Трагао сам за правим а неупадљивим насловом за ову књигу, јер су за наслов моје објављене књиге, „Хрватски геноцид над Србима 1941-1945”, неки рекли да је провокативан, а неке књижаре књигу нису ни примиле за стављање у излог, бојећи се нежељених последица. То је још један доказ колико је у свест људи укорењено „братство и јединство“ између Срба и Хрвата, па везивање хрватског имена за геноцид, не само да није пожељно, већ то може да буде и врло опасно. Будући да се ради о страдању деце, моја жена Ева је предложила да овој књизи дам наслов „Анђели у паклу“.
Не знам како је било у Дантеовом „Паклу“, али из прича преживеле деце логораша у хрватским логорима смрти, чијих је неколико казивања ушло у ову књигу, лако се да закључити да је у стварном паклу у којем су се нашла, у првом реду српска деца, вољом хрватске државе, било и стравично и језиво.
Исто тако, не знам ко се све нашао у Дантеовом „Паклу“, али из објављених књига о умореној српској деци у Хезависној Држави Хрватској 1941-1945, Ђуре Затезала, вишегодишњег директора Хисторијског архива у Карловцу, „Радио сам свој сељачки и ковачки посао“ и Драгоја Лукића „Били су само деца“, уписано је, именом и презименом, 33.2о9 дјеце поморене на најсвирепији начин у организацији хрватске државе. Ту су обухваћена само она деца чији су идентитет успели да утврде ова два аутора. Међутим, Савезни завод за статистику Југославије износи бројку од 74.36о страдале деце у Независној Држави Хрватској у периоду од 1941 до 1945. године.
С обзиром на огроман број укупно поморених Срба у логорима смрти и широм државне територије НДХ, чије су процене унесене у ову књигу, може се закључити да је број поморене деце неупоредиво већи. Сигурно је да се тај број цени и на више стотина хиљада, будући да је број дјеце у породицама био високо заступљен.
Задатак ове књиге јесте, у првом реду, настојање да се открије, колико год је то могуће, бар приближна истина о хрватском државном геноциду над српским народом на укупном простору ратне НДХ, те да подстакне и друге истраживаче и државне органе, прије свих српских држава, да ово схвате као дуг историји и као пијетет према невино страдалима.
Требало би да буде обавеза Републике Српске, Федерације БиХ, као и Републике Хрватске да се већ једном озбиљно приступи уређењу и јасном обележавању свих масовних гробаља укупног комплекса логора смрти Јасеновац, у првом реду комплекса масовних гробница у Доњој Градини, које су још увек у запуштеном стању. Ту спада и изградња насипа за заштиту гробља у Доњој Градини које у време високог водостаја плави река Сава.
Ако се ово не уради, остаће велика историјска срамота на послератним, а и садашњим генерацијама, у првом реду српског православног народа. У Европи је устаљено схватање да се вредност једног народа цени и по томе какав однос има према својим мртвима.
Аутор