da nije njegovo da obezbeđuje život državi, nego da je država dužna da njemu pribavi sve kako bi on mogao da vodi što je moguće prijatniji život. Za njega je država prava krava muzara. Otuda i ona jurnjava mladih za funkcijama…

Mladi oba pola jako dobro znaju da sada u vašoj zemlji nije potrebno nikakvo znanje ili sposobnost da bi neko postao činovnik, potrebno je samo da ga pogura neki poslanik, ministar ili uticajni političar-strančar. Za sve su činovnici kadrovi njihove biračke vojske i svejedno im je da li oni valjano obavljaju posao za koji ih plaća država… Vaša omladina koja trči za činovničkom službom dobro zna da joj plata neće biti sjajna, ali računa da će to nadoknaditi mitom i drugim sitnim radnjama. Uz to, da živi bezbrižno sa što je moguće manje rada. Čak joj ni na pamet ne pada da je u dobro uređenoj državi svaki činovnik mala karika u lancu koji pokreće točak države i da svaka karika mora pratiti to krstanje kako bi taj točak proizveo maksimum korisnog rada“.

Smrt na ulici

Arčibald Rajs je umro iznenada, u 54. godini života, usred žučne rasprave sa bivšim ministrom Milanom Kapetanovićem, koji je rat proveo u inostranstvu i postao ratni profiter. Srbi su, kao i obično, u miru zaboravili ranije strahote, sa njima i zalaganje i žrtvu nesrećnog Švajcarca, i na kraju ga ubili teškim rečima.

Srce na Kajmakčalanu

Arčibaldu Rajsu je ispunjena poslednja želja, da bude sahranjen na Topčiderskom groblju, a da njegovo srce počiva na Kajmakčalanu, „najopasnijem vrhu srpskih zemalja, blizu drugova koji su stradali za slobodu svoje otadžbine“. Ovim je doktor Arčibald Rajs potvrdio kolika je bila njegova ljubav prema srpskoj zemlji i srpskom narodu, pokazao je koliko je bio izuzetan čovek, odan istini i pravdi.

Izvor: Vesti online

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 15. jula 2012. godine.