Ustav i srpske zemlje

Piše: Čedomir Antić

Većina čitalaca bi se verovatno bez mnogo oklevanja saglasila da pitanje odnosa Republike Srbije sa zagraničnim Srpstvom ne bi trebalo da postane deo novog državnog ustava. Jedni će govoriti da se time obaveza države samo pretvara u formu i omeđava, a drugi da je to nespojivo s našom „evropskom perspektivom“. Ustav Srbije u članu 13 nejasno kaže: „Republika Srbija razvija i unapređuje odnose Srba koji žive u inostranstvu sa matičnom državom.“ Ova sasvim neodređena rečenica uneta je više radi reda, kako bi se zadovoljila forma. Forma nastala relativizacijom velike potrebe koja nije samo važna za one koji drže do nacionalne slobode, narodnog suvereniteta i istorije, već za svakoga ko želi opstanak i napredak slobodne Srbije.

Činjenica je da je srpskom narodu, za razliku od većine susednih, ne samo zabranjeno uspostavljanje ujedinjene nacionalne države već su naše sile saveznice SAD, Britanija i Francuska prihvatile i pomogle da međunarodno priznata jugoslovenska država praktično bezuslovno nestane. Tada su samo srpskom narodu osporile prava za koja su u slučaju drugih naroda bile spremne i da ratuju. Tačno je da je genocid nad srpskim narodom izvršen u NDH od 1941. do 1945. već decenijama predmet sistematskog osporavanja i relativizacije u kojima ne učestvuju samo sunarodnici zločinaca već, iz nekih bizarnih razloga, i političke i intelektualne elite, te sudske ustanove pojedinih velikih sila. Tačno je i da su zločini nad Srbima u prethodnim ratovima potcenjeni i sudski prezreni. Da se samo srpski prognanici nisu ni u simboličnom broju vratili na svoju zemlju. Konačno, izvesno je da je Republika Srpska jedina država, makar i ograničenog suvereniteta, u Evropi čiji je status sistematski podrivan. Izvesno je da asimilacija srpskog naroda i zatiranje njegove kulture traju u svim susednim i obližnjim državama osim u RS.

Srpske zemlje za nas nisu samo teritorija i stanovništvo koga je sve manje. Za Srbiju ovi krajevi su deo kulture i identiteta. Asimilacijom i zatiranjem ruše temelje naše države. Tako je bilo u prošlosti, tako je i danas. Ako je sudbina naroda Srbije i zagraničnog Srpstva već bila istorijski jedna i nerazlučiva, nju je nemoguće izmeniti ignorisanjem. Bez stalne, jasne i posvećene politike prema srpskom narodu i njegovim zemljama, preostalim izvan granica domovine, ne može biti stabilne ni demokratske Srbije.

Rešenje je jednostavno. U novom ustavu Srbiju treba definisati i kao otadžbinu srpskog naroda u zagraničnim srpskim zemljama i u dijaspori. Srpsku naciju, koja je u Srbiji – voljom i nacionalnih manjina koje su se opredelile za posebna manjinska prava – suverena, treba definisati kao jednu i nedeljivu. Posebnim zakonima, od kojih neki treba da budu ustavni, valja regulisati prava pripadnika srpskog naroda iz susednih i okolnih država, od prava da biraju određeni broj poslanika u Narodnoj skupštini do postojećih prava kad je reč o obrazovanju i zdravstvenoj zaštiti. Naročitom strategijom treba jasno reći da su ciljevi srpske države očuvanje dejtonske Srpske i njeno pravo na samoopredeljenje, puna ravnopravnost srpskog naroda u Crnoj Gori, povratak prava u Hrvatskoj koja je Tuđmanov režim dodelio pa ih kasnije ukinuo. Odnos prema našem narodu u zemljama gde je ostao u simboličnoj manjini i našoj dijaspori takođe treba da bude precizno definisan i u ustavu makar u najopštijim okvirima utemeljen.

Da je Srbija u prošlosti bila podložna razornim poplavama, u meri u kojoj je zbog odbrane prava sunarodnika i njihove odanosti bila žrtva agresije imperija, totalitarnih sila i izdajničkih revolucionara, danas bi se polovina resora u vladi bavila vodama i sanacijom stihijskih rečnih bujica. Tokom proteklih sedamnaest godina Srbija se nije branila i najčešće nije ni odgovarala na kampanje asimilacije i zatiranja svojih sunarodnika u Federaciji BiH, Hrvatskoj, Crnoj Gori, Albaniji, Makedoniji i Sloveniji. Takva politika nije dala rezultate. Nasuprot takvoj, neodgovornoj i kapitulantskoj politici, imamo velike uzore u Mađarskoj i Hrvatskoj; njihovu politiku zaštite i razvoja zagraničnih delova nacije imamo pravo i možemo da sledimo. Reč je o našoj građanskoj i nacionalnoj dužnosti, to je zaštita identitetskih temelja države i veliko ulaganje u budućnost.

Definisanje ove važne državne politike treba da započne njenim utemeljenjem u ustavu.

(Politika)

Izvor: Intermagazin

Vezane vijesti:

Čedomir Antić: Surove istine o logoru smrti | Jadovno 1941.

Čedomir Antić: Kako bi danas izgledao Balkan da nije bilo …

Čedomir Antić: Genocidi i inkvizicije | Jadovno 1941.