Da bismo mogli da definišemo šta čini srpski kulturni prostor i na koje oblasti se on proteže morali bismo da imamo bar približno jedinstvena nacionalna merila i usaglašenije vrednosne kriterje. Međutim, za razliku od razvijenih i naprednijih zapadnoevropskih naroda, zbog mnogih istorijskih, društveno-političkih i ekonomskih razloga mi nemamo jedinstvena nacionalna merila, naši vrednosni kritriji u temeljima su poremećeni i daleko su od svake usaglašenosti.
Mi smo do tragičnih razmera duhovno razbijeni, nacionalno-politički i ideološki nejedinstveni i pocepani. Jednim delom smo Srbi, drugim Jugosloveni, trećim Crnogorci, četvrtim Vojvođani. Potom smo četnici i partizani, komunisti i antikomunisti, republikanci i monarhisti, autonomaši i antiautonomaši, internacionalisti i kosmopoliti, globalisti i antiglobalisti, evroatlantisti i evroskeptici, teisti i ateisti i tako redom u nedogled. Nama su u mnogim trenucima važniji partijsko-politički, regionalni i lični od državnih i nacionalnih interesa. Tako pocepani, sebični, politički nezreli i kratkovidi, mi nismo u stanju da nastupamo jedinstveno čak ni kada je reč o krucijalnim pitanjima našeg naroda i naše države.
To nacionalno, duhovno, ideološko i moralno rasulo dolazi do izražaja i kada je reč o teritorijalnom integritetu naše države, kad je reč o Kosovu i Metohiji. Jednim, na sreću najvećim delom, smo za očuvanje Kosova i Metohije kao sastavnih delova Srbije, drugim smo za deobu, za tzv. razgraničenje, trećim za predaju tih delova naše zemlje Albancima.
Do bola je dirljivo naše nekulturno, nezrelo i nepatriotsko ponošanje kad je reč o našem naconalnom pismu, o ćirilici, koja bi morala biti, i koja jeste u temeljima naše kulture. Dozvolili smo i dozvoljavamo da ćirilica iz dana u dan nestaje iz naših prostora, da nas u mnogim oblastima, posebno u nazivima ustanova, u natpisima nad radnjama, trgovačkim kućama i preduzećima preplave latinica i strani, posebno engleski izrazi. Tužno je to da se ćirilice drže samo pojedine privatne zanatlije, poput pekara, mesara, časovničara, frizera, obućara i oštrača. Za vreme komunizma vlast je forsirala latinicu pa je, primera radi, naredila da službeno pismo u Jugoslovenskoj narodnoj armiji mora da bude latiničko. Nije slučajno što je u tadašnjoj Jugoslaviji jedina fabrika za proizvodnju pisaćih mašina pravila mašine samo sa latiničkim slovima. Danas u tom pogledu ne postoji partijska represija ali komunistički zasad urodio je željenim plodom.
Kad ovo pišem ne dižem glas protiv latinice, jer bez teškoća čitam i nemačku kurzivnu goticu, ali dižem glas protiv svih onih koji bi bili dužni da brinu o ćirilici, da ne dozvole da ona naočigled svih nas presahnjuje, da polako ali sigurno prestaje da bude jedno od najvažnijih obeležja srpskog kultrunog prostora. Možda je i ovaj skup zgodna prilika da se oglasimo jednim apelom kojim će se Matica srpska obratiti čitavoj našoj javnosti, svima nadležnim ministarstvima, vladi, predsedniku države, Srpskoj pravoslavnoj cekvi, Srpskoj akademiji nauka i umetnosti, postojećim univerzitetima u Srbiji, Udruženju književnika Srbije i Srpskoj vojsci, da je kucnuo poslednji čas za to da se preduzmu sve potrebne mere za oživljavanje ćirilice u svima oblastima života i rada. Ne možemo i ne smemo da prepustimo samo pojedinim dobronamernim društvima da biju bitku za ćirilicu a mi svi da ćutimo i nemo posmatramo kako ona iz dana u dan nestaje. Moramo biti svesni da ćemo u bici za ćirilicu naići na otpore, da ćemo dobijati i epitete da smo uskogrudi naconalisti i šovinisti, da smo konzervativni i neprilagodljivi, ali u bitku moramo da se upustimo ne samo iz kulturnih već i višestrukih nacionalnih razloga. Ako to ne učinimo snosićemo istorijsku odgovornost ne smo pred precima već i pred potomcima.
Takvi kakvi smo, duhovno nejedinstveni, razbijeni i međusobno zavađeni, mi nikome ne možemo biti i nismo uzor na koji se valja ugledati. Zbog toga i nemamo privlačne snage, ali ni otpornosti, pa ni poštovanja. Zato smo lakše asimilovani no što smo bili u stanju da druge asimilujemo. Na taj način smo lakše, brže i u većem broju postajali Hrvati, Albanci, Muslimani no što su oni postajali Srbi. Zbog toga i spadamo u grupu naroda koji su podložni masovnom uništavanju. Navikli da se borimo i ginemo za slobodu, mi nismo naučili da cenimo život onako kako ga cene drugi, kultruniji i civilizovaniji narodi. A kad sopstvene živote ne cenimo mi sami, zašto bi naše živote cenili oni koji nam ne žele dobro, kojima smetamo samom činjenicom što postojimo i što nastanjujemo geografske i kulturne prostore s kojih žele da nas proteraju zbog etničke i verske čistote?
Kad govorimo o problemima našeg duhovnog jedinstva moramo ukazati na teške posledice do kojih je došlo prekidom društvenog razvoja napadom Hitlerove Nemačke na Jugoslaviju i pobedom komunizma. Nasilnim presecanjem građanskog kapitalističkog razvoja društva i surovim obračunom s tim društvom, posebno njegovim vodećim slojem, naneti su srpskom narodu teški udarci od kojih će se, po svemu sudeći, morati oporavljati tokom nekoliko generacija.
Tvorci novog tzv. besklasnog društva nisu se zadovoljili samo fizičkim istrebljenjem vodećeg građanskog sloja. Revolucionarno-klasnom brutalnošću oni su nametnuli potpuno nova merila ponašanja, morala i kulturnih vrednosti trudeći se da u svemu raskinu vezu s onim što je prethodilo i stvore čoveka novog kova, koji po shvatanjima neće ličiti na klasno žigosanog građanina ili bogatijeg uglednog seljaka proglašenog za kulaka. Potpuni raskid sa starim vrednostima ‒ građenim na istoriji, kulturi, religiji, tradiciji i stoletnom životnom iskustvu pokidao je sve dotad postojeće integrativne spone srpskog naroda i doveo do njegovog duhovnog rasula. Time smo u velikoj meri izgubili nacionalni identitet. Izgubili smo i onu slabašnu društvenu elitu koja bi, možda, bila sposobna da preuzme kormilo naroda i države. Time smo izgubili patriotska osećanja. Postali smo povodljivi, snishodljivi i potkupljivi. Izgubili smo dostojanstvo i samopoštovanje. Stekli smo inteligenciju koja nikad nije bila brojnija a manje kreativna, koja se znatnim delom otuđila od naroda dajući mu malo, a želeći da mu uzme sve. Duhovno razbijeni, mi ni danas ne znamo šta hoćemo i šta možemo, koja su nam prava a koje obaveze.
Jugoslovenska ideja, jugoslovenska politika i Jugoslavija kao država, kako prva tako i druga, razorno su delovale na duhovno jedinstvo srpskog naroda. Srbi su prihvatili jugoslovensku ideju i zalagali se za politiku zasnovanu na toj ideji uvereni da je to najbolji i najbezbedniji put ne samo za njih već i za ostale jugoslovenske narode, na osnovu kojeg mogu izgraditi državu u kojoj će živeti zajedno. Zbog takvih namera Srbi su se lako odricali svoje nacionalne posebnosti, uvereni da će slično njima činiti i osatli partneri u jugoslovenskoj državnoj zajednici. Brojni su dokazi da su Srbi, u svim krajevima bivše Jugoslavije, najviše, najbrže i u najvećem broju postali Jugosloveni, da ostali jugoslovnski partneri ni približno Srbima nisu bili spremni da se odreknu svoje nacionalne posebnosti za ljubav jugoslovenskog imena, jugoslovenske ideje i Jugoslavije.
Jugoslovenska ideja i politika, i Jugoslavija kao država, tako su postale podesan instrument za rasrbljivanje, lako otpadanje od srpskog korena i stabla, ali i brzo utapanje u neko drugo nacionalno tkivo, posebno hrvatsko.
Pored toga što je jugoslovenstvo biološki istrebljivalo i slabilo Srpstvo, ono je na našu naciju delovalo kao moćan dezintegracioni činilac. Za mnoge Srbe, pristalice jugoslovenskog opredeljenja, ideja jugoslovenstva bila je primarna. Srpska misao za njih ne samo da je bila kao nevažna odbacivana, već je i demonizovana kao opasna, neprijateljska, ona koja preti i ugrožava. Tako je jugoslovenstvo samo po sebi za Srbe postalo razorno, jer su se oni, takvi kakvi su, isključivi i borbeni, u opredeljenjima za i protiv njega, međusobno pocepali i sukobili.
Ograničeno vreme izlaganja ne dozvoljava mi da ukažem i na mnoge druge činioce koji su bitno uticali na slabljenje duhovnog jedinstva našeg naroda. Stoga ću samo pomenuti neke značajnije. To su: obrazovni sistemi kojima je najpre bio cilj da neguju jugoslovenski patriotizam na temelju nacionalnog a potom državnog unitarizma. Posle Drugog svetskog rata obrazovni sistem imao je zadatak da neguje socijalistički i samoupravni a ne srpski patriotizam. Veliku štetu srpskom duhovnom jedinstvu naneli su militantni komunistički ateizam, politički sistemi prožeti ekskluzivnom levom ideologijom, komunistički internacionalizam, mondijalizam i globalizam, kao i smišljeno potkopavanje temelja svima srpskim nacionalnim autoritetima, kako ustanovama tako i ličnostima.
Na kraju ovog izlaganja, umesto zaključka, koji ne bi mogao biti optimističan, dozvolite da vam saopštim kakvu je poruku vladika Lukijan Mušicki 1826. godine uputio područnom sveštenstvu Gornjokarlovačke eparhije. Vladika je napisao: „Evo sam sa samim vama rad govoriti o delu, koje se tiče narodne polze i česti. U ovoj eparhiji /…/ ima 139 parohijalni srbski obština. Sve se one između sebe vežu svoim zakonom /verom/, svoim knjigam, svojim Pravleniem Duhovnim. Ta sveza čuva ih, da se ne preliju u tuđ narod. No da one same između sebe sastavljaju Narod, a ne ostanu samo razsejane obštine, treba da sve obštine teže k onom jednom, čim biti, i čim ostati mogu Narod. Ono jedno, što im celost daje, jest to, da čuvaju ime narodno, da se zovu Srblji, Srbskij Narod; da se trse i usiljavaju, da ono sačuvaju, podignu i ukrase, što je narodno, što pripada celom Narodu.”
Takvom porukom ne samo da je građeno već je i jačano i čuvano duhovno jedinstvo srpskog naroda. Danas na tom poslu malo ko, poput vladike Lukijana, smišljeno radi, ali ima mnogo onih koji programirano i dobro osmišljeno razaraju naše duhovno jedinstvo.
Napomena redakcije:
Izlaganje Akademika Vasilija Đ. Krestića, podneto na naučnom skupu „Srpski kulturni prostor“, koji je održan 17. i 18. o. m. u Matici srpskoj.