VASKRŠNjE SLOVO Episkopa gornjokarlovačkog g. Gerasima

„Vaskrsenje Tvoje, Hriste Spase, anđeli poju na nebesima, i nas na zemlji udostoji, čistim srcem Tebe slaviti.“

Vaskrsenje Hristovo, draga braćo i sestre, jeste temelj naše vere, jer ako Hristos nije ustao (iz mrtvih) onda je prazna propoved naša, pa prazna i vera vaša (1. Kor 15, 14). No, dvehiljadugodišnje iskustvo Crkve nam svedoči da je Gospod zaista ustao iz mrtvih. Čekajući opšte vaskrsenje mrtvih i život budućega veka, Crkva Hristova uvek drži u svom sećanju Vaskrsenje Njegovo. Sećanje Crkve nije prosto evociranje uspomena, nego ushođenje u smisao događaja Vaskrsenja, koji se jednom za svagda zbio radi našeg iscelenja od smrti. Zato je svaka Liturgija proslavljanje Vaskrsenja Hristovog. Apostoli Luka i Kleopa, prepoznali su Gospoda Hrista, nakon Njegovog vaskrsenja, pri lomljenju hleba. Ovaj događaj iz Emausa, braćo i sestre, nedvosmisleno svedoči da nam Gospod, ovde i sada, u Svetoj Liturgiji otvara oči da ga prepoznamo i da se susretnemo sa Njim. Gospod nam se u Liturgiji daje kroz Pričešće Telom i Krvlju Njegovom i ne ostavlja bez odgovora našu želju i potrebu za Njim. Zbog toga je teško zamislivo da se Vaskrsenje Hristovo, ali i bilo koji drugi praznik, može proslaviti mimo Crkve, odnosno izvan Svete Liturgije. Zato uvek praznik Vaskrsenja Hristovog, proslavljamo najpre u našim hramovima, u zajednici jedni sa drugima, u Svetoj Liturgiji predvođeni našim episkopima i sveštenicima. Tek nakon našeg učešća u Vaskršnjoj Liturgiji, proslava Praznika Vaskrsenja Hristovog u našim domovima, kroz naše lepe i drevne pravoslavne običaje, dobija punoću i pravi smisao.

              Moramo imati na umu da ne možemo očekivati da se susretnemo sa Vaskrslim Hristom ako ga ne prepoznamo, u licu onih koji nas okružuju, u našim bližnjima. Neka naš život, po uzoru na Gospoda, bude obeležen u služenju bližnjima, jer ni Gospod nije došao da mu služe, nego da služi i da daruje život svoj u otkup za mnoge. Ako je potrebno, trebamo i sopstvene živote položiti za bližnje, jer od ove ljubavi nema veće, da ko život svoj položi za prijatelje svoje (Jn. 15, 13). Zato treba da se potrudimo u ljubavi prema svima, da bi nas Gospod prepoznao kao svoja ljubljena čeda ovde i sada, ali i u Carstvu svome neprolaznom. Pođimo od naših najbližih, pružimo ruku i oprostimo svima sve radi Vaskrsenja.

           Aktuelna iskušenja koja prožimaju celi svet ukazuju da nam je svakodnevno, a posebno danas, na Praznik Vaskrsenja, nasušno potrebno ushođenje u smisao ovog Praznika nad praznicima. Svakog dana slušamo vesti o smrti ljudi u našoj blizini, ali i svuda u svetu. Mnogi od nas su lično iskusili surovu borbu sa pandemijom, a neki od naših bližnjih su je i izgubili. Prostor naše episkopije, pored pandemije virusa Korona, zadesili su i razorni zemljotresi koji su potresli naše živote, a mnoge porodice ostavili bez njihovih domova. Draga braćo i sestre, ne treba da klonemo pred strahom od bolesti, smrti i nevolja koje nas svakodnevno snalaze, već treba da se borimo, jer naš Bog je pobeditelj smrti i utešitelj svake žalosti. Nevolje i iskušenja nas čine jačima, okreću nas jedne ka drugima, ka našim bližnjima, i kroz molitvu i podvig usmeravaju nas ka Gospodu kojeg prečesto zaboravljamo. Bez Vaskrsenja je nemoguće razumeti stradanja kroz koja prolazimo. Jedini put ka Vaskrsenju je realnost Krsta, a tome nas uči i sam Gospod rečima: “Ko hoće za mnom da ide neka se odrekne sebe i uzme krst svoj i za mnom ide. Jer ko hoće život svoj da sačuva, izgubiće ga, a ko izgubi život svoj mene radi i Jevanđelja onaj će ga sačuvati” (Mk. 8, 34-36).

         Krst koji nosimo nije lak. Nekada imamo osećaj da je težak, čak i pretežak. Međutim, ako se osvrnemo iza sebe videćemo da kao pojedinci, a i kao narod neprestano stradamo kroz vekove, ali svagda doživljavamo i vaskrsenje. Činjenica da neprestano stradajući i vaskrsavamo i obnavljamo se, ukazuje nam da Gospod nikada ne stavlja na nas krst teži od onoga koji možemo da iznesemo. Zato se radujmo Krstu i Vaskrsenju. Učimo se iz prošlosti da bismo prepoznali izazove budućnosti i kroz pokajanje i podvig mogli nesmetano ići ka nezalaznom danu Carstva Hristovog. Sam Gospod Hristos svojim primerom pokazuje nam kako se nosi krst. On iz poslušnosti Ocu dobrovoljno ide na stradanje. Kao čovek se plaši, čak moli da Ga mimoiđe čaša stradanja, ali, ipak, postupa po volji Oca i u poslušnosti Ocu prevazilazi – prirodi i volji tvari u Njemu svojstveni – strah od patnje i smrti. Jedino u ovoj perspektivi – trpljenja u poslušnosti Ocu Nebeskom i sa verom u vaskrsenje – naša stradanja dobijaju smisao.

        Vaskrsenjem Hristovim dakle, vidimo da je svako stradanje prolazno, a da smrt nije kraj. Gospod je Krstom i Vaskrsenjem pobedio greh, đavola i smrt, podigao našu palu prirodu i otvorio nam put u Život večni. Zato nas Crkva rečima Apostola Pavla neprestano poziva: Radujte se svagda u Gospodu! (Filip. 4, 4) Radujući se Vaskrsenju Hristovom, sa Svetim Jovanom Zlatoustom uzviknimo: Smrti, gde ti je žalac? Ade, gde ti je pobeda? Vaskrse Hristos, i ad se stropošta! Vaskrse Hristos, i padoše demoni. Vaskrse Hristos, i raduju se anđeli! Vaskrse Hristos, i život živuje!

        Moleći se Vaskrslom Gospodu da svetlošću Vaskrsenja svoga blagoslovi i obasja naše domove i naša srca, prosvetli neše misli i razum, dometne nam vere i ljubavi, želim svima srećan Praznik nad praznicima i sve vas pozdravljam pobedonosnim i sveradosnim vaskršnjim pozdravom:

HRISTOS VASKRSE! – ZAISTA VASKRSE!

Vaš dobroželatelj pred Vaskrslim Hristom

GERASIM

EPISKOP GORNjOKARLOVAČKI

Izvor: SVEŠTENA EPISKOPIJA GORNjOKARLOVAČKA