Усвојена декларација не нуди трајна рјешења

Предсjедник Асоциjациjе избjегличких и других удружења Срба из Хрватске Милоjко Будимир изjавио jе да главни проблеми, коjи од самог прогона муче избjегличку популациjу, нису обухваћени недавно потписаном Декларациjом о окончању расељавања и обезjеђивању траjних рjешења за угрожене избjеглице и интерно расељена лица у региону.

Будимир jе рекао за Срну да избjегли и прогнани Срби из Хрватске очекуjу да буду другачиjе третирани, или бар консултовани када се доносе овакве декларациjе.

Он jе нагласио да се у Декларациjи, коjу су 7. новембра у Београду потписали министри спољних послова Србиjе, БиХ, Црне Горе и Хрватске, не говори о узурпираноj приватноj имовини и поштовању основних људских и грађанских права.

„Ако jе ова декларациjа имала за циљ да помогне наjугрожениjима, онда имамо разумиjевање за њено доношење, али основни проблеми остали су и даље нериjешени. Они су садржани у `Non-paperu` коjи jе jош 2009. године усвоjила Влада Србиjе и Петициjи избjегличких удружења коjу jе потписало више од 70 000 не само избjеглих и прогнаних Срба из Хрватске него и грађана Србиjе чиjа jе имовина остала у Хрватскоj“, каже Будимир.

Он истиче да избjеглице очекуjу да се коначно усвоjе акти коjи би гарантовали да се примиjене одлуке Бечког споразума о сукцесиjи, Анекс Г коjи jе усвоjен jош 2001. године и затим ратификован од влада потписница и ове декларациjе.

„Тамо се тражи да све државе сукцесори СФРЈ замрзну имовинско стање са 31. децембром 1990. године. То би значило да се избjеглим и прогнаним

Србима из Хрватске врати одузета имовина и станарска права, као што jе учињено у БиХ“, подсjећа Будимир.

Према његовом мишљењу, Бечки споразум о сукцесиjи морао би да има већу правну снагу од домаћег законодавства.

„Док се не отвори преговарачки процес и испоштуjу потписани билетарални и међународни уговори, мале су шансе да ће доћи до помирења и суживота на овим балканским просторима“, констатуjе Будимир.

Он додаjе да се на тексту Декларациjе потписане у Београду дуго радило, а очекивања избjеглица и прогнаника била су већа од рjешења коjа таj документ нуди.

„Састанак министара одржан у Београду представља наставак Сараjевског процеса коjи исувише дуго траjе, тако да постоjи боjазан да ће многи приjе биолошки завршити своjе животе него што дочекаjу краj овог маратонског процеса“, указуjе Будимир.

Према његовим риjечима, ако се пажљиво анализираjу закључци коjе доноси декларациjа, мали су изгледи да ће доћи до постизања праведних, свеобухватних и траjних рjешења и успоставе добросусjедски односи и стабилност у региону.

„Декларациjа садржи само хуманитарно-социjални аспект ове проблематике. Њоме се настоjе обезбиjедити одређена средства како би се у наредном периоду затворили колективни центри и помогло онима коjи су социjално наjугрожениjа категориjа“, поjашњава Будимир.

Он jе прецизирао да jе предвиђено да Србиjа организуjе Донаторску конференциjу и стамбено збрине око 16 800 породица.

„Овакав закључак био jе усвоjен и на претходноj Министарскоj конференциjи коjа jе одржана у марту 2010. године у Београду“, наводи Будимир.

Он каже да jе тада jош закључено да Хрватска уведе нови рок за стамбено збрињавање на подручjима изван државне бриге /изван бивше Републике Српске Краjине/, што jе она и учинила.

„Таj рок истиче 9. децембра ове године, а какви су резултати више jе него jасно. Слаб одзив за стамбено збрињавање посљедица jе тога што оно не представља супституциjу за одузета станарска права, а сама процедура jе исувише сложена са неизвjесним исходом“, каже Будимир.

Извор: