Veliki povratak HDZ-a, šta će uraditi Zoran Milanović

Izbori za Evropski parlament doneli su Hrvatskoj sasvim novu političku situaciju, ubedljivu pobedu Hrvatske demokratske zajednice, dodatno urušavanje vladajućeg SDP-a i sve težu situaciju za političke snage koje pripadaju hrvatskoj levici

Hrvatska ovih dana prolazi kroz još jednu političku menu čije se
krajnje posledice tek naziru ali da će u toj zemlji do kraja godine, na
političkom planu, biti interesantno, to je apsolutno izvesno. Na
izborima za Evropski parlament vladajuća Socijaldemokratska partija
Zorana Milanovića (SDP) pretpela je težak poraz; HDZ je ponovo,
pojedinačno gledajući, najjača stranka u Hrvatskoj, s tendencijom rasta.
Osvojili su šest mandata, naspram četiri SDP-a i nema sumnje da su
vanredni parlamentarni izbori u Hrvatskoj neminovni. Pre svega zbog
situacije u SDP-u.

Uz nedavne bure koje je ta stranka preživela usled hapšenja nekoliko
visokih finkcionera (lopovluk i zloupotreba položaja) i smene ministra
finansija Slavka Linića, jakog čoveka iz Rijeke, Milanovićevu poziciju
na čelu partije i vlade Hrvatske snažno je potresao rezultat na
spomenutim izborima Tonina Picule, dugogodišnjeg uglednog esdepeovca,
uvek nekako povučenog, skrajnutog, ali za SDP značajnog.

Picula je dobio apsolutno najviše glasova od svih Hrvata koji su
prošli u Evropski parlament i to se tumači kao žestoka opomena
Milanovuiću, tim pre što je Piculina pozicija na izbornoj listi
Milanovićeve koalicije bila pomalo ponižavajuća. Milanović i Picula
jedva da komuniciraju ali se taj latentni sukob, bolje rečeno neslaganje,
do sada nije pretvarao u stranački problem.

OBRAČUN S MILANOVIĆEM Da je biračko telo SDP-a
izbore iskoristilo za neku vrstu obračuna s Milanovićem, govori i broj
glasova Mirele Holi, odnosno njene partije zvane „Orah“. Mirela je do pre
desetak meseci, najviše godinu, bila član SDP-a a onda je Milanović tu
ženu, poznatu po borbi za očuvanje prirode, isključio iz stranke zbog
nekakvog mejla gde ova traži privilegiju za izvesnu službenicu vlade,
svoju prijateljicu. Milanoviću je to bilo dovoljno da se reši Mirele,
glasačima više nego dovoljno da ga na biračkim mestima upitaju zbog čega
iz stranke ne tera lopove i kriminalace, već Mirelu koja to nije.

Dakle, Mirela Holi je uzela jedan mandat za Evropski parlament, što
je gotovo spektakularan rezultat. Sam Milanović je u noći objavljivanja
rezultata kazao da je to ogroman uspeh. Ali, da vidimo šta nakon ovih
izbora može da se dogodi u Hrvatskoj.

Pre svega, tu zemlju čeka žestok sukob na, uslovno rečeno, levici.
Zoran Milanović je van svake sumnje politički na strani levih ideja, to
je čovek odgojen u duhu antifašizma, uprkos činjenici da je njegov otac,
Stipe Milanović, koketirao s Maspokom, posebno njegovim perjanicama kao
što su braća Veselica (iz istog su kraja, okoline Senja, a vezani su i
kumstvom) ali Stipe je, sudeći i po njegovim nedavno objavljenim
stavovima, čvrsto na liniji hrvatskog antifašizma. Na to ga, ako ništa
drugo, kazao je, obavezuje partizanska prošlost njegovog oca Ante,
Zoranovog dede, i strica Ivana, takođe učesnika Narodnooslobodilačkog
rata. Ivan je odavno penzioner i živi u Beogradu.

Ovde valja podsetiti na činjenicu da je hrvatski antifašizam, za
razliku, na primer, od srpskog, bezuslovno državotvoran i da su mnogi
hrvatski komunisti, s Hebrangom na čelu, početkom Drugog svetskog rata,
imali iste ciljeve kao i ustaše, samo što su za razliku od Pavelićevih
crnokošuljaša, polazili od ubeđenja da tu samostalnu hrvatsku državu
moraju da stvore svi koji žive na njenom tlu. U toj priči Srbi su za
Pavelića bili smetnja, višak, remetilački faktor, a za hrvatske komuniste
sredstvo, jedini način da se u građanskom ratu dođe do pobede, do
vlasti, i na kraju samostalne hrvatske države.

Projekat je, na srpsku nesreću, uspeo, u kombinovanom razvoju
događaja. Današnja Hrvatska, šta god ko o tome mislio, pre svega je
ostvarenje ustaškog sna: etnički čista, bez Srba, katolička. Jedino što
im je Bosna i Hercegovina ostala s druge strane granice.

Milanoviću se, za razliku od nekih drugih hrvatskih levičara, ne može
pripisati ofiranje s ustaštvom. Nikada se to nije dogodilo, nema nijedne
rečenice Zorana Milanovića koja bi se mogla oceniti kao dodvoravanje
crnoj strani hrvatske politike. Ali, sve drugo kod Milanovića je slabo,
neodređeno, kratkovido… i to je SDP dovelo u veliku krizu koja će,
izvesno, okončati vanrednim izborima i povratkom HDZ-a na vlast.

KO JE TONINO PICULA Centralno pitanje hrvatske
politike u ovom trenutku nalazi se baš u dvorištu SDP-a, tamo će se
lomiti koplja, ali  još uvek postoji šansa za nekakav preokret koji bi
sprečio sada izvestan razvoj događaja – poraz SDP-a. Realne procene kažu
da bi u sledećih desetak dana ogranak SDP-a u Rijeci, time i u celom
Kvarneru, pa i Istri, mogao da se pobuni protiv centrale u Zagrebu,
zatraži ostavku partijskog vrha, na čelu s Milanovićem, i vanredne
stranačke izbore. Podsećam, spomenuti a vrlo uticajni Slavko Linić rođen
je i danas živi u Rijeci. Znači li to da bi on mogao krenuti na
poziciju šefa stranke? Malo je verovatno. Bliži je tome spomenuti Tonino
Picula. Ko je čovek?

Picula je rođen 1961. godine u Malom Lošinju. Po prezimenu bi se reklo
da vuče italijanske korene. Završio je studij sociologije u Zagrebu,
početkom devedesetih uključio se u stranački i politički život, sledeći
Ivicu Račana i kasnije je u Račanovoj vladi bio ministar inostranih
poslova. Učesnik je tzv. Domovinskog rata, ali o tome nikada nije
govorio javno. Inače, Picula je čovek koji retko nastupa u javnosti.
Živi u Velikoj Gorici, gradiću nadomak Zagreba, gde je u dva mandata bio
gradonačelnik.

Može li baš on da istakne kandidaturu i krene ka poziciji broj jedan u
SDP-u? Picula tako nešto sam uraditi neće – jednostavno, nije takav –
ali ako ga podrži neka snažna frakcija u partiji, ako iza njega, na
primer, stane zagrebačko i riječko krilo SDP-a, što je realno moguće,
onda je to potpuno druga situacija. Najverovatnije i poraz Milanovića.

Vesna Pusić, druga tačka oslonca današnje hrvatske levice, koalicioni
partner Milanovićeve stranke, prolazi kroz dramu sličnu Zoranovoj. Njenu
Hrvatsku narodnu stranku napustio je bivši predsednik Radimir Čačić,
više silom nego milom, zbog privatnih problema sa zakonom (saobraćajna
nesreća u Mađarskoj, dvoje mrtvih) a kako je u pitanju čovek s harizmom,
možda i ugledniji od Pusićke, u hrvatskom društvu i u stranci, Vesna se
već nekoliko meseci bori da neutrališe unutarpartijske potrese. Inače,
Čačić je u nekoj vrsti zatvora (vrlo otvorenog tipa) i za jesen sprema
osnivanje svoje partije.

STALNO NA DESNICI Interesantno je da Milanović sve
ovo prolazi bez medijske podrške, odnosno, protiv sebe ima gotovo sve
medije u Hrvatskoj, uključujući Hrvatsku televiziju koja je, zakonski i
po logici stvari, pod kontrolom vlade. Ta činjenica se u programu,
posebno u informativnim emisijama, uopšte ne vidi, čak bi se reklo da
opozicija na Hrvatskoj televiziji ima bolji tretman od vlasti. Kod
pisanih medija Milanović je doskora imao apsolutnu podršku jedino
„Jutarnjeg lista“ („Večernji list“ je konstantno uz radikalnu desnicu) ali
se i to promenilo pa ovaj dnevnik iz dana u dan sve više kritikuje
vladu Hrvatske i Milanovića lično. Možda to ima veze sa ovog proleća
promenjenom vlasničkom strukturom „Jutarnjeg lista“.

Znači li sve ovo da je Hrvatska snažno skrenula udesno? Ne, Hrvatska
je stalno na desnici, bar kad se ta pozicija sagledava kroz nacionalnu
optiku. To je država nacionalnog ekskluziviteta i svako ko se u
Hrvatskoj bavi politikom, a na inteligentan način svira na hrvatskoj
žici, može da računa na podršku Hrvata, najmanje u meri prelaska izbornog
cenzusa. Za ovu postavku nema boljeg dokaza od Ruže Tomašić, predsednice
Hrvatske stranke prava „Ante Starčević“. Žena otvoreno propagira
ustaštvo, širi mržnju prema Srbima, a prošle godine je, podsetimo se,
izjavila: „Hrvatska je za Hrvate, svi ostali su gosti.“ Ta i takva Ruža
dobila je na evropskim izborima, na listi predvođenoj Hrvatskom
demokratskom zajednicom, njena stranka je koalicioni partner HDZ-a,
daleko najviše glasova.

Ovo ne može da se završi drugačije nego u vanrednim parlamentarnim
izborima. Milanović i njegova stranka, šta god da kane činiti, imaju sve
manje vremena.

Piše: RATKO DMITROVIĆ

Izvor: Pečat