Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Вековник: Наши мали избори

Датум објаве: среда, 5 априла, 2017
Величина слова: A- A+

Пре неких месечак дана био сам на једном гастарбајтерском пунолетству. Дечко рођен у Немачкој, његови су одавде, па су посебно прославили рођендан тамо, а посебно овде. Тамо је вероватно било по швапским адетима, али овде је била содома и гомора. Уствари, типично српско пунолетство, уз море алкохола, певаљку, трубаче.

Немања Девић
Немања Девић

Гости и гошће као на неком порно кастингу – девојке полуголе, накварцоване, истетовиране, момци исто тако ишарани, набилдовани, да им прсну оне кошуље и мајице устелуше. Наравно, мноштво гастоса пуних лове, па су на музику само летели еврићи. Још кад су се такви опили… И све је било у том фазону, док једног тренутка, у поноћ, није ушла слављеничка торта са прскалицама. Трубачи су засвирали Марш на Дрину. Ваљда су некад младиће тог узраста истом мелодијом пратили у војску, а сад кад испраћаја више нема, остала је навика да ово засвирају и на пунолетствима…

 На прве тактове марша, сви они порнићари око мене су се уозбиљили и одједном довели у неки склад, као да стају мирно. Као да ћутке поздрављају народну химну. Као да су у некаквом храму. И као да су се у том трену и кроз тај звук заправо подсетили ко су они заиста. И онда је и њихов аплауз постао нормалан и њихови повици и њихове честитке…А како ми је Бог дао да и у таквим приликама и таквим ситуацијама тражим неки дубљи смисао, учинило ми се да ствар са овим људима, многи од њих су и за мене клинци, не стоји баш толико лоше – и није изгубљена. Јест, на први поглед, они су стварно изгледали као да немају никакве везе са оним људима са Цера и Кајмакчалана.

 Као да је то неки други народ, са другачијим срцем и другачијом душом. Али, када је наишао тренутак да одају почаст нечему узвишенијем и, напослетку, и њиховој Отаџбини, они су то умели да учине. У њима је, то се показало, остао онај предачки пламичак – није згаснуо упркос свему кроз све ове године и деценије и век цео – који чека моменат да се, подстакнут и правилно вођен, поново разгори. И они, сељачки унуци, упркос неким лошим идолима, заправо нису престали да буду заједница сећања и заједница воље.И сада долазим до поенте: у свакој држави и сваком друштву, имате народ (грађане) и имате елите.

 Елите предводе народ и служе му попут компаса у тешким временима: указују куда и како треба да ходи. И ако иде кривим путем, то није грешка и слабост тог народа, него је грешка и слабост елите. И ту грешите, тешко грешите душу драги моји пријатељи, када сте, баш у овим данима који често послуже да “зверка покаже свој траг“, оне мање учене и мање образоване људе називали сељацима, сендвичарима, ботовима, смрдљивцима, крезавим бабама итд.

 На око нимало допадљивија армија ломила је крила империјама на овој земљи и 1912. и 1914. и чинила сваки национални подвиг којем се данас дивите. Да, ти људи можда нису имали пасту за зубе и колоњску воду, али су знали у сваком трену шта је њихов национални програм, шта је њихова мисија и где им је (и фигуративно и дословно) мобилизационо место. Јер су имали своју елиту, коју су следили. А и тада је Србија била једно море неписмених и, рекли би данас, неедукованих и нееманципованих сељака. Али сељака са душом.

Ти се људи, са својим навикама и назорима, нису много променили до данас. Променила се елита. Они се и данас јеже на “Креће се лађа француска“ и плачу уз “Марш на Дрину“. Тога се одрекла елита, пуна комплекса према опанку из којег је поникла. Тога сте се одрекли ви, који данас вређате оне старије који су гласали супротно вашој вољи. Сметају вам тетке и бабе, које су вам усрано дупе прале и које су од својих бедних плата и пензија одвајале, да вам се нађе кад кренете за Београд или на прекоокеански брод.

И свим мојим пријатељима који су ових дана тако немилосрдно сипали отров по свима нама и дивили се резултатима избора из Лондона, желим да поручим да се одрекну својих комплекса и своје горчине, за своје лично добро. Која је то разлика између вас, учених, и оних продаваца са пијаце, којима би да укидате право гласа? Јесте ли већи по томе што не слушате Цецу или вреднији по томе какву имате фризуру? Дипломе које имате заиста можете да спалите ако иза њих не стоји и одређена етика, љубав и све друго што вас чини људима. А ако не будете људи, тешко да ћете у животу икад постати и интелектуалци.

Време је да полако почнете да преузимате одговорност, јер једног дана, управо та елита која ће предводити свој народ, бићете ви. И време је да се помирите са својим бакама и дедама. Да од њих чујете понешто и из њихове прошлости. Да нам се не деси, као у доба националне амнезије у Титовој Југославији, да су крај нас помрли наши дедови Солунци, а да од њих баш ништа нисмо научили. То ће рашчистити видике и за будуће дане. И, да… ако већ заиста сматрате ово друштво и сав тај намучени и изманипулисани свет око себе за болестан… онда му помозите.

Као што би, ваљда, помогли сваком оболелом човеку. Не би ваљда према њему осећали бес што је болестан и не би га пљунули на улици. Као што би били крај неког ближњег у целом његовом процесу оздрављења. И не бисте му, ваљда, окренули леђа. Лако је тражити мане у другом и другога мењати. Мењајте и себе. Наши мали избори (“свакодневни плебисцит“) су пред нама сваког дана.

Извор: Слободна Херцеговина

Везане вијести: Немања Девић


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top