Velika Albanija – Od Ise do Hašima

Desetog juna 1878. godine, tri dana pre početka rada Berlinskog kongresa, verovatno najznačajnijeg političkog skupa u istoriji Evrope, u Prizrenu, staroj srpskoj varoši, tada pod okupacijom Otomanske imperije, sastala se veća grupa Šiptara u kojoj su dominirali: Ali paša Gusinjski, Abdul Frašeri, Paško Vasa, Isa Šalja, poznatiji kao Isa Boljetinac… i formirala političko-vojni savez pod imenom „Liga za odbranu prava albanskog naroda“, u narodu i kod istoričara poznatiji kao „Prizrenska liga“. Bio je to temelj za građevinu kojoj Šiptari ovih dana na krov stavljaju poslednje crepove, a zove se „Velika Albanija“.

Tu pred očima Srba, Grka, Crnogoraca, Makedonaca… za svega 130 godina jedan narod bez države (Šiptari) stvorio je najpre jednu nacionalnu državu (Albanija), sačuvao je nekoliko decenija da se cigle slože, pa i drugu nacionalnu državu (Kosovo) i na kraju, a to je ovih dana, ta velika nacionalna ideja albanskog naroda, ostvarivana i ostvarena svim sredstvima, ubijanjem, proterivanjem, asimilacijom drugih naroda, izranja na površinu kao Godzila.

Adem Demaći, šiptarski Mandela, decenijama tamničen u bivšoj Jugoslaviji, jedan od najcenjenijih Šiptara sa Kosova, izjavio je prošle nedelje da albanski narod treba da sledi primer Ise Boljetinca, da se ne zaustavlja do ujedinjenja svih teritorija na kojima žive Albanci. Sve što je Demaći do sada najavljivao ostvarilo se. Za one koji ne znaju; Isa Boljetinac bio je borac za nezavisnost albanskog naroda, učesnik Prizrenske lige, vođa oružanih ustanika protiv Turske, Srbije i Crne Gore, zagovornik stvaranja albanske države koja bi u svom sastavu imala teritorije na kojima su Šiptari većinski narod. Ubijen je u Podgorici, 23. januara 1916. godine.

Punih dvadeset pet godina Srbi otvoreno, kroz medije, iz skupštinskih klupa, sa govornice SANU, kroz usta svoje inteligencije, upozoravaju Evropu da je na delu stvaranje velike Albanije. Uzalud. Protiv srpskih vapaja, kao protivteža, poturana je priča o stvaranju velike Srbije. Stara je to podvala. Koreni su joj iz godina nakon Berlinskog kongresa, tačnije 1882. godine kada Austro-Ugarska imenuje Mađara, Benjamina Kalaja, za upravitelja nad Bosnom i Hercegovinom. Ovaj odmah po dolasku u tamni bosanski vilajet shvata da je slobodarski duh u tom mržnjom i neslaganjem prekrivenom prostoru najizraženiji kod Srba, da su Srbi pretnja Carevini, da imaju snažan osećaj zajedništva sa ostalim Srbima u Carevini i Otomanskoj imperiji i da se tu nešto krupno može desiti, kad-tad. I desilo se, 1914. godine, Na Vidovdan, u Sarajevu.

Kalaj nije mogao da ukoči revolver Gavrila Principa, umro je 1903. godine ali je za svoga života Srbima u ranac uvalio kamen koji im, kao prokletstvo i večna optužba, do današnjih dana visi o vratu. Radi se o „Velikoj Srbiji“, teoriji koju još od 1918. godine, kad god im odgovara, kad god su proširivali svoje puteve ka nezavisnosti i novim osvajanjima srpskog etničkog prostora, na sto izvlače stari i novi neprijatelji Srbije i Srba. Tzv. veliku Srbiju izmislio je, dakle, Benjamin Kalaj, a ona u svesti srpskih političara nikada nije postojala ni kao ideja ni kao program.

Jedine dve velike državotvorne ideje na prostoru bivše Jugoslavije egzistirale su kod Hrvata i Šiptara, neko će reći Albanaca, iako oni sami sebe zovu Šiptari. Hrvati su veliku Hrvatsku napravili 1941. godine, uz pomoć Nemaca, bila je ustaška, bila je genocidna, trajala je četiri godine i bitno smanjena utopila se u SFRJ. Isplivala je 1991. mnogo manja ali veoma slična onoj iz 1941.

Velika Albanija se upravo rađa; okupirano Kosovo je u njenom sastavu, zapadna Makedonija je samo formalno makedonska i čeka povoljan trenutak da objavi nezavisnost i pripajanje matici. Šiptarski kartografi su već „zauzeli“ Plav, Rožaje, Ulcinj i deo Podgorice, u Crnoj Gori; južni Epir u Grčkoj i Preševsku dolinu, u Srbiji. Ostalo im je samo da se dogovore oko glavnog grada (Tirana ili Priština) i dana državnosti. Ako je za utehu onima koji nisu Albanci, podsećam na latinsku izreku koja glasi: „Sve dođe i prođe, samo mena večna jeste.“

Izvor: srbel