Вараждин уочи и за вријеме априлског рата 1941. – успомене Николе С. Радовића

Некадашњи официр војске Краљевине Југославије Никола С. Радовић објавио је 1986. у емиграцији своје кратко сјећање на догађаје у Вараждину и сјеверозападној Хрватској уочи и за вриjеме априлског рата 1941. под називом Сећање из Хрватске – рад „пете колоне”.

Приредио: Никола Милованчев

Ове успомене су драгоцјене јер се у њима освјетљавају догађаји везани за неке познате личности (Дража Михаиловић, генерал Аугуст Марић, Хинко Хенрик Кризман) али и политичко стање и расположење на том простору у то вријеме. То свједочење објављено је у Гласнику Српског историјско-културног друштва „Његош” у Америци, свеска 59, јуни 1986, стр. 60-63.

 СЕЋАЊЕ ИЗ ХРВАТСКЕ –  рад „пете колоне”

Бурно предратно стање почев од 1938. год. нашој војсци у Хрватској много је отежано чување безбедности границе и спровођење плана за утврђивање границе према Мађарској. Ја сам тад био у пешадиском пуку командир чете у Вараждину, где је било мање екстремиста, и народ је био мирнији него у другим краjевима Хрватске. Поред моје редовне дужности радио сам и на плановима за утврђивање границе, и ту сам имао прилике да будем у додиру са генералштабним пуковником Дражом Михаиловићем који је био начелник штаба за утврђивање у Љубљани.

Становао сам у једном приватном стану на периферији града и имао прилике да приметим неке политичке активности у току суботе и недеље. Било је хапшења ради тога, али много мање него у Карловцу, где је била чувена велика побуна војних резервиста. Недељом у зору осванули би леци под мојим прозором и газда би ми скретао пажњу да су врло интересантни. Ширила се подземна пропаганда, леци су били у две боје, зеленкасти и плавкасти и јасно је било да су једни били усташки а други врло сличне садржине. Све је било уперено против владе у Београду и постојећем систему уопште. Недељом су се по селима држали састанци итд.

Под оваквим околностима смо морали да радимо на терену предпостављајући да ништа нисмо знали нити видели, јер нашим поверљивим извештајима наша Сaвска дивизија у Загребу није придавала важност. Да би наша ситуација на терену била још тежа, сусретали смо се и са секцијама неке немачке компаније, наводно за истраживањe нафте у панонском базену по одобрењу из Београда. Занимљиво је пратити њихов рад и постављање  неких  знакова различитих боја и облика којима су обележавали правце и путоказе од преласка границе од Копривнице према Загребу. Разумљиво нам је било да је то њима био операциски правац за будући Хитлерову инвазију, која се остварила.

Рад ове компаније пратио је један официр из Загреба ради формалности и по упуству генерала Аугуста Марића[1]. Све нам је било сумњиво и зато сам предложио мом предпостављеном генералу Божидару Путиковићу[2] да поменуте ознаке уцртамо у топографске карте и са извештајем пошаљемо директно у Београд, уместо Загреб. Ја лично сам однео у главни генералштаб  где ми је речено „све нам је познато али, треба да знате да у Београду заповеда Фон Херен, Хитлеров амбасадор и да смо немоћни да ма шта предузмемо”.

Мој посао је био израде плана за пешадиску ватру, затварање комуникација, рушење мостова итд. Инжињери су све спровели у дело градећи бункере и припремајући срества за рушење мостова, наивно сам веровао да ништа нисам пропустио у смислу успоравања евентуалног немачког напредовања из Мађарске. Међутим, кад је рат почео, Немци су унапред знали наше планове и решили како ће их изманервисати и то на врло прост начин: жртвовали су своје мале тенкове и преко њих правили пролаз преко врло дубоких наших антитенковских ровова, које смо месецима пројектовали и копали. Овоме је допринела и саботажа од хрватских официра и војника, којима су били поверени планови за затварање и минирање прелаза и мостова. Ово је била њихова дужност коју нису извршили.

Био сам и сведок жртава ове саботаже јер је била баш на путу где смо се повлачили пред брзу навалу Немаца према Загребу. То ћемо да видимо из следећег развитка догађаја: чим је рат почео вратио сам се на своју редовну дужност и примио мобилизовану митраљеску чету, све је било спремно за покрет ка граници према Копривници. Пошто је наш пук био у већини од Хрвата обвезника, нисмо ни пола пута прешли, они су отказали послушност и нестали. На неким местима су и демостративно пуцали на своје старешине. Настало је право расуло. Ја сам остао са седам официра а пошто је командант добио срчани напад и био пребачен у Вараждин, остало је 200 кадроваца под мојом командом.  Продужили смо даље према граници и зауставила нас је ватра немачких митраљеза на коју смо брзо одговорили. Било је мало рањених, пао је мрак и ватра је престала. Једва смо успели да поставимо мртве страже.

Са нама је био и наш командант 36. пука Милан Анђелковић, који ми је наредио да сутрадан отступим према Крижевцима, на путу према Загребу. Он је нестао као и многи други. У команди дивизије у Загребу се знало за наше повлачење и кад смо запосели положаје на раскрсници путева пред Крижевцима обишао ме је генералштабни мајор Антун Марковић да се увери и упозна са нашом ситуацијом. Ми смо се од раније знали и он је похвалио избор положаја и рекао да Немцима дамо јаку ватру и брзо се повлачимо добијајући у времену, у нади да ће нас неко прихватити и заштитити. Поново је све похвалио и отишао а није прошло ни пола сата и послао ми је депешу да сместа убрзам са повлачењем (депеше и похвале су биле лажне пошто је прешо Павелићу[3]).

У вези горе наведених планова о спречавању прелаза и рушења мостова имао сам наду да ће следећи мост пред нама бити порушен чим га прођемо. Али чим смо се мосту приближили, одмах сам се разочаро чим сам  видео да су препреке далеко однесене. Ту сам препознао и једног резервног официра из Вараждина који ми је обећао да ће мост бити порушен чим га будемо прешли. Али ни то се није десило, очита је била саботажа и издаја. Када смо мост прешли и попели се на другу  страну долине и на видик Немцима позади нас, њихова ватра из митраљеза потпуно нас је онеспособила за ма какву даљу акцију. Било је више рањених и погинулих, сви се разбежали, ја сам остао а Немци су долазили све ближе. Тако је саботажа  пете колоне нас уништила и почело је оно „куд који мили моји”.

Кад сам пролазио кроз Врбовец, приметио ме је један поштар и препоручио ми је да се склоним са улице, прво се чудио што сам још у униформи јер су сви остали већ обукли цивилке. Чудно питање али сам му ипак дао паре да ми набави цивилно одело. Обећао ми је да ће ми сутра дан дати једног поштара који ће ми помоћи да пређем Саву код Сиска.

У међувремену био сам сакривен у пошти и није прошло дуго, телефон је зазвонио. Позив је био из градске полиције, тражећи мене по имену. Поштар се био уплашио и одмах се склонио у собу за преноћиште где сам се ја на брзину преобукао. Помишљао сам да ми ту неће бити мира и тако се догодило када су ми два дечка у црним униформама закуцала на врата, позивајући да се предам. Али баш истог момента чула се велика ларма са улице кад је народ дочекивао Немце са поздравом „Хајл Хитлер” и дечки одоше да се и они деру.

Овај момент сам искористио и наставио бежање. Његош је рекао „на муци се познају јунаци”, ја сам био на муци а јунак нисам био. После доста мука успео сам да се дочепам Сарајева. Одатле сам одведен у заробљенички логор да сам оживео јер се причало да сам погинуо. Било је још таквих случајева. Нека је слава свим онима што заиста погинуше.

НАПОМЕНА:

Кад сам био на служби у Цељу генералштабни пуковник је био Дража Михаиловић. Врло необичан за разлику пре њега, са либералним погледима на обуку, није полагао пажњу на марширање и парадирање него на борбену обуку на терену. Није био укочен при разговору са подређенима, био је врло друштвен и приступачан, поносили смо се што смо имали таквог предпостављеног.

Овако се сећам Драже: у слободно време одлазио је на приватне састанке са грађанима и организовао акцију за сузбијање нацистичке пропаганде међу словеначком омладином. Овако се нешто није дало ни замислити у Хрватској.

У Вараждину је живео Хинко Кризман првак југословенске странке[4] и његови блиски пријатељи браћа Миљковићи, старешина Сокола, као и други али на жалост њихови утицаји се нису довољно осећали као усташки. 27. марта завладала је гробна тишина, само су стари Кризман и Соко истакли југословенску заставу али не задуго.

На путу за Сарајево двојица од мојих залуталих војника су ми се придружила и један ми је причао да се затекао у Вараждину када су усташе рушили споменик краља Александра и том приликом довеле Кризмана везаног за воловска кола да посматра „свечано дело”. Шта ли се са њим после десило[5].

Никола С. Радовић                                                                    

Септембар 1986,

Кармел, Калифорнија                                                                                                  

[1] Генегал Аугуст Карло Милутин Марић рођен је у Горажду 25. марта 1885, умро у Загребу 17. новембра 1957. Завршио је војну академију у Бечком Новом Месту (Wiener Neustadt) и Ратну школу у Бечу (1912). У Првом свjетском рату борио се углавном на руском фронту а послије тог рата примљен је у војску Краљевине СХС, у којој је успешно напредовао. На порталу Хрватског државног архива (ХДА), у којем се сада чува лична архивска грађа Аугуста Марића, наводе се следећи биографски подаци о њему: „Год. 1940. унапријеђен у чин дивизијског генерала. Иако је травњу 1941. неуспјешно покушао сузбити њемачки продор преко Драве према Загребу, након организирања домобранства НДХ постављен за заповједника Савског дивизијског подручја, а касније и за Главара Главног стожера домобранства. У свибњу 1941. (заједно с М. Лорковићем) у својству Павелићева опуномоћеника потписао уговор о разграничењу с Трећим Рајхом. Kрајем 1941. нечасно отпуштен из домобранства и оптужен за проневјеру новца, дјеловање на штету НДХ и помагање побуњеном становништву у Босни. Након неколико мјесеци проведених у затвору рехабилитиран на иницијативу Нијемаца (1942). До почетка 1943. боравио у Бечу, а затим се вратио у Загреб. Након завршетка рата ослобођен свих оптужби за сурадњу с окупацијским снагама”.  

[2] Бригадни генерал инжињерије Божидар Путниковић рођен је 17. фебруара 1886. у породици свештеника Живка Путниковића. Био је замјеник команданта Моравске дивизијске области а 20. јануара 1941. прераспоређен је у Инспекторат инжињерије. Три дана пре почетка рата, 3. априла 1941. постављен је за команданта инжињерије 3. армијске групе. Вршећи мисију између Београда и Равне Горе, носио је важне документе за Дражу Михаиловића али је на Руднику ухваћен од групе комуниста 11. октобра 1941. После звјерског убиства, његов унакажен леш је остављен на друму – Сергије М. Живановић, Ђенерал Михаиловић и његово дело, књига трећа, 1966. (Чикаго ?), стр. 28. Занимљиво је да се чак и у неким новијим историјским чланцима објављеним у Србији не спомињу главне чињенице о смрти генерала Б. Путниковића (или се пише да су оне непознате), иако су биле познате још крајем 1941. Као примјер у рату објављених података о генераловој смрти, наводим чланак из београдске „Обнове“ од 12. децембра 1941, стр. 7, под насловом „У селу Дрежнику, код Пожеге, комунистички бандити обесили су о дрвеће четрдесет сељака“, у којем је објављена и фотографија партизана Радојице Тешића, који је убио генерала Путниковића, са наводом „…доведен је у Крагујевац, пред преки суд, који га је осудио на смрт“.

[3] У НДХ је Антун Марковић врло брзо напредовао: већ наредне године је био у чину пуковника, што је видљиво из телефонског именика НДХ („Брзогласни именик 1942”) – „Марковић Антун, бојник, Шоштарићева ул. 8, 51-46”.

[4]  Ради се o o Сaмoстaлнoj демократској странци, која се 1924. издвојила из Демократске странке Љубе Давидовића, а основао ју је Светозар Прибићевић, зато јер је Давидовић покушао да се споразуме са Стјепаном Радићем (касније, 1927. је Прибићевић сам склопио коалициони споразум са Радићем). Странка је била југословенске оријентације, а имала је главно упориште међу Србима и југословенским националистима у Хрватској, Далмацији и Војводини.

[5] Др Хинко Хенрик Кризман. Рођен у Карловцу 5. VII 1881, умро у Загребу 29. I 1958. Адвокат у Вараждину, био је политички сарадник Светозара Прибићевића у Демократској и Самосталној демократској странци, посланик свих парламентарних сазива Краљевине СХС од 1919. до 1929, више пута министар од 1919-1925, градски начелник Вараждина 1927-1929. Априла 1941. затворен у Лепоглави али је пребачен у Аустрију и тамо био конфиниран до краја рата. 1945. је постао члан АВНОЈ-а и посланик у Уставотворној скупштини а 1946. министар социјалне политике у Влади Народне Републике Хрватске, касније министар правосуђа. Г. 1974/5 био сам на Правном факултету у Загребу семинариста из предмета Опћа хисторија државе и права код његовог сина, проф. др. Богдана Кризмана, за којег ме вежу пријатне успомене; задњи пут га сретох у Љубљани новембра 1988, на симпозијуму у поводу 70-годишњице настанка Југославије и том приликом кратко попричасмо – ни тада, у смирају његовог живота, др. Богдан Кризман, иначе изванредан познавалац историје НДХ (и сам заточен заједно са оцем у Лепоглави и Грацу 1941-1945), није подлегао већ захукталој сепаратистичкој грозници.