Veče u Studenici – Krv i pepeo Jasenovca (video)

Evo posle toliko godina, čitam u medijima da je snimljen ili se snima film o Jasenovcu. Autor ili novinari, nisam baš shvatio, govore da je to prvi film o Jasenovcu. Naglasak je na ovom „prvi“ i to je možda tačno ako se filmovi dele strogo žanrovski. Jer se izgleda u njihovom slučaju radi o filmu s glumcima.

Međutim, pre više od trideset godina jugoslovenski sineasta Lordan Zafranović je snimio film o Jasenovcu pod naslovom „Krv i pepeo Jasenovca“, koji u podeli spada u dokumentarne.

Lordanov film je bio najavljen u televizijskom programu. Baš toga dana nalazio sam se u poseti manastiru Studenici. Kad se smračilo, prošetao sam do nekakve seoske kafane za koju sam prethodno utvrdio da u njoj postoji televizor. Koji radi. Bio sam sam, ušao sam u tu prostoriju na vreme, mislim, za početak filma. Unutra se već nalazilo puno meštana, žilavih gorštaka. Sedeli su za stolovima i svi gledali u pravcu televizora kao da se radi o nekoj važnoj fudbalskoj utakmici. Shvatio sam da je na ekranu prvi program, a tada su ionako postojala samo dva programa, jer, nije išao Zafranovićev film koji je trebalo da bude na drugom. Laganim korakom mladosti i potpuno nepristojno, sada shvatam, prišao sam kutiji crno-belog televizora i pritisnuo dugme za drugi program. Nisam stigao ni da vidim šta je na ekranu a Boga mi, ni da čujem. Iza mene je nastala neopisiva galama, poput rike gladnih lavova; to su razjareni seljani krenuli ka meni. U tom trenutku mi je pomogao instinkt samoodržanja, munjevito sam pritisnuo dugme za prvi program, krici su skoro momentalno utihnuli, i zavladala je neka gotovo mistična tišina. Na ekranu se pojavio neki Danijel i zapevao pesmu o nekoj Džuli – koja mu nedostaje. Bio je to prenos takmičenja za pesmu evrovizije, uživo. Danijel je predstavljao Jugoslaviju. Iskoristio sam usmerenu pažnju publike na ekran, i zbrisao odatle. Da dobronamerni čitalac ne pomisli da ovde možda govorim protiv seljana,  najveći dokaz je to, da kada sam se vratio u Beograd, nisam pronašao nikoga  ko je u to vreme gledao drugi program. I do dana današnjeg ne znam da li je taj film Lordana Zafranovića uopšte i prikazan na televiziji.

Džuli je očigledno odradila svoj posao.

Jedno pet-šest godina pre ove evrovizije Lordan Zafranović je završio film „Okupacija u 26 slika“. Na ovom mestu parafrazirao bih Plutarha koji kaže da o čoveku često više govori neki mali na izgled beznačajni gest, nego veliki poduhvati i slavna dela.

Zafranović je nesumnjivo Okupacijom napravio veliko delo, koje je uprkos tome što nagriza rešetke kaveza zvanog bratstvo i jedinstvo, poslato da zastupa Jugoslaviju u trci za Oskara. Slučaj komedijant je hteo da predsednik Akademije za dodelu Oskara bude Srbin poznat pod holivudskim imenom Karl Malden. Oskar je bio sigurno namenjen Zafranoviću… Ali… Od njega se tražilo da iseče i izbaci scene zverskog ustaškog masakra, da od osam minuta tih užasa ostavi – manje od minuta! Lordan je to odbio i… statueta je otišla negde drugde.

Pitam se koliko bi sineasta odbilo Oskara u zamenu za skraćenje od sedam minuta? Vrlo malo ili niko.

Ako već ne može Srbija kao država, Srpstvo bi moralo da nađe neki način da se ovaj gest i čitav rad Lordana Zafranovića nekako nagradi i obeleži.

Ovom pričom nisam želeo ništa posebno. Ni naročito.  Sem da vam skrenem možda pažnju na izbor jednog Čoveka. U određenom trenutku. U određenim okolnostima.

(Fond strateške kulture)

Piše: Radovan Damjanović

Izvor: Srbi na okup