Вековник: Наши мали избори

Пре неких месечак дана био сам на једном гастарбајтерском пунолетству. Дечко рођен у Немачкој, његови су одавде, па су посебно прославили рођендан тамо, а посебно овде. Тамо је вероватно било по швапским адетима, али овде је била содома и гомора. Уствари, типично српско пунолетство, уз море алкохола, певаљку, трубаче.

Гости и гошће као на неком порно кастингу – девојке полуголе, накварцоване, истетовиране, момци исто тако ишарани, набилдовани, да им прсну оне кошуље и мајице устелуше. Наравно, мноштво гастоса пуних лове, па су на музику само летели еврићи. Још кад су се такви опили… И све је било у том фазону, док једног тренутка, у поноћ, није ушла слављеничка торта са прскалицама. Трубачи су засвирали Марш на Дрину. Ваљда су некад младиће тог узраста истом мелодијом пратили у војску, а сад кад испраћаја више нема, остала је навика да ово засвирају и на пунолетствима…

 На прве тактове марша, сви они порнићари око мене су се уозбиљили и одједном довели у неки склад, као да стају мирно. Као да ћутке поздрављају народну химну. Као да су у некаквом храму. И као да су се у том трену и кроз тај звук заправо подсетили ко су они заиста. И онда је и њихов аплауз постао нормалан и њихови повици и њихове честитке…А како ми је Бог дао да и у таквим приликама и таквим ситуацијама тражим неки дубљи смисао, учинило ми се да ствар са овим људима, многи од њих су и за мене клинци, не стоји баш толико лоше – и није изгубљена. Јест, на први поглед, они су стварно изгледали као да немају никакве везе са оним људима са Цера и Кајмакчалана.

 Као да је то неки други народ, са другачијим срцем и другачијом душом. Али, када је наишао тренутак да одају почаст нечему узвишенијем и, напослетку, и њиховој Отаџбини, они су то умели да учине. У њима је, то се показало, остао онај предачки пламичак – није згаснуо упркос свему кроз све ове године и деценије и век цео – који чека моменат да се, подстакнут и правилно вођен, поново разгори. И они, сељачки унуци, упркос неким лошим идолима, заправо нису престали да буду заједница сећања и заједница воље.И сада долазим до поенте: у свакој држави и сваком друштву, имате народ (грађане) и имате елите.

 Елите предводе народ и служе му попут компаса у тешким временима: указују куда и како треба да ходи. И ако иде кривим путем, то није грешка и слабост тог народа, него је грешка и слабост елите. И ту грешите, тешко грешите душу драги моји пријатељи, када сте, баш у овим данима који често послуже да “зверка покаже свој траг“, оне мање учене и мање образоване људе називали сељацима, сендвичарима, ботовима, смрдљивцима, крезавим бабама итд.

 На око нимало допадљивија армија ломила је крила империјама на овој земљи и 1912. и 1914. и чинила сваки национални подвиг којем се данас дивите. Да, ти људи можда нису имали пасту за зубе и колоњску воду, али су знали у сваком трену шта је њихов национални програм, шта је њихова мисија и где им је (и фигуративно и дословно) мобилизационо место. Јер су имали своју елиту, коју су следили. А и тада је Србија била једно море неписмених и, рекли би данас, неедукованих и нееманципованих сељака. Али сељака са душом.