Vasa Kazimirović: Cena srpske pobede u prvom svetskom ratu: 1.247.435 ljudi

Tukući se sa silama koje su bile odlučile da je porobe i unište kao samostalnu državu i tako je spreče da ostvari svoje nacionalne ciljeve – da sabere sve Srbe u svom krilu, a povrh toga okupi oko sebe sve zemlje nastanjene Južnim Slovenima u Austrougarskoj, Srbija je u ratu 1914-1918. godine izgubila silno ljudstvo. Imala je toliko grobova da ih sve nije mogla ni pobeležiti. Ni platna nije bilo dovoljno da bi se na svakoj kući, iz koje je neko poginuo ili bio ubijen, mogao istaći crni barjak, po prastarom običaju.

Od 852.000 vojnika, koliko je Srbija pozvala pod ratnu zastavu, poginulo je na ratištima ili umrlo od rana i epidemija 402.435 obveznika. Tako velike gubitke, u odnosu na broj stanovnika nije imala nijedna druga država…

Samo u 1914. godini srpska vojska je ostala bez 2.110 oficira, 8.074 podoficira i 153. 373 vojnika.

Do septembra 1915. iz spiska živih izbrisano je 172.508 boraca.

Tokom prelaska preko Albanije život je izgubilo 77.455 vojnika, a na Solunskom frontu, 1916, 1917. i 1918. godine – 36.477.

Sem svega navedenog, godine 1915, na teritoriji Srbije 34.781 vojnik umro je od rana ili bolesti.

Srbija je u mir i oporavak posle I svetskog rata krenula sa oko 500.000 ratnih siročadi

Koliko su ovi gubici bili veliki, može se zaključiti i na osnovu podatka, da je iz čitave Hrvatske i Slavonije u Prvom svetskom ratu poginulo – u Srbiji, zatim u Rusiji i na italijanskom frontu oko 70.000 vojnika (oko 150.000 bilo je zarobljeno, većinom u Rusiji).

I u zarobljeništvu je stradao veliki broj srpskih vojnika – u svemu 81.214 boraca. Jedan broj je ubijen, jedan deo umro usled slabe ishrane i raznih bolesti, a jedan deo je ostavio život na svakovrsnim radilištima na kojima ratni zarobljenici, po Haškim konvencijama, nisu ni smeli biti upotrebljavani; u pitanju su bili fortifikacioni radovi u prvim borbenim linijama (na austrijsko-italijanskom frontu), u rudnicima, i tako dalje. Kako je utvrdio Vladimir Stojančević, mnogi srpski ratni zarobljenici bili su primorani da učestvuju i na izgradnji Bagdadske železnice u pustinjama Mesopotamije…

Velike gubitke civilnog stanovništva imala je Srbija u ratu 1914-1918. godine i u civilnom stanovništvu – 845.000 računajući u taj broj i žene i decu.

Samo od građana koji su pošli za vojskom preko Albanije poginulo je ili umrlo 140.000. Epidemija tifusa 1914-1915. godine odnela je oko 360.000 života.

Ukupno, prema podacima iznesenim na Konferenciji mira u Parizu, Srbija je, što vojnika, a što civila izgubila 1.247.435 ljudi – 28 odsto od celokupnog broja stanovnika 1914. godine, kada je rat počeo. (Prema podacima saopštenim u Narodnoj skupštini 1921. godine, broj žrtava rata iznosio je – 1.000.356). Sa teškim invalidima, nesposobnim za samostalan život i privređivanje, gubici Srbije iznosili su pak 1.511.415 ljudi.

Invalida je bilo toliko u Srbiji posle 1918. godine da su se od njih mogle formirati čitave divizije… Oni su predstavljali veliki problem za opustošenu Srbiju. Isto tako veliki problem su bila i ratna siročad, nedorasla deca, koja su ostala bez hranioca, često i bez oca i bez majke… Njih je bilo oko 500.000.

Srbija je sve žrtvovala za ljubav jedinstvene države sa Hrvatima i Slovencima

Usled tako velikog gubitka u stanovništvu, Srbija je bila osuđena na spor oporavak. Na drugoj strani, ona je postala pasivno migraciono područje, u koje su se, kako je izneo Milorad Ekmečić, slivale pravoslavne struje doseljenika iz susednih pokrajina. Posledica toga, opet, bilo je stvaranje prostora za rast stanovništva islamske vere, koje je u dotadašnjim istorijskim razdobljima, svuda sem na Kosovu, bilo u demografskom nazadovanju. Otuda, a kad se sve drugo uzme u obzir, može se reći, kao što konstatuje i M. Ekmečić, da je ujedinjenje 1918. godine bilo – „Pirova pobeda srpskog naroda“.

U tom smislu, da je srpski narod u Prvom svetskom ratu izvojevao Pirovu pobedu, govorilo se i u Narodnoj skupštini, još 1921. godine, naročito u debatama koje su vođene kad se donosio Vidovdanski ustav. Isticalo se i tada, i dokazivalo, da je Srbija u ratu za Jugoslaviju dala sve što je mogla i imala, a da za uzvrat nije dobila ništa.

„Jeste li išli, gospodo, u selo„, pitao je 1921. godine poslanik Borislav Štavljanin, „jeste li videli onu seosku sirotinju koja ide gola i bosa bez odeće i obuće, čiji su hranitelji pali na bojnim poljima za ovu otadžbinu…“

Tamo gde je poslanik Štavljanin stao, nastavio je 16 godina kasnije, 1937. godine, poslanik Živojin Popović. U Narodnoj skupštini on je rekao da je Srbija za nagradu što je stvorila veliku jugoslovensku državu dobila samo mogućnost da zaostaje – „na polju prosvete, industrije, u pogledu uređenja i održavanja drumova, elektrifikacije…“

Zaključak poslanika Popovića je bio da je Srbija „žrtvujući sve za ljubav jedinstvene države pomogla samo Hrvatima i Slovencima, koji bi, da se nisu našli u Jugoslaviji, morali da plaćaju Srbiji ratnu odštetu a ne da je obilato iskorišćavaju“.

Ukazivanje poslanika iz Srbije na ogromne žrtve Srbije u ratu, i na malu zainteresovanost nove države da se te ratne rane što pre iscele, izazvalo je najoštrije reakcije Hrvata, pa i onih koji su bili opredeljeni za zajedničku državu. Dr Mate Drinković, poslanik iz Hrvatske, blizak kralju Aleksandru Karađorđeviću i jedan od njegovih glavnih pomoćnika pri uvođenju ličnog režima 1929. godine, izjavio je, na sednici Skupštine od 12. maja 1931. godine, da sve priče o žrtvama Srbije imaju za cilj samo jedno – da dokažu „da bi se Hrvati morali pokoriti Srbima“, da bi „Hrvati morali da se žrtvuju“. Ali Hrvati, naglasio je Drinković, „kad im se kaže – pokorite se, moraju odgovoriti – ne možemo i nećemo!“

Šezdeset hiljada „mitleuropskih“ vešala

Polazeći od broja obešenih, streljanih i interniranih stanovnika Srbije, onih koji nisu bili pozvani pod ratnu zastavu, a to znači staraca, žena i dece, tokom rata 1914-1918. godine, proučavaoci su došli do jednoglasnog zaključka, da se merama nasilja htela smanjiti biološka snaga srpskog naroda i da je to bio „jedan od skrivenih ciljeva austrougarske vlade“, glavnog neprijatelja Srbije. Namera Beča i Budimpešte, kad su se odlučili za rat protiv Srbije, bila je, kako se ističe, da srpsku državu „ne samo vojnički pregaze, politički unize i ekonomski iscrpe, već i da u njoj izazovu duboke socijalne poremećaje, koji će zadugo kočiti i usporavati njen oporavak i razvitak. Otuda je rat bio vođen okrutno ne samo na frontu već i u ophođenju sa stanovništvom…

Od 60 hiljada vešala, koliko je Austrougarska tokom rata podigla u svojoj državi i na okupiranim teritorijama, dobar deo otpada na Srbiju. (Prema izjavi austrougarskog generala Bekića zagrebačkom listu „Agramer Taglat“, za vreme okupacije obešeno je u Srbiji, odlukom vojnih vlasti, 11.000 lica, ali stvarni broj obešenih bez presuda treba da je bio desetostruko veći!).

Vešane su, kad s presudom, a kad bez nje, jednostavnom odlukom vojnih i policijskih vlasti, vrlo često i žene, majke sitne dece. Ponekad su žene izvođene na gubilište samo zato što su, i ne sluteći da vojnici u uniformama austrougarske vojske govore istim jezikom kao i one, protestujući protiv rekvizicija, uputile kakvu psovku tlačiteljima – sve do cara Franc Jozefa. Zbog jedne takve psovke i proklinjanja da „caru presedne to što od srpskog naroda otima“ – po kratkom postupku osuđena je na smrt vešanjem da navedemo samo jedan primer iz Tamnave, Živana Lazić iz sela Zvizdara kod Uba, majka šestoro sitne dece.

Vešanje stanovnika Srbije bilo je obična pojava na svim stranama, kaže Dragiša Lapčević. Zbog toga, zbog „zuluma“, mnogi su se odmetali u hajduke.

„A zulum je već svuda bio“, navodi dalje Lapčević, „dogoreo do nokata. Izuzetak su činili samo Česi, ako bi se gde koji potrevio…“

U samom Beogradu, kad su austrougarske trupe na čelu sa jednim hrvatskim pukom prvi put zaposele grad u decembru 1914. godine, odmah su, već drugog dana, postavljena četiri vešala – od kojih jedna na Terazijama, na prostoru između hotela „Moskve“ i „Balkana“, na kojima je okončao život osamnaestogodišnji dobrovoljac Mihailo Radovanović, rodom iz Rače Kragujevačke.

Drugog dana posle osvajanja Beograda, hrvatski puk postavlja četiri vešala na Terazijama

Kao najveći grad u Srbiji, Beograd je bio posebna meta austrougarske vojske i austrougarske policije, u kojoj su ključne pozicije imali Hrvati, u prvom redu pripadnici policije iz Zagreba. Na hiljade Beograđana oterano je u koncentracione logore širom Mađarske i Austrije… Mnogi od njih su u tim logorima bili streljani, a mnogi su bili žrtve raznih epidemija, budući da su nedelje i nedelje, pa i mesece, proveli pod vedrim nebom, ležeći na goloj zemlji. U ove logore, i u internaciju uopšte, odvođeno je i muško i žensko stanovništvo, a vrlo često i maloletna deca. Kako navodi D. Milikić, 13. decembra 1914. godine, pred samo prvo proterivanje austrougarske vojske iz Beograda, u gradu je izvršena „prava šinterska hajka na građane. Naoružane patrole, peške i na konjima, počele su surovo i bez ikakvog obzira da kupe po ulicama starce, invalide, žene i decu i da teraju preko mosta za Zemun… Pokupljeno je oko 1.500 ljudi u toku jednog ili dva dana i proterano u buljucima prema Savi. Bila je to zima, kada je počeo krvavi put u internaciju građana pokupljenih onako kako su se zatekli na ulicama…“

Iz Zemuna, sa ulica pokupljeni Beograđani su pešice upućeni u Novi Sad, a odatle u koncentracione logore u Nađmeđeru, Boldogasonju, Nahashabu, Kapošvaru... Prema izjavi Tanasija Hadži-Ilića, objavljenoj u „Politici“ od 11. juna 1915. godine, njegova grupa od 2.800 ljudi dopremljena je u logor Baldogasonufalvi, gde se u jednom času našlo 13.000 interniraca od kojih je ostalo živo samo 8.300…

Lov na ljude po srpskim gradovima: odvođenje u logore bez presude i bez krivice

Po ponovnom ulasku austro-ugarskih trupa (i nemačkih) u Beograd, ujesen 1915. godine, interniranje Beograđana ponovo je došlo na stalni dnevni red. I u još većem obimu nego u decembru 1914. godine. Do naročito masovnog interniranja i sprovođenje Beograđana u koncentracione logore došlo je krajem 1915, potom 1916. (kad je Rumunija ušla u rat protiv centralnih sila), zatim ponovo 1917. godine, u vreme Topličkog ustanka i konačno godine 1918, pred sam slom Austrougarske, da bi se osiguralo nesmetano povlačenje njene vojske i da bi se mogla odvući iz Srbije opljačkana dobra.

„Oštrica je bila uperena“, ističe Andrej Mitrović, „protiv muškaraca u punoj životnoj snazi, ali je veoma mnogo pogađala i starije ljude, zatim žene i decu, pri čemu nije bilo potrebno da se napravi neki prestup prema okupatoru… Interniranja su imala uzroke u dva unapred stvorena stanovišta vodećih – posebno vojnih – krugova u Monarhiji, oba proistekla iz činjenice da su carsko-kraljevska diplomatija i vojska dugo trpele teške neuspehe zbog upornog i uspešnog srpskog otpora, što je u aristokratskim palatama po podunavlju doživljavano kao teško poniženje.

S jedne strane je reč bila o uverenju da je u pitanju narod koji se neće lako odreći ideje o svojoj slobodi makar doživeo i težak vojni poraz, s druge strane o želji da se prema pobeđenom odmah pokaže krajnja strogost i osiona sila kako bi se na taj način sugerisali snaga i veličina države Habsburga. Tako je i zbog straha, time i iz poštovanja prema hrabrosti i izdržljivosti malog naroda i zbog osionosti sprovođeno masovno i pojedinačno lišavanje slobode stanovnika i bez sudskih presuda i, najčešće, bez učinjenih prekršaja.“

U pojedinim vremenskim razdobljima, kao, na primer, s početka 1916. godine, a zatim u leto i s početka jeseni iste godine, u Srbiji je trajao pravi lov na ljude. Okružni komandant u Šapcu obavestio je vojnu upravu u Beogradu, sredinom februara 1916, da je internirao – „sve muško stanovništvo bez obzira na to da li su u pitanju i ljudi koji su po vojnim lekarskim nalazima sposobni ili nesposobni za ratnu službu“.

Prema službenim aktima austrougarske vojne uprave, u leto i u ranu jesen 1916. godine internirano je, na primer, iz okruga Kragujevac – 5.497, iz Kruševca – 2.461, Smedereva – 2.173, Valjeva – 1.018, i Beograda sa okolinom – 3.113 lica.

Jedan pripadnik austrougarske vojske, očevidac terora nad stanovništvom Beograda za vreme prve, kratkotrajne okupacije 1914, izvesni D.M., objavio je u Zagrebu 1919. godine, brošuru – „Strahote u Srbiji,“ u kojoj je rekao i sledeće:

„Čitave rulje pijanih vojnika krenuše kroz gorući grad provaljujući u javne zgrade i muzeje, privatne kuće i stanove građana, koji iz straha pred bombardovanjem ostaviše grad i svoje domove. Vrijednije stvari, koje bi mogli ponijeti sobom, odniješe, dok su pokućstvo i ostale stvari jednostavno porazbijali i zapalili. Ako bi im se ko od ukućana usprotivio, bez ikakva bi ga suda usmrtili… I tako, dok su pojedine rulje vojnika pljačkale, robile i ubijale – jake vojničke ophodnje, žandarmerija i redarstvo, umesto da zaštiti mirno građanstvo od podivljalih vojnika, prolazile su kroz grad i hvatale goloruke građane, koje su u grupama tjerale u tvrđavu, da ih kasnije interniraju u Mađarsku.“

Slavko Kvaternik, major, šef političkog odeljenja Vojne uprave u Srbiji

Jedan drugi svedok strahota u Beogradu 1914. godine, takođe pripadnik austrougarske vojske, očevidno zapanjen krvoločnošću „braće po krvi“ u austrougarskim uniformama, ostavio je, pri povlačenju carsko-kraljevske vojske iz glavnog grada Srbije, pismenu poruku vlasnicima stana u kojem je bio smešten (u Ulici kralja Milana broj 69):

„Brat na brata udario
Grob do groba napraviše
Smrt onima svima tamo
Što nas ljuto zavadiše…“

Među naredbodavcima okrutnih mera prema stanovnicima Beograda i Srbije uopšte, ali i među sprovodnicima tih mera, nalazilo se mnogo Hrvata. Neki od njih su svoj krvavi posao terora nad Srbima nastavili 1941. godine, kad je osnovana hrvatsko-muslimanska država (NDH) na čelu sa ustašom dr Antom Pavelićem. Takav je slučaj bio i sa Slavkom Kvaternikom, „vojskovođom“ u NDH, a 1915. godine majorom i šefom političkog odeljenja vojne uprave u Srbiji.

Prvi guverner Srbije, pod kojim je i počela strahovlada austrougarskog okupatora u Srbiji, 1915, bio je generalfeldmaršal Johan, grof Salis-Sevis. Njegov zadatak je bio (i guvernmana u celini) da uništavanjem „slojeva koji politiziraju“ – inteligencije, a u prvom redu bivših ministara, advokata, profesora i sveštenika – od Srba „stvori narod bez političkih prava i bez sopstvenog kulturnog života“ i u celini ga učini pokornim Habzburškoj monarhiji.

Dr Slavko Pavičić kaže za Salis-Sevisa, da je bio „general sa sjajnim imenom, Švicar po podrietlu, ali po rođenju Hrvat, po majci u blizkom rodu sa slavnim hrvatskim generalom topništva, vojskovođom iz XIX stoljeća, barunom Marojčićem de Madona del Monte“. Pri napadu na Srbiju, 1914. godine, on je komandovao jednom brigadom 36. hrvatske pešadijske divizije. Istakao se, kako Pavičić naglašava, „već u bitci kod Cera, a kasnije u bitci u Jadarskoj dolini, kraj one nasipne ceste kod Badovinca, ispod Šabca.“

Među najodgovornijim austrougarskim ličnostima u vreme okupacije Beograda (1915-1918) pominju se još i „plemeniti“ civilni komesar Kušević, zatim pukovnik Knežić, i general Babić.

Koliko je Beograđana oterano u smrt tokom prve i druge, trogodišnje, okupacije, po naređenju i uz saglasnost i ličnosti dosad pomenutih, nije nikad sasvim tačno ustanovljeno. Ali se računa, približno uzeto, da je u pitanju četvrtina stanovništva. (Prema popisu koje su izvršile austrougarske okupacione vlasti,Beograd je, usled svega navedenog, u decembru 1916. godine, spao na ukupno 12 hiljada stanovnika).

Istrebljivanjesrpskog naroda: U logorima ljudi su umirali „kao pleva“

Pod naslovom „Dolina smrti“, „Politika“ je o stradanju Beograđana, i stanovništva u Srbiji uopšte, tokom Prvog svetskog rata, a u prvom redu po povlačenju srpske vojske u Albaniju i dalje na Krf, pisala ovako:

„Austrougarske okupacione vlasti kupile su po zemlji Srbiji sve što se našlo živo iza srpske vojske i u velikim transportima izvlačili u močvarne i daleke krajeve da im nestane traga… Ti Srbi su imali sudbinu da biju sa neprijateljem jedan drugi i drukčiji Kajmakčalan, možda manje slavan, ali zato svakako mučniji, strašniji, a i katastrofalniji. Nežider i Boldogasan, Mauthauzen i Ašah, ta četiri velika i užasna groblja srpskih i crnogorskih ratnika i interniraca za vreme svetskog rata u današnjoj Austriji jesu četiri grozna dokumenta sa oko 40 hiljada grobova mučeničkih kostiju. Četiri Golgote u nizu stotina drugih koje je naš narod morao da izdrži dok je postigao ono što danas ima. Četiri dokumenta epske nadčovečanske žrtve, jedna krvava povelja više uzidana u temelje ove države.“

Stradanje civilnog stanovništva u Srbiji ilustruju i podaci o „bežaniji“, naročito u 1915. godini, kada je iz samoga Beograda, na primer, izbeglo skoro 75.000 stanovnika, iz Beogradskog okruga – 80.000, iz Podrinjskog – 240.000, Valjevskog – 107.000, Užičkog – 75.000, Rudničkog – 84.000.

U svojim uspomenama na okupaciju 1915-1918. godine, Dragiša Lapčević je o interniranju stanovništva Srbije, izneo i sledeće:

„Austro-Ugarska je osobito vodila jednu politiku istrebljivanja srpskoga stanovništva putem interniranja: interniranje je neprestano trajalo, a listom je srpsko stanovništvo internirano kad je Rumunija objavila rat Austrougarskoj. Tada je okupator našao razloga internirati en masse zbog toga, korsem, što je opasno držati u slobodi okupirano stanovništvo u blizini jedne zemlje koja vodi rat! A kad je Rumunija pregažena, te je i taj fiktivni razlog prestao, internirano srpsko stanovništvo nije pušteno, već je u lagerima umiralo u masama ko pleva.“

Prema Lapčevićevim navodima, u ratu 1914-1918. godine u Srbiji je stradalo preko 35 odsto stanovništva.„Osobito je bio ogroman pomor u zarobljeništvu i internaciji“, kaže Lapčević, „i to ne samo od zaraza koje su gotovo trajno besnile i koje Austro-Ugarska nije htela ugušivati, jer o zarobljenicima i interniranim nije vodila računa ni koliko o psima, već i sa jednoga gladnoga i hladnoga režima, koji je saranjivao i ljude inače vrlo otporne. Kroz barake je stalno provejavala smrtonosna hladnoća, a kako su izgladnjavanjem satirali svet, pričao mi je pokojni Dobra Ružić (književnik i političar, prvak Radikalne stranke Nikole Pašića. Pod Obrenovićima više puta osuđivan na kaznu robije. Rat 1914. zatekao ga je u Kruševcu. Tu je uhapšen i potom interniran u koncentracioni logor u Nežideru) da se gladni ljudi, prosto izbezvijali od gladi, tuku oko koske koju nađu u bunjištu, vrlo često oko graške, koja se, nesvarena, nađe u izmetcima ljudskim bila je vrlo česta pojava! Da se potuku oko kojega pramička trave, na koji naiđu i opasu, bila je, gotovo, redovna pojava… Režim gladi i hladnoće, što ga je Austrougarska zavela bila nad zarobljenicima i internircima, nad ljudima lišenim slobode i bačenim u žicu i pod bajonetsku stražu, najsramniji je žig što ga na sebi nosi ta hijena – država! Ona će kroz vekove odgovarati za nepregledna groblja naših ojađenih zarobljenika i interniraca…“

Teror i genocid trebalo je zauvek da eliminišu Srbiju iz svih zbivanja na Balkanu

U vrhu austrougarske države, u Beču kao i u Budimpešti – kako istorijska istraživanja pokazuju – smatralo se da su teror i genocid u okupiranoj Srbiji jedino sredstvo koje može, za doglednu budućnost, da eliminiše Srbiju kao društveni i politički faktor u istorijskim zbivanjima na Balkanu i da spreči da Srbija bude glavni činilac okupljanja Južnih Slovena izvan Habsburške monarhije.

Mnoge dokaze za upravo rečeno izneo je i Švajcarac R. A. Rajs. On je pedantno zabeležio mnoge primere ubijanja zarobljenika i ranjenika, žena i dece. Ranjeni i zarobljeni vojnici srpske vojske bili su čak i živi spaljivani. Takav je slučaj bio sa pešadijskim majorom Kostom Todorovićem, starešinom jedne četničke jedinice koja je u avgustu i septembru 1914. godine vodila borbe u Bosni, i njegovim pratiocem Jovanom Živanovićem, studentom iz Bosne. Teško ranjen u okršaju sa austrougarskom vojskom u slabine i obe noge, Todorović se sa svojim pratiocem sklonio u jedan plast sena, da bi tu, tako prikriven, sačekao dolazak noći. Bio je otkriven, međutim, i zajedno sa svojim pratiocem živ spaljen…

Ko je zaklao onu decu?

– Ne znam ko su, ali govore srpski!

Oblast, čije je stanovništvo najviše stradalo u Prvom svetskom ratu, naročito 1914. godine, bila je Mačva. Tu je austrougarska redovna vojska počinila takve zločine kakvi su retko zabeleženi u istoriji ratova u Evropi. Radisav Simić iz Ropočeva kod Beograda, vojnik 3. čete, 2. bataljona 18. puka Dunavske divizije I poziva, jedan je od svedoka divljanja austrougarskih vojnika 1914. godine u Mačvi. Pod zakletvom, Simić je izjavio sledeće:

„U selu Dublje kod Šapca, u jednoj kući naišli smo na šestoro zaklane dece. Pod snažnim uticajem tog groznog zločina nekoliko dana nisam mogao ništa da jedem… U drugoj kući nije bilo nikoga. U trećoj smo naišli na čoveka od oko pedeset godina starosti i pitamo ga kakvi su to ljudi bili ovde što su napravili ove strašne zločine. ‘Ne znam ko su, ali govore srpski’ – odgovori on. U sledećoj kući naišli smo na četvoro dece sa odsečenim glavama stavljenim pored njih a na petom ostala glava da visi… Deca su bila poređana na stolovima. U selima smo nailazili na ljude obešene iznad kućnog praga, ili povešane o stabla voćaka, i to starci, žene i deca, ili su pak poklani u kućama i dvorištima…“

Vesti o masovnom ubijanju dece u Mačvi začas su obletele Srbiju, ali su stigle i u Hrvatsku, prvo u Slavoniju. Pojedinci su bili zgranuti u toj meri da se nisu ustručavali, i pored strogih mera vlasti, da izraze svoje negodovanje. Izvesni Ištvan Horvat, ratar iz okoline Osijeka, nije mogao da se uzdrži a da u seoskoj kafani ne kaže:

„Što su našim bila kriva srbijanska nejaka deca u kolijevci, da su ih klali?!“ – što ga je skupo stajalo. Izveden je pred sud u Osijeku i strogo kažnjen „zbog širenja lažnih vijesti“.

Do užasa zaprepaščujuće je i sećanje Gojka Nikoliša, lekara i generala, na nekog svog zemljaka, Nikolu Vujčića, zvanog Sudžuk, koji je 1914. godine ratovao u Srbiji kao vojnik 96. pešadijskog puka austrougarske vojske. Taj nesrećnik se hvalio po selu da je u Mačvi na bajonet naticao živu srpsku djecu…

„Naređujem vam da prema toj bandi nemate milosti, svakog ko srpski govori bez daljeg streljajte!“

Prema navodima Vladimira Stojančevića, u Šabačkom okrugu i Podrinju, pri prvom upadu austrougarske vojske, ubijeno je na hiljade seljaka i veliki broj žena… K. Šturceneger takođe govori o hiljadama ubijenih stanovnika Mačve, naglašavajući da su mnogi od njih bili živi na komade isečeni… U jednoj kući pronađeno je 15 žena sa sitnom decom – svi isečeni na komade, a u drugoj – sedam ukućana grozno iskasapljenih zajedno sa psom. U mestu Kostatovo pronađeno je 70 zaklanih ljudi.

Zločini redovne austrougarske vojske u Mačvi, i uopšte u Srbiji, oni opisani, a i svi drugi nepomenuti, imali su podlogu u posebnom uputstvu Vrhovne komande u Beču – da se prema stanovništvu u Srbiji ne sme imati nikakve milosti. To uputstvo nosi potpis generala Horštajna (Horstein) i ono je izdato neposredno pred napad austro-ugarskih trupa na Srbiju.

„Braćo, vojnici“, rečeno je u tom službenom uputstvu, „mi ćemo se uskoro naći u jednoj zemlji čiji je narod gori od najgroznijeg varvarina; ukoliko bi vas zadesila ta nesreća da padnete u njihove ruke, onda možete računati sa najjezivijim (postupcima). Nosevi i uši biće vam otsečeni, oči iskopane; voda će tamo biti otrovana, takođe i hrana; zato vam naređujem da prema ovoj bandi nemate nikakve milosti, već da sve, što je srpsko, uništavate i svakog, ko srpski govori, bez daljeg streljate. Pri ulasku u srpske gradove i sela dužnost vam je da u prvom redu pohapsite sve visoke i najuglednije ličnosti kao državne činovnike, sveštenike i učitelje, i u prisustvu svih odmah obesite iz svake grupe po trojicu…“

Za dokaz, da su se oficiri i vojnici držali ovog uputstva,
K. Šturceneger, „od na stotinu slučajeva“, navodi sledeće:

1. Major Štencer iz 26. puka, sprovodeći naređenje generala Horštajna, lično je ubijao zarobljene srpske vojnike;

2. Potporučnik Bertić iz 28. puka samo je u jednoj prilici lično streljao sedmoricu srpskih seljaka;

3. Kapetan Cazda (Casda) iz 79. puka, i kapetan Vujić iz 21. puka, naredili su da se „fizilira“ svaki zarobljeni vojnik trećeg poziva srpske vojske;

4. Komandant 13. bataljona Remen nadgledao je klanje civila – većinom žena i dece.

K. Šturceneger naveo je i to da su svi pripadnici 9. srpske divizije, koji su ostali na bojištu ranjeni, bili ubijeni od austrougarskih vojnika.

U već pominjanim memoarima Pera Blaškovića, opisano je kako su, ni krivi ni dužni, ubijani stanovnici mesta Klenje, u koji je austro-ugarska vojska ušla 12. avgusta 1914.

Pod izgovorom da se u selu nalaze četnici, pokupljeni su taoci i sva odrasla muška lica i zatvoreni u srpsku crkvu. Onda je objavljena naredba, da će svi zatvoreni biti ubijeni ako u mestu odjekne ma i jedan pucanj. Kad se odmah zatim začula pucnjava sa svih strana, a pucali su austrougarski vojnici po dobijenom naređenju, počelo je streljanje zatvorenih meštana, jedna grupa za drugom. Taj „ogavan posao“, po rečima P. Blaškovića – „obavili su „Bošnjaci“…“

Zločini u Mačvi trebalo je da prethode aneksiji ove oblasti gde bi se naseljavali Nemci

Kazivanja P. Blaškovića o zulumima njegove jedinice i uopšte austrougarskih trupa u Mačvi, u Šapcu i drugim mestima, potvrđuje, na određeni način, i američki novinar Džon Rid, koji je prokrstario Mačvom neposredno po proterivanju austrougarske vojske iz ovih krajeva, 1914. godine. Pišući o Šapcu, Rid je rekao da je grad pred rat imao dve i po hiljade kuća, a da je već u prvom naletu austro-ugarske vojske većina kuća bila razorena ili spaljena, a u svakom slučaju opljačkana. „Čovek bi hodao kilometrima i kilometrima – svaka kuća bila je opustošena. Osvajači su odneli rublje, slike, dečje igračke, nameštaj – a ono što je bilo suviše teško ili nezgrapno da se odnese, razlupali su sekirama…“

U Šapcu je vatrom iz topova srušena i crkva puna naroda, tako da od vernika niko živ nije ostao. Kao razlog navedeno je da se na tornju crkve nalazio skri-ven osmatrač srpske vojske.

Kada je kralj Aleksandar Karađorđević, nekoliko meseci pred svoju pogibiju u Marseju, pri osvećenju nove crkve, podignute na mestu stare, u junu 1934. godine, u svom govoru rekao da je taj zločin samo jedan dokaz više „divljaštva i bezbožništva neprijatelja“, a patrijarh Srpske pravoslavne crkve istakao da je rušenje crkve pune naroda u Šapcu odraz „varvarstva Austrougarske“, došlo je do velike uzbune u Austriji. Njen poslanik hteo je da uloži protest kod vlade u Beogradu, da demantuje da je austrijska vojska počinila zločin za koji je bila optužena u Šapcu od jugoslovenskog kralja i srpskog patrijarha. Ali je od toga odustao kada su mu od strane Ratnog arhiva u Beču, od generala Gleza fon Horstenau, prezentovana vojna akta iz kojih se videlo da uništenje crkve nije bila nikakva slučajnost…

Zločine austrougarske vojske u Mačvi i Srbiji 1914. godine, ali pre svega u Mačvi, istoričar Đorđe Knežević dovodi u vezu sa aneksionim planovima Austrougarske.

„Znatne teritorije Srbije„, kaže Knežević, „pre svega Mačva i Šabac, morale su ući u sastav Austrougarske. U anektiranim oblastima, ostatak, koji ne bude stradao u naletu trupa, trebalo je da bude raseljen, a tu doseljeni Nemci i drugi. Kada se sve ovo zna, ne iznenađuju masovni zločini…

Sistematska propaganda širom Monarhije stvorila je klimu za masovne zločine, do tada nezabeležena u istoriji. Raspoloženje za osvetu je stvoreno bez obzira, što se često nažalost i dešavalo na versku i nacionalnu pripadnost vojnika i oficira Monarhije. Izvršioci su bili… oni isti podanici carevine ili kraljevine, koji su i sami stenjali pod njenim jarmom.“

I u kapitalnom delu „Veliki rat Srbije za oslobođenje i ujedinjenje“ navode se mnogi primeri zločina austrougarskih trupa nad srpskim zarobljenicima i civilnim stanovništvom u Mačvi – sve na osnovu službenih izveštaja pristiglih u Vrhovnu komandu srpske vojske. U jednom od tih izveštaja, napisanom 21. 8. 1914. godine, kaže se „da se kod mehane „Krivajice“ od broja nalazi grupa od 19 osoba (ljudi, žena i dece) povezani jedno za drugo konopcem i potom poklani i užasno unakaženi. Jednoj ženi sekli su kajiševe od kože a drugoj su dojke odsekli. Kod mehane ‘Krivajice’ nađena je još jedna grupa od 12 osoba, vezanih, pobijenih i unakaženih žena i dece“. U izveštaju generala Vukomana Aračića, komandanta Timočke divizije II poziva, koji je sa svojim trupama oslobodio Šabac, 24. avgusta 1914. godine, rečeno je, da je, „kod sela Jevremovca i Šapca neprijatelj izvršio užasna zverstva i poklao veliki broj naših vojnika i oficira, koji su bili zarobljeni“.

O zločinima austrougarske vojske u selu Jevremovcu pisao je i Džon Rid. On navodi da je u tom selu pedeset osoba bilo saterano u jedan podrum i onda živo spaljeno…

Džon Rid iznosi takođe podatak, da je u Šapcu, u dvorištu Gačićeve apoteke, „natenane“ streljano 300 zarobljenih srpskih vojnika iz 13. pešadijskog puka II poziva.

Prema Ridovom tekstu, glavni izvršioci svih ovih, kao i drugih zločina, bili su, kako je on pretpostavljao, Mađari – pripadnici austrougarske vojske. To, međutim, nije sasvim tačno. Mađari su zaista učestvovali u tim nečasnim i nečovečnim radnjama, ali ne samo oni. Isto toliko, ako ne i više, okrvavili su ruke i drugi pripadnici redovne austrougarske vojske, Hrvati i muslimani.

„Skoro je neobjašnjivo„, kaže Đorđe Knežević, „da su brojni Jugosloveni, vojnici i oficiri austrougarske armije, često i prednjačili u zločinima. Da li je dugogodišnje podanstvo i pripadnost Monarhiji, koja u suštini ni po čemu nije bila njihova prava otadžbina, uticala da zaborave na čovečnost, humanost i savest? I drugi faktori su po svoj prilici uticali na takvo ponašanje ove vojske. U mržnji prema Srbiji i srpskom narodu, u kom duhu su sistematski vaspitavani, možemo da shvatimo njene vladajuće narode Nemce i Mađare. Ali i danas ostaje nejasno i nedovoljno proučeno ponašanje brojnih drugih naroda, koji su faktički bili podanici druge vrste, da se ulazeći na tlo Srbije toliko ostrve i izgube sva obeležja ljudskog roda.“

Od vešala zabeleli su se voćnjaci Mačve

U Mačvi, u celoj severnoj, kao i delu zapadne Srbije, prema Kneževiću, jedva da koje mesto, prve ratne godine, nije bilo „na udaru zločinaca u uniformi austrougarske vojske… Od brojnih vešala beleli su se voćnjaci i sela, s obzirom da je narodno odelo tog vremena bilo belo – gaće i gornji deo odeće“. Jedno od tih teško nastradalih sela bio je Prnjavor, sa 2.400 stanovnika uoči rata.

„Ulazak obesnih trupa neprijatelja željnog osvete posle borbi na Ceru kao i u nastupanju od Drine, zavili su u crno ovo naselje… Bilo je ubijeno, spaljeno ili izmasakrirano ukupno 352 stanovnika. Najvaći deo bili su starci, žene i deca„.

U kući Milutinovića, u Prnjavoru, spaljeno je 4.(16) avgusta 1914. godine 96 lica, a dva dana kasnije, u Lešnici, kod železničke stanice bilo je – koje streljano, a koje živo zakopano – 89 ljudi…

Usled zločina i terora svake vrste, kao i interniranja, broj stanovnika u Mačvi, i u celoj Srbiji, takoreći preko noći silno se smanjio. U poređenju sa srpskim popisom iz 1910. godine, u julu 1916. godine, kad su okupacione vlasti izvršile popis, u Šabačkom okrugu, na primer, bilo je manje 76.706 stanovnika (32,7 odsto), pri čemu je muškaraca bilo manje za 57.968 (47,6 odsto), a žena manje za 18.738 ili preko 15,7 odsto.

U poređenju sa drugim okruzima, u Podrinju je manjak stanovništva bio najveći. U pogledu manjeg broja muškaraca jedino je Beograd sa okolinom imao nešto veći postotak (oko 48 odsto). Posebno je u Šabačkom okrugu veliki manjak bio u ženskom stanovništvu, kojeg je bilo manje za skoro 16 odsto u odnosu na poslednji predratni popis (dok je Beograd sa okolinom imao žena manje za 10,4 odsto), što pokazuje da je u Podrinju tokom borbi teško stradala i ženska čeljad. U gradu Šapcu je po predratnom srpskom popisu živeo 11.541 stanovnik, a posle osam meseci okupacijske uprave – bilo ih je manje za 6.718 ili 54,5 odsto (Beograd 46,6 odsto). Od ranije nastanjenih 6.554 muškarca, bilo je preostalo samo 1.853, odnosno bilo ih je manje za oko 70 odsto (u Beogradu 65,6 odsto). I tako dalje.

Mada je u Zagrebu, a posebno u političkim krugovima, bilo dobro poznato kakve su sve zločine u Srbiji počinile upravo jedinice austrougarske vojske sastavljene od obveznika sa teritorije Hrvatske, preko svega se ćutke prelazilo. Neki poslanici Hrvatskog sabora, kao starčevićanac Dragutin Hrvoj, usuđivali su se čak da kažu – da su se hrvatski pukovi „povratili iz Srbije kao pioniri narodnog jedinstva“. Jer, „kuda god su prolazili, i u Mačvi i u Beogradu i po drugim srpskim krajevima, svud su ti ljudi nalazili narod, koji govori istim jezikom kao i oni i dolazili su do uvjerenja: to je naš narod i protiv toga naroda ne možemo imati ništa neprijateljskoga, nego dapače osjećaj bratstva, simpatija i ljubavi“.

(Svetinje Braničeva)

Izvor: VIDOVDAN

Vezane vijesti:

Srpske žrtve i stratišta iz Prvog svetskog rata ni do danas …

Hrvatski zločini nad srpskom decom u Prvom svetskom ratu …

Srbi iz Bosne i Hercegovine u vrtlogu Prvog svjetskog rata …