Велебиту мој..

Велебиту мој…

Заплачеш ли мили,икада онако

к’о отац.

Кад зачујеш кроз твојих јела гране

умирућих душа,плача пој.

Обузме’л те,

барем једном у години језа

кад се сјетиш

бата крвавих ногу босих,

без цокула и веза,

што уз вриску пијаних џелата ки врага

људе к’о марву уз планину гоне.

Познаш ти…

Познаш,све те стазе од Госпића

све до Отока Пага.

Велебиту мој…

Зашто ћутиш више од пола људског

вијека.

Стотине ти крашких,дубоких грла

у’себ скриваш.

Свако грло к’о ждријело

које води до самога пакла.

Застане’л ти бар у једном од њих

кост од мушке ноге и’л подлактица

Дјечија…

Женска…

Људска…

Проговори…Проговори оче

како ти се у њедирима твојим мрело.

Велебиту мој…

Зашто…Зашто ћутиш више

од пола људског вијека.

Проклет навеке,старино да’си

Кад је туђин к’о освајач,душман

згражен од зла моро,

Јадовно логор да угаси…

Аутор: З.П.Ц Плавшић Зоран