Усташко љето 1941.

25.8.1987. | Пише: Рајко Лукач

• Кад је Велебит био гробница
• Госпићка проклета авлија
• Ужас Јадовна
• Пакао је на Пагу
• Луцифер Пивац и кербери
• Крик и бијес Метајне
• Крај почетка

Усташко љето 1941. (1) | На врх документа

Кад је Велебит био гробница

Ако неки путник, пролазећи кроз госпићки крај, пожели да види мјесто најстрашнијег губилишта у Југославији из љета 1941. године и ода почаст десетинама хиљада жртава, то му на жалост, неће поћи за руком, или не бар лако и једноставно. Чињеница је прилично мучна, али је не треба прикривати бар у новинском чланку који би да се бави тим ужасним љетом на Велебиту, гдје ни послије четири и по деценије и послије више хиљада разних споменичних обиљежја из НОБ-а, подигнутих широм земље, нема ни пристојног споменика, а још мање иоле проходног пута.

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 21. априла. 2016. године.

Истина, у последње вријеме почеле су припреме за подизање споменика на Јадовну, као и за изградњу пута (сада се у то забачено сеоце на Велебиту и до крвавих безданица изнад њега може стићи само џипом), али то не оправдава чињеницу да је од двадесетак губилишта концентрационог логора Госпић обиљежено, а и то крајње скромно, тек три: Шаранова јама код Јадовна, Шевићева јама у Пазариштима и Јамина.

Ништа мање изненађен путник неће бити ни ако пожели да види двориште госпићког затвора (а да не говоримо о некој ћелији или подруму), гдје су оне несрећне десетине хиљада народа из свих крајева сабласне Ендехазије живјеле своје посљедње сате, последни пут у животу окусиле или само видјеле млаз воде, осјетиле ударац кундака, загрлиле најмилије… За улазак у ову зграду, која је од аустријског доба па до данас казниона, потребна је специјална дозвола од управника. (Не знам да ли су све ове формалности неопходне и за обилазак логора Стара Градишка, гдје је такође казнено-поправни дом).

Исто ће бити ако се упути и у „Овчарску станицу“, логор за Јевреје, која је такође у саставу казнионичког имања и сваки приступ је могућ само уз дозволу. Али чему труд, кад тамо и онако нема ничег сачуваног из времена погрома, сем три-четири омање бетонске плоче, дијелић каменог зида и, наравно, све то без икакве ознаке, икаквог споменичног обиљежја, упозорења или сјећања. Но, надајмо се да ће се, бар кад се добије пут за Јадовно и споменик, ствари промјенити и у самом Госпићу.

Прве жртве

Можда је новинарев протест непожељан у оваквим текстовима, који  би да говоре о прошлости а не садашњости, али је прошлост само дјелић садашњости и сваки говор о њој је заправо прича о нама, о овоме данас. Зато почнимо и причу о бесконачним колонама свезаног усташког робља што се под кундацима вукло од зоре до сумрака сјеновитим дрворедом госпићке главне улице до затворског дворишта а потом ка Велебиту. Причу чији су понеки детаљи записани и у штурим фрагментима књига што се баве усташким и другим логорима из другог свјетског рата, дотичући се крвавог госпићког љета из 1941. године само успутно.

Али оно што већ деценијама чекамо да чујемо од историчара и приређивача разних зборника сјећања, чули смо од двојице наших домаћих са овог кратког посјета Госпићу, Данета Ластавице, секретара Мјесног одбора СУБНОР-а Госпић и генерал-мајора Богдана Вујновића. Код Данета Ластавице нашли смо и око 300 страница рукописа својеврсне монографије о госпићком логору, која у себи има, поред осталих докумената, и тридесетак изјава које су дали спашени логораши пред Комесаријатом за избјеглице и пресељеника у Београду априла 1942. године.

Први усташки злочини у госпићком крају извршени су већ у „ускршњој недјељи“, првој недјељи усташке власти, а жртве су група југословенских официра, бачена у Шаранову јаму. Одмах у априлу обрачунали су се и са групом напредних првака из Госпића, Вицком Милинковићем и другима. Међу њима, најстравичније је мучен Тошо Рукавина, општински благајник, којег су усташе са брњицом на доњој усни провели кроз родно село Кланац. Испребијан, једва се држећи на ногама, морао је да виче: „Овако ће бити свакоме Хрвату који буде штитио Србе“. Сви су бачени у јаму у Пазариштима, коју ће народ прозвати Тошина јама. У њу ће усташе, као и у оближњу Шевића јаму и многе друге широм Велебита, готово свакодневно бацати заточенике доведене из затворског дворишта, а једног дана у њој ће нестати чак 1.400 особа.

Потом су почели са ликвидирањем богатијих, школованијих и виђенијих грађана међу госпићким Србима, а први је убијен Никола Дукић, велетрговац који је држао монопол соли у Босни. Народ памти и трговачког помоћника Јову Обрадовића, који није чекао да га баце у јаму као остале суграђане дотјеране с њим на Јадовно, већ је зграбио за врат једног од усташа и с њим пао у бездан.

У мају и јуну 1941, по плану Мије Дабића Ђованија, заповједника Усташке обране за осигурање и Уреда 3. и Вјекослава Макса Лубурића који по Ђованијевој погибији јуна 1941. преузима ова заповједништва, госпићка казнионица, постаје први сабирни логор и тзв. Независној Држави Хрватској.

Први логори

Овакав избор морао је обрадовати негдашње госпићке адвокате Артуковића и Думанџића, чија је политичка активност у овом малом личком крају уродила још 1932. године првом усташком диверзијом на жандармеријску станицу у оближњем селу Брусани, а која је већ првих злочиначких недјеља у Ендехазији крунисана њиховим министарским наименовањима. Ништа мање обрадовани избором локације морали су бити и Марко Дошен, негдашњи госпићки трговац а тадашњи Павелићев доглавник, као и остали ендехазијски министри из овог краја – Ерковић и Росандић, па Лео Гривичић из Перушића, и Миле Будак из Светог Рока.

Све у свему, усташе почињу у јуну 1941. да у казниони великог Окружног суда у Госпићу систематски логоришу Србе и Јевреје, „сходно расистичкој и вјерској политици усташког покрета“, а комунисте и антифашисте као политичке противнике. Тако је ова казниона претворена у концентрациони логор Госпић са главним стратиштем у селу Јадовну на Велебиту.

Масовни прилив логораша у Госпић отпочео је јула 1941. и трајао све до друге половине августа 1941. године. Почетком јула УНС (Усташка надзорна служба) доноси одлуку да се више нико не шаље у „Концентрациони логор Даница у Копривници“, већ да се Срби, Јевреји и комунисти у групама „упућују у концентрациони логор у Госпић“. И остала равнатељства усташких редарстава широм НДХ својим одлукама и попратним актима шаљу Србе, Јевреје и комунисте у „концентрациони логор Госпић“.

У Госпић је долазио у та два врела љетња мјесеца 2.000, па и 3.000 логораша из дана у дан и бивало најсуровије уморено на двадесетак околних губилишта. Бјеше то страшни данак у крви, што га узимаше усташки монструми за гробницу звану Ендехазија.

Усташко љето 1941. (2) | На врх документа

Госпићка проклета авлија

„Четвероугаони затворски круг са каменом подлогом и узан бетонски тротоар крај зграде, два три дрвета са ретким крошњама, запуштена цветна рундела у средини круга, са десне стране улаза је чесма, на супротној страни је кухиња. Крај чесме улазимо у зграду узаним степеништем, пењемо се на први спрат. Ходник је поплочан и доста широк, са прозорима према улици. Кроз њих видимо густе крошње кестенова. Насупрот окованих прозора нижу се ћелије са тешким окованим вратима и повећом округлом шпијунком кроз коју се може гледати само из ходника“.

Овако је описао ентеријер казнионе Окружног суда у Госпићу учитељ Синиша Михајловић, кои је као војни заробљеник – држављанин НДХ враћен из Њемачке, а потом прешао ужасни пут од Загребачког Збора, преко усташких логора у Госпићу, Јасеновцу, Старој Градишки и нацистичких у Норвешкој, до родног Шида.

„У ћелији је било нас 35 репатрираних бивших официра. Смрадна, са хиљадама мириса упијених у њене прљаве зидове, није била већа од двадесетак метара. Нема приче и лежемо на го под. Пода се простирем танко ћебе, узглавље су ми сако и панталоне, а покривам се некако другим делом ћебета. У углу спазим књигу „Црвено и црно“. Ко је донесе на ово тужно место? Да ли је прочитао до краја, или је прекинут и одведен?

Ујутро смо пуштени само на минут-два из ћелије до чесме, тек да прљавим длановима сакупимо мало воде, да је сркнемо и очи исплакнемо… На улазу у затворски круг била су два митраљеза управљена у масу затвореника који су и дан и ноћ проводили у бетонском кругу. У неком лудом заносу наређивали затвореницима да певају ову или ону песму, да вичу „доле краљ“ и псују матер краљици Марији, да легну, клекну, устану, а жалосни призор сударања, гурања и јаука изнемоглог света изазивао је код усташа урлање и врисак.“

„Шутите и будите сретне…“

У јулу и августу кроз двориште казнионе прошло је више десетина хиљада људи. Међу њима и Маца Гржетић:

„Усташе нас гледају и један рече. „Дебеле су, бит ће од њих сапуна“. При уласку морали смо дати све вриједне предмете: сатове, налив пера, табакере, наушнице, прстење. Ту смо три дана провеле вани, у дворишту. Сваки дан стизале су нове групе. Измрцварени, крвави, блатни и врло утучени. Сјећам се како би ти сељаци посједали око неких липа у дворишту и чекали казан топле „чорбе“. У ствари, била је то само вода у којој је пливала по која кошуљица граха, некад љуска кромпира. Усташе нису давале никакву посуду за храну, па би многи огладњели сељак скидао панак или стари шешир да би у њему доби бар мало топле воде. Морили су нас и страховитом жеђу.

Три дана и три ноћи лежале смо у дворишту, мокре и блатне од изненадних пљускова. Ујутро смо устајале отечене од силне влаге. Препуњени нужници се разлијевају по дворишту. Усташе шетају и изазивају, траже овод за насиље и покољ. Вежу групе сељака танком жицом и одводе их некамо, пјешке или камионима. Анка Паровић је питала једног старог стражара куда их то воде, зашто и нас не одведу да нисмо овдје, а он је одговорио: „Шутите и будите сретне док сте овдје. Јер ако идете на Јадовно, више се нећете вратити.“

Млади усташе су сваког часа командовали: „Лези!“ или би нас морили жеђу, тако што би отворили славину, а не би нам дали да приђемо. Тукли су, клали и пуцали. Један жељезни;ки радник је повикао: „Воде!“ и пришао чесми – усташа га је пустио да стави уста на славину, а онда му пуцао у потиљак.

Један старац је дуго јадиковао: „Ковиљко моја, дјецо моја, има ли иког жив од рода мога?“, а онда уздигнутих руку почео клицати против усташа. Одвели су га у ћелију, три дана га мучили и живом му коже са леђа одерали.

Усташе су покушавали изазвати сукоб између појединих група, подстичући једне против других. Хушкали су Хрвате на Србе, Србе на Хрвате, а све скупа против комуниста. Али, нису успјели. Управо противно.

Након три дана смјестили су нас у ћелију. Биле смо у приземљу и видјеле смо како мртве, окрвављене људе односе у камионе, вукући их низ степенице.“

О убијањима у казнионици и дворишту, као и у самом граду, свједочи и заточеник Милан Стаменковић:

„У Госпићу је надзор над нама имао, те вршио расподелу транспорта, усташа по имену Миле, који је по занимању месар. Он је људе везао у ланце, тукао и убијао. И у самом Госпићу је убијено доста Срба од оних који су се налазили у затвору. Ја знам сигурно за тридесеторицу које су ноћу убијали и бацали у ауто пред вратима казнионе. Обичавали су да кад преносе убијене кроз двориште, да угасе свјетлост у читавој  згради, да не бисмо знали ко је све убијен и на који начин. Једне је ноћи убијено 700 Срба сељака из околине Госпића, а међу њима било је много жена и дјеце. Чуло се јако пушкарање, као на фронту.“

Павелићев звјерињак

„Кад су нас водили од станице до казнионе“ – причао је Стево Симић пред Комесаријатом за избјеглице и пресељена лица у Београду – „усташе су нас силили да опет пјевамо: „Спрем’те се, спрем’те, четници“, те још неке пјесме. Ми смо морали пјевати, а они су нас тукли. Франковачка руља у Госпићу је то гледала и одобравала.

Сваки дан одводили су усташе у Велебит по два транспорта Срба из казнионице, један прије подне, а други поподне. У сваком транспорту било је око пар стотина људи, жена, дјеце. Колико их је год дневно одвођено, толико их је нових пристизало. Постројили би их у дворишту, чврсто повезали жицом два по два, па све заједно дугачким ланцем, и одводили их. Ја сам се стално сакривао иза неких дасака у авлији. С једним транспортом одведен је на Велебит и епископ из Плашког Саво Трлајић са још неколико свештеника, а и Црвеница, бивши народни посланик за срез лудбрешки, те професор Перо Саблић и Карловца. Усташе су нас тукли кундацима, штаповима и воловским жилама. Неке су газили ногама и чупали косу.“

Павелићевим усташама биле су сувишне гасне коморе. Имали су они далеко ефикасније и брже методе: безданице на Велебиту, Динари, у Херцеговини… (Еј, да се само не умијешаше ти грабежљиви Италијани!) Па и кама је лајко сјевала, и самокрес, а гвоздени маљеви су били убојитији од каћуша.

Жељезни и дрвени маљеви, чекићи, шипке, коље, кундаци, воловске жиле, било је прво и најсветије оружје усташа, а казнене експедиције њихови највећи ратни успјеси… Наравно, да би били савршено ефикасни, побринули су се за глад, вашке, болест, исцпрљујући рад…

„На мосту су нас дочекали усташе и почели нас тући чекићима“ – сјећа се Саломон Моника Мусафи, описујући крави пут Јевреја из Завидовића преко Славонског Брода и Загреба до Госпића, а потом до Јасеновца. „Прије и послије нас велики су број људи на такав начин побили и бацали у Саву. Имали смо срећу да нас је спроводио неки Башић, жандарски наредник, који је са собом имао још два-три жандара и рекао је усташама да нас не дирају, јер нас мора одвести и предати Пријеком суду у Загребу. Како су усташе биле наставиле да нас туку, наредио је Башић својим жадарима да репетирају пушке. Тек онда су се усташе повукли и ми смо трком прешли преко моста.

…Онда су нас транспортовали у Госпић, гдје смо били на присилном раду на најтежим пословима и под врло тешким условима. У Госпићу нас нису одвојили од нејевреја, па нас је било са женама и дјецом скупа четири-пет хиљада. Једног дана су дошли у логор Францетић и Лубурић. Тада сам их први пут видио. Наредили су да се постројимо. Питали су нас да ли међу нама има грађевинских и  пиланских радника. Одмах се јавио грађевински инжејер Штерн, па сам се јавио и ја. Рудију Штерну је било наређено да изабере још 80 до 100 радника. Успио је да у тај број узме и неколико Завидовићана. Са тог мјеста смо у строју кренули из Госпића. Нисмо прешли ни 300 метара, кад су иза нас одјекнули митраљески рафали и врисак дјеце и жена. Наредили су нам да се не окрећемо. Уколико неки то учини, биће стрељан. Сазнао сам касније, да је се што је живо остало иза нас у Госпићу, било побијено.“

Но, зенит усташког звјерства тог љета свакако је био логор Јадовно и безданице око њега. Та ужасна крвава мрља на мапи Независне Државе Хрватске требало је да буде ослонац за „гвоздену полугу“, којом су Павелић и Лубурић хтјели да помјере цивилизацију, тако што ће бар три народа (Србе, Цигане и Јевреје) и сваког сународника који им није истомишљеник – отиснути у велебитске бездани.

Усташко љето 1941. (3) | На врх документа

Ужас Јадовна

Уз казниону Окружног суда, логор Јадовно је најзначајнија тачка концентрационог логора у Госпићу љета 1941. године. Основан је, како биљежи Милан Баста у веома исцрпној књизи „Рат је завршен седам дана касније“, још у мају 1941. на Велебиту, у мјесту удаљеном од Госпића двадесетак километара.

Ову велебитску удолицу, на надморској висини од око 1.200 метара, окружену густом шумом с пуно понора и јама (од којих ће по усташком злу најпознатије постати Шаранова јама и јама на Гргином бријегу), можда су и други предлагали за мјесто првих логорисања и истребљивања „непоћудних особа и народа“, али је Мијо Бабић Ђовани био и отац и кум овог „савршеног мјеста“ за брз и ефикасан погром. Поред Ђованија, најзаслужнији утемељивачи били су усташки пуковник Јуцо Рукавина, велики жупан Јурица Фрковић и шеф госпићке полиције Стјепан Рубинић, који је уједно био и први командант логора.

Пудићева манифактура

Као командант логора Јадовно најчешће се помиње и Драгутин Пудић Парализа, четдесетогодишњак родом из Дервенте (прије рата једно вријеме био је као трговачки помоћник запослен у Славонском Броду), чија ће се способност за организовање масовних убијања и двосјекла кама прочути по свим другим логорима смрти усташке Ендехазије. Послије Јадовна, Парализа ће као човјек од праксе и рутине лако испунити касније и свој главни јасеновачки задатак – ликвидацију 30.000 Цигана.

Као и неки други његови кољачи, и Пудић је „шенуо умом“, па је прилично времена провео у заводу за умоболне, одакле су га усташе повремено извлачили на нове задатке масовног убијања. Из луднице је довезен и за његов крвави пир над Циганима у Уштјици и Градини, а по извршеном задатку специјалиста је опет враћен у стењевачки завод за умоболне. По ослобођењу земље ће бити ухапшен и послије саслушања, добивши да прочита и потпише записник, својеручно ће дописати на маргини да је сам лично убио хиљаду људи. Ето, седамсто Пудића било је, и поред честих боловања, довољно да за непуна 44 мјесеца убију свих 700.000 мушкараца, жена и дјеце у свом страшном Јасеновцу.

Но, Пудићева мануфактура смрти је још преданије радила у Јадовну. По Енциклопедији Југославије, у овом логору убијено је за два-три мјесеца око 35.000 жртава из свих крајева НДХ. По подацима неких свједока – како биљежи и Баста у поменутој књизи – у јуну и јулу у Госпић је стизало дневно и по хиљаду људи, одређених да буду одведени, убијени и бачени у јаме у Јадовну. По изјавама неких старих партизана и партијских радника из Госпића, учесника анкетне комисије која је истраживала податке, у логору Јадовно убијено је око 50-60 хиљада људи, а негдје се спомињу и бројке од 80.000 жртава.

Али, како рече наш домаћин у Госпићу, генерал-мајор Богдан Вујиновић, злочин се не мјери бројем. И зато, по његовим ријечима, на будућем споменику довољно је написати само Јадовно. И ништа друго. Онај ко је давно, давно да име селу, као да је знао који ће се ужас десити у њему.

ВИА ДОЛОРОСА

Божо Шварц је ухапшен у Загребу, са групом скојеваца, још 27. маја 1941, одакле га усташе воде „улицом бола“ безбројних ендехазијских жртава: „Даница“ у Копривници, Госпић, Јастребарско, Феричанци, одакле бјежи са још шесторицом логораша и у Мославини ступа у партизанску јединицу. У његовим сјећањима нашли смо и два пасуса о Јадовну:

„Јадовно се налази на врху Велебита. То је, у ствари, била једна вртача без икаквих барака или томе слично. Једино је била опасана бодљикавом жицом и стражарима подигнутим на стубове, гдје су се налазила митраљеска гнијезда. Осим нас, 170 омладинаца, било је ту још једно двије-три стотине Јевреја из Загреба и око двије-три хиљаде Срба, загребачких интелектуалаца. Из тог логора сви су побијени. Пуким случајем остало је живих свега нас десет, зато што смо за вријеме ликвидације логора Јадовно чистили улице Госпића. Према томе, док смо нас десеторица радили као сметлари у Госпићу око три хиљаде људи ликвидирано је на Јадовну тако што су их све довели до једне дубоке јаме и лупали их маљем по глави, бацајући их у ту вртачу.

Нас десеторица остали смо краће вријеме у Госпићу чистећи улице, а онда су нас пребацили у логор зван „Овчара“. Од нас десеторице двојица су имали среће што су случајно били повријеђени при раду и смјештени у болницу. Кад су се усташе повлачили пред Италијанима из Госпића, а наш логор премештен за Јасеновац, ми смо „заборавили“ ову двојицу другова и тако су се они нашли на слободи. Један од њих је данас љекар у Израелу, а други у Загребу. Пут кроз остале логоре преживео сам једино ја. Осталих седморо из групе страдало је у Јасеновцу и Старој Градишци“.

С Јадовна живу главу изнио је и Фрањо Хорватовић, жандармски наредник из Винковца. И његов „виа долороса“ иде преко Загреба до Копривнице, а онда до Госпића и Јадовна:

„Од станице до затвора имали смо проћи три километра. То смо пролазили кроз шпалир усташа, који су нас ударали цијелим цјепаницама, тако да су неколико од нас путем страдали и умрли… По ноћи су долазили усташки стражари и на све могуће начине нас мрцварили. Газили су по нама. Ударали нас, бацали на нас ћебад и онда играли по њима. Другог дана послије подне везали су нас два и два у ланце и по тридесет у групи водили на Велебит у логор Јадовно, звано још и Медвјед грапа. Ту смо стигли у један сат послије поноћи. То је био логор ограђен жицом, без икаквих барака или склоништа. Овдје смо морали правити бараке од лишћа за нас и склоништа од дасака за усташе. Ту су без икаквог разлога убијали логораше. Један усташа би логораше слао ван жице на рад, а други би га дочекао напољу и убио, као да је хтио побјећи. Затим су га метнули на носила и присиљавали остале логораше да га свуда љубе. Осим тога, усташе су убијали и на друге начине…“

Пишући о смрти сремско-митровачког адвоката Јеше Видића у Јадовну, један новинар је записао и ово: „Прича се да су га усташе рукама задавили и бацили у један од крашких понора. Поуздано се, међутим, зна да су логораше везивали по стотину у групу и терали их да прелазе преко једне даске изнад провалије дубоко око 300 метара. Када би се први из колоне нашао на средини даске, усташе су митраљезом пуцали у челне, који су, погођени мецима, падали у понор, повлачећи за собом остале из групе“.

Чекајући живе

И Драго Свјетличић је један од несуђених жртава Јадовна:

„На 24. август 1941. – била је недјеља – формиран је транспорт Срба од 900 људи, који је требало тај дан кренути из казнионе на Велебит. У овом транспорту био сам и ја. Сви смо били повезани дебелом жицом  за руке, два по два, а затим сви скупа још спојеним ланцима. Тако повезани чекали смо одлазак на Велебит. Наједном је око 11 и по сати дошло наређење да транспорт неће ићи на Велебит, па да се сви ми одвежемо и пустимо у двориште. Усташе су се ради овог наређења љутили, а усташа именом Ивица псовао је матер оном ко је то наређење издао говорећи: „Зар смо се ми забадава мучили вежући их, а сада да одвезујемо. Нека их одвезује ко хоће“. Затим је љутито бацио кљешта с којима нам је жицу стезао око руку. Послије тога дошао је други усташа, који нам је казао да се сами одвежемо. Ми смо се сами одвезали.

Сви Срби који су из казнионе у Госпићу отпремљени у Велебит, убијани су ударцима тврдим предметима по глави, а затим побацани у једну дубоку јаму. Ово сам све касније сазнао од самих усташа. То ми је казао усташа Ивица, који нас је пратио из Госпића у Јасеновац. Он нам је у возу казао: „Захвалите богу што ћете остати живи, да нисте отишли у оним ланцима на Велебит. Да сте тамо отишли, данас бисте сви већ били на небу“. Ово сам такође касније сазнао и од усташа у казниони на Савској цести“.

У малом спомен-парку, гдје се спајају Госпић и Дивосело, стоји у тузи и болу црна мајка са дјететом, а око ње камена вјешала. То је госпићки опомен на Јадовно, на страшно љето из 1941. године.

А страшно Јадовно и десетине хиљада дјечијих и људских костију по вртачама, већ пету деценију ишчекују да их посјете живи, да им братски упале свијећу и опомену се зла које је њих тако немилосрдно уништило. Али до сада то се десило само једном – 1975. године одржан је у Јадовну први и досад једини комеморативни скуп. Данас можда и нису живи они којима су ове недужне жртве били дјеца или родитељи, рођаци или пријатељи. Али смо живи ми.

Усташко љето 1941. (4) | На врх документа

Пакао је на Пагу

И логори на острву Пагу чеда су Мије Бабића Ђованија, негдашњег загребачког шофера и убице уредника „Новости“ и предсједника „Југословенске штампе“ Томиња Шлегела. Бабић је од 1929. политички емигрант и Павелићев миљеник још из времена усташких изобразби у Италији, а од априла  1941. први заповједник Усташке одбране за осигурање и злогласног Уреда 3. Ђовани је само два-три дана по потписивању уговора између НДХ и Италије (24. мај 1941.) о предаји Пага ендехазији, стигао на ово каменито острво у Велебитском каналу и са тамошњим усташама на војној мапи дон Јозе Фелициновића, катехете и каноника женског самостана у овом градићу, означио двије локације: увала Слана и село Метајна.

„Као велики број Јевреја, и ја сам живео у увјерењу да ће све то безболно прећи преко наших леђа. Нисам никога повриједио, цио живот сам био поштен и добар према другима, и у најгорем случају могу ме послати на три-четири недјеље у какав радни логор.

Ухапшен сам 21. јануара 1941. са групом коју је чинио већи број чланова спортског друштва „Макаби“. Била је ту готово цијела фудбалска екипа, велики број гимнастичара, лакоатлетичара и других спортиста. Ту сам срео и своје добре другове – Павла Левковића, члана фудбалске репрезентације Југославије и гимнастичара Густија Хамбургера, па смо ријешили да се не раздвајамо ако то буде могуће.

Тог и сљедећег дана остали смо на Загребачког Збору, гдје су стално пристизали нови другови. У пријеподневним часовима 24. јуна, укрцани смо у сточне вагоне и кренули у непознато. Сутрадан ујутру композиција се зауставила у Госпићу, гдје смо добили воде и сусрели се са познаницима из групе загребачких омладинаца која је прва ухапшена, још 27. маја, и недавно пребачена из „Данице“ за логор Јадовно. Ова групица је остала у Госпићу, да чисти улице.

Из Госпића смо кренули послије подне и предвече стигли у Карлобаг, а сутрадан, у току пријеподнева, цио наш транспорт, око 500 заточеника, био је на два бродића пребачен у увалу Слана на Пагу, гдје је већ био организован прихватни логор.

Од импровизованог пристаништа, водила је стаза дуга неколико стотина метара. Логор се састојао од двије бараке за смјештај заточеника и управне зграде у којој је била усташка посада и заповједник логора.

На том читавом дијелу острва није било ниједне травке, никаквог зеленила, свуда само камен и пара која се диже од усијаног камена и ноћне влаге.“

Живи костури

„Пошто смо се, стигавши, постројили испред барака, пред нас је стао усташки сатник Макс Лубурић у пратњи неколико официра и одржао краћи говор, у коме нас је позвао на ред, рад и стегу. Упозорио нас је да ће и најмањи прекршај бити најстроже кажњен, а они који буду дисциплиновани и послушни, вратиће се кућама након одређеног времена. За јело ни тог дана нисмо добили ништа.

Унутрашњост бараке састојала се од реда боксова на два спрата, а у сваки бокс смјештали смо се по тројица. За управника логора постављен је логораш Бруно Дијамантштајн, који је уживао посебан третман: становао је у згради заповједништва, хранио се као и усташе, вршио распоред заточеника на рад и био „добар слуга лоших господара“. Штитећи себе и свој привилегован положај, био је немилосрдан према осталим заточеницима. (Свој нељудски однос наставио је и у Јасеновцу, гдје је постао „слободњак“, све док га у јуну 1942. нису убили усташе на звјерски начин, као једног од учесника у тзв. „златној афери“).

Устајање је било већ у пет часова, а рад се састојао од изградње пристаништа и пута широког три метра до логора, потом даље за Метајну. Усташе су очито намјеравали да нас исцрпљујућим радом и слабом исхраном ликвидирају за кратко вријеме. Нељудско понашање чувара, вика и батинање за вријеме рада, крајње нехигијенски услови живота и помањкање воде, довели су до тога смо врло брзо исцрпили своје резерве и почели да „једемо сами себе“. Људи су се просто топили: млади и здрави, ускоро смо постајали живи костури.

Први по нас већи кобни догађај десио се почетком јула, када се за прве снажне буре у току ноћи срушио кров бараке. Из рушевина су извучена два мртва друга и 18 са тежим повредама, преломом кичме, ногу и руку. У тој несрећи тешко је повријешен Густи Хамбургер, задобивши прелом кичме. Сутрадан је стигао бродић из Карлобага, на који су укрцани сви повријеђени, да се, према изјави логорске управе, пребаце у болницу. Веома брзо смо дознали да у болницу нису никада стигли и да се њихов пут завршио негдје на средини Велебитског канала, гдје су сви побацани у море.

Неколико дана послије овог догађаја, стигло је наређење да се изабере 60-ак снажним заточеника за рад у солани на Пагу. Надајући се бољим условима и бољој исхрани, јавио се већи број, па су на крају изабрана 64 заточеника, међу којима и готово цијела фудбалска екипа „Макабија“. Сви су се они убијени при ликвидацији пашког логора.

У посебним групама накнадно је стигло и неколико стотина јеврејских дјевојака – то су највећим дијелом биле гимнастичарке из „Макабија“ и загребачке студентице. Њихов логор се налазио на супротној страни, у селу Метајни, и готово су све побијене у вријеме ликвидације логора.“

Кајзерова калварија

Са нама на Слану било је и неколико другова који су 1934/35. пребјегли из Аустрије. Двојица од њих, Клајн и Кајзер, били су истакнути лакоатлетичари, а Кајзер и најбољи тркач на 400 метара у Југославији. Почетком августа обојица су покушали да побјегну из логора. Користећи ноћ, успјели су да се искраду из логора и запливају према Карлобагу. Рано ујутро усташе су довели Кајзера само у хлачама, босог, с крвавим подливима по тијелу од батинања. Искрцали су га и везали за стуб унутар логора. Био је тако изложен цијели дан и ноћ, без воде и хране. Сутрадан је, око десет сати, постројен цијели логор да присуствује Кајзеровом стријељању. Дошао је Лубурић са већим бројем официра и одржао говор у којем је истакао како све који се не буду придржавали прописаног логорског режима, који покушају да побјегну или саботирају нерадом, чека иста судбина. Затим су одвезали Кајзера и наредили му да онако бос оде до  зида стријељане, удаљеног стотињак метара. Тај Кајзеров пут калварије на начин како је он то учинио, испунио нас је све неизрецивим поносом: без трунке страха на лицу ступао је крвавим табанима по оштром камењу до мјеста одређеног за стријељање. Окренут према нама, нијемо се опраштао од свих нас, увјерен да његова смрт неће бити узалудна.

Послије тога живот у логору је постао још тежи. Поступак усташа према нама био је све суровији, исхрана све слабија, а посао све тежи. Људи су почели масовно обољевати од пролива, а нико није имао више од 50 килограма. Тако смо дочекали 21. август, дан ликвидације логора.

И Ото Радан се сјећа једног покушаја бјекства, такође пливањем. Логораши су покушавали да одреде положај своје камене пустиње, али пошто нико од њих дотад није био на Пагу, нису ни слутилли да је острво камени полупрстен и имали су сасвим погрешну оријентацију. Тако је поглед на унутрашњост острва, на град који се налази иза залива, многима говорио да је рт преко пута њих, заправо, врх острва Раба.

Раб је у рту Св. Никола видио и Вилер, некадашњи скијашки првак Аустрије, који је такође пребјегао пред Аншлусом у Загреб. Био је сигуран да ће и овог пута побјећи и да ће му италијанска војска поштедјети живот кад стигне на Раб. Но, усташе су га одмах открили и пустили га да се измори и исплива на рт, а онда га ухватили. Сав у крви доведен је у логор и потом стријељан.

Молитва богу Вентури

Према ријечима Ота Радана, положај заточеника у „српској жици“ био је још тежи. У логор је догоњен далеко већи број Срба, па су и њихова ликвидирања била бржа и масовнија. Ријетко који је имао шансу да се ту дуже одржи на животу.

И Јевреји и Срби радили су на путу за Метајну, али у засебним скупинама. Сваки међусобни разговор је био строго забрањен, а разговор између Србина и Јеврејима кажњаван је смрћу – одмах се пуцало у обојицу, или би их умлатили кундацима.

Звали су их четницима, а то је била само сиротиња, понајвише из подвелебитских села, сјећа се Ото Радан. Извучени из кућа, из кревета, голи и боси, млађи би придржавали старије, понеког и носећи на леђима. Тукли су их бесомучно, а по завршетку посла нису смјели да стоје у логору, већ су морали сви да чуче, и то тако погнуто, да га стражар може увијек ударати цокулом у главу. Најчешће ноћу изводили би повеће групе и убијали, понекад и митраљезима.

Вентуро Баљак, прије него што би убио логораша, гонио га је да клекне и моли „Оченаш“. Викао би на несрећника: „Ајде, иже јеси, иже јеси!“ И сви одмах знају шта ће бити: пуцањ!

Кад год Вентури у мозгу зазвони „иже јес, иже јеси“ некоме су то одмах посљедње ријечи. Рођен и одрастао у српском селу, у Исламу Грчком, за њега су ове старословенске ријечи биле врхунац „православног мрачњаштва“ и он се с њима, као и његов рођени брат Славко, крваво забављао у Пивчевом хаду.

Усташко љето 1941. (6) | На врх документа

Крик и бијес Метајне

Селце Метајна је посљедње насеље на каменом полупрстену Пага, окренуто Пашком заливу, у ували неколико километара прије Слане, чије се становништво бавило обрађивањем шкрте земље и узгојем оваца на голом камењару. Добивши Ђованијеве инструкције, Шиме Огуић, логорник Пага, и Јурај Црљенко, начелник опћине, уз неколико присташа међу свештеницима и грађанима, отпловили су 21. јуна у ово село и двије издвојене, ненастањене виле – др Триплата и др Хвала – одабрали за настамбе женског логора. Три дана касније у њих су доведене прве четири логорашице, супруге Јевреја заточених тог дана на Слани. Потом ће у два наредна мјесеца трабакули Брне Маржића, његових синова и других пашких и карлобашких рибара довозити из дана у дан стотине и стотине жена и дјеце, гдје су их чекали распусни усташе, њихов нож и маљ, рјеђе куршум којима је често претходило силовање.

Из записника Комисије за ратне злочине, начињеног 2. ИВ 1946. године на Пагу, Анте Земљар је “ископао” и исказ пуковника Пиетра Фиоретиа који је командовао италијанском посадом на Пагу у јесен 1941. године: “Капетан Бертоли ми је причао, кад више нисам био командант, да је овдје доведено бар 4.000 особа, које су биле убијене и бачене у море, а исто и поклане и затрпане у једну јаму. Међу овима особама, по његовом причању, биле су и   ћерке југословенских официра, које су силоване, затим убијене и бачене у јаму. Даље ми је напоменуо да су неке особе биле живе бачене у јаму и затрпане, да се чуо њихов вапај.”

“У име Криста – убиј антикриста!”

О иживљавању над недужним и немоћним женама и њиховом дјецом, о монструозној усташкој школи зла на Слани и Метајни, најбоље говори исказ Јосе Орешковића, 19-годишњег госпићког гимназијалца, кога су партизани заробили у прољеће 1942. године. Одговарајући за масовне покоље почињене у селима око Коренице, овај усташа је на саслушању испричао и многе “потанкости” са свог кољачког испита зрелости:

“Још као ђак шестог разреда Госпићке гимназије, ступио сам 1939. године у вјерску организацију ‘Крижари’. Ту су нас под фирмом вјере одгајали у усташком духу. На наше састанке долазили су Јурица Фрковић и Јуцо Рукавина и држали нам предавања против Срба и комуниста. Наша парола била је: ‘У име Криста – убиј антикриста!’ Антикристи су били Срби, Жидови и комунисти. Организирали смо и своју ударну јединицу, која је ноћу нападала љевичаре. Кад је дошло до рата и расула југословенске војске, ми смо је разоружали. Одмах смо ступили у усташе, јер смо то сматрали својом националном дужношћу.

Мене, с још неким Госпићанима, одредили су   у логор Слано, на отоку Пагу. Ту су се налазили највише Жидови и Срби, а било је и неких Хрвата – љевичара. Кад сам дошао онамо, запањило ме кад сам видео како муче оне људе. Спавали су под ведрим небом у жици. За храну им нису давали ништа осим сланих риба, али им воде нису давали, тако да су многи полудјели од жеђи. У то је дошла нова скупина заточеника. Старјешине су нам дале наређење да одвојимо двјеста заточеника из прве партије, да их одведемо на море и побијемо. Ја и неки моји другови нисмо могли. Онда су нас грдили и предбацивали нам какви смо то ми Хрвати и усташе. Говорили су да није усташа онај тко не може с весељем убити Србина, Жидова и комунисту. Да нас придобију за убијање давали су нама младима вина и ликера. Доводили су пред нас заточене дјевојке, свлачили их до гола и говорили да можемо узети коју хоћемо, али да их послије акта морамо убити. Неки младићи опијени вином и занесени страшћу почели су тако убијати. Ја нисам могао. Гадило   ми се, и то сам јавно рекао.

Након пар дана дошао је у логор неки виши функционер из Загреба. Звао се Лубурић. Дошао је да погледа рад логора. Тек тада је започело право клање. Све море око Пага било је црвено од крви. Лубурићу су реферирали да ја и   још неки нећемо да убијамо. На то је Лубурић сазвао све усташе, постројио нас и одржао говор у коме је рекао да у издајице усташтва они који не могу убијати Србе, Жидове и комунисте. На то је упитао тко је тај ‘усташа’ који не може да убија. Јавио сам се ја и   још неколико. Како сам био први по реду од тих који су се јавили, Лубурић ме је позвао пред строј и упитао ме, какав сам ја то усташа кад не могу убити Србина и Жидова. Рекао сам му да сам спреман у свако доба дати живот за Поглавника, да мислим да бих могао убити непријатеља у борби, али да не могу убијати овако голоруке људе, а особито и жене и дјецу. Он се на то насмијао и рекао да је и ово борба и да Срби, Жидови и комунисти нису људи, него звјерад и да је наша дужност да очистимо Хрватску од те куге, а тко то неће, да је непријатељ Поглавника и Хрватске, као и они. На то је позвао једног из своје пратње и нешто му шапнуо. Овај је отишао и донио двоје мале двогодишње жидовске дјеце. Лубурић ми је предао једно дијете и рекао ми да га закољем. Одговорио сам да не могу. На то су сви око мене прснули у смијех, ругали ми се и викали – усраша, а не усташа. Онда је Лубурић извадио нож и заклао преда мном дијете говорећи: ‘Ево, овако се ради’. Кад је дијете вриснуло и прснула крв, око мене се завртјело. Скоро сам пао. Један ме усташа прихватио. Кад сам се мало прибрао, рекао ми је Лубурић да дигнем десну ногу. Дигао сам, а он ми је под ногу ставио оно друго дијете. Онда је заповједио: ‘Удри!’ Ударио сам ногом и   згњечио главу дјетету. Лубурић ми је пришао, потапшао ме по рамену и рекао: ‘Браво! Бит ће ти још добар усташа!’

Тако сам –   завршио је свој језовити исказ Орешковић – убио прво дијете. Након тога сам се опио до смрти. У пијанству сам заједно са друговима силовао неке жидовске дјевојке, а онда смо их поубијали. Послије се нисам требао опијати. Касније, кад је Слано ликвидирано и сви његови заточеници побијени, послан сам у котар Кореницу на чишћење Срба. Што сам ту радио, знате…”

Дон Јосо преч. Фелициновић и ревнатељи

На походима силовања, па и клања, усташким младићима су се придруживали, најчешће недељом послије свете мисе, свештеници Јосо Фелициновић и Анте Магаш. Магаш је облачио некакву зелену блузу преко одоре, да је не исфлека крвљу, копчао до грла да прикрије колар, и с камом за појасом или у руци, шепурио се међу женама и одабирао их за силовање. У повратку се хвалио међу морнарима својим уживањем, које је готово увијек завршавало клањем. Дон Фелициновић је био више политички дух, па није млатио камом око себе, већ по повратцима у град држао ватрене говоре, као онај половином августа, којег је Анте Земљар, тадашњи пашки илегалац, добро упамтио:

– Има овдје неколико лажљиваца, који вам говоре како се у логору на Слани пуца и убија, умире од глади. Знамо ми ко бушкари и шири такве глассине, комунисти, могли би их на прсте набројати. А ја вас, драги моји Пажани, увјеравам – на Слани се живи боље него на вишим огњиштима.

Дон Фелициновић је од првих априлских ендехазије био политички активан у свим усташким акцијима, о чему свједоче и његови многобројни новински текстови што му је објављивала усташка штампа, а за које му је пашки жупник Анте Банић, ако га не би успио избјећи на улици, говорио да се бави примитивним новинарством: “Треба учити и познавати историјске токове, а Ви сте дозволили да Вас воде сеоски бирташи”. (Али ће зато “Глас концила”, поводом уручивања златног прстена за 50-годишњицу вјенчања са светом црквом, 10. марта 1985. објавити да је пречасни Фелициновић “ходао само еванђеоским путем” и да је “пред други свјетски рат већ чврсто повезан с ревнатељима за хрватску државну самосталност”, а “у травњу 1941. он је један од најистакнутијих вјесника нове државе”.)

Кад су 1943. године пашки партизани први пут, накратко, ослободили острво од Фелициновићевих ревнатеља, дон Шиме Мештровић, капелник жупске цркве, одржао је јавни помен палим партизанима и жртвама логора Слана и Метајна, а дон Јосо пречасни Фелициновић је одбио да му се придружи у молитви.

У љето 1941. године Анте Земљар, за чију су главу усташе нудили 100 килограма кукуруза, са још једним илегалцем – Јошком Панчоком, у знак протеста ставио је на пашки Криж глогов вијенац са натписом “Жртвама Слане”. Брзо га скинувши, усташе су вијенац однијели у Котарску испоставу, као корпус деликти, и захтјевали истрагу због ове провокације. Младићи су избјегли хапшење и овог пута, а котарски предстојник, партизански сарадник, чувао је вијенац као својеврсну реликвију све до капитулације Италије, кад се изгубио у насталој пометњи.

Трагајући за преживјелим логорашима пашког јада, Анте Земљар је прошле године нашао у Милану Наду Феуереисен, за његово знање једину преживјелу логорашицу из Метајне, али је она одбила да му да било какву изјаву. Можда и само ћутање ове старице, која је у младости морала проћи и кроз пакао Метајне и у чију су свијест дубоко урезани крици жена и дјеце и бијес усташа, доста говори.

Упоран у својим трагањима, Земљар је успио недавно да са Телевизијом Загреб и редитељем Домиником Зелом сними кратки документарни филм о Слани љета 1941. године, у коме су своје потресне приче рекли и два свједока – Ото Радан и Јосип Балаж. Надајмо се да ће Земљар убрзо завршити и свој рукопис “Харон и судбине” и да ће јавност бити далеко више но досад обавјештена и о страдалницима и крвницима на острву Пагу.

Усташко љето 1941. (7) | На врх документа

Крај почетка

Усташко двомјесечно клање и убијање по Госпићу, Велебиту и Пагу, однијело је готово сто хиљада људских живота. То је биланс монструозне ефикасности, којом се нису могли похвалити ни СС-лагерфирери.

Али увијек “удар наше искру у камену” и послије вишемјесечног крвавог терора, који је за ноћ гутао читава села широм Ендехазије, крајем јула букнуле су устаничке ватре, запуцале партизанске пушке да заштите збјегове, али и да се изборе за слободу и правду.

Послије 20-дневних крвавих усташких акција пацификације, што су услиједиле послије 27. јула и које су, мјесто да смире, још више разбуктале народни отпор и борбу, Мусолини добија нову шансу да реокупира ИИ окупациону зону. Руковођен све дубљим њемачким продором у Совјетски Савез, убијеђен да ће рат бити завршен за коју седмицу или мјесец, одлучан да оствари све своје окупационе планове, Мусолини изнуђује од свог штићеника Павелића 19. августа споразум о реокупацији крајева, у које су спадали Госпић, Велебит и Паг.

Већ првог јутра по споразуму, италијанске јединице почињу запосједање ИИ зоне, а усташки крволоци покушавају да у тих неколико преосталх сати, негдје и дана, побију претекле стотине или хиљаде заточеног народа. Оно што се ипак није стигло побити, која стотина с Пага и која стотина из Госпића, теретним возовима пребачено је у Јастребарско, потом у Капје на ушћу Уне у Саву, гдје ће се крајем августа у селу Јасеновац организовати нови концентрациони логор за потпуну ликвидацију Срба, Јевреја, Цигана и свих непоћудних особа Независне Државе Хрватске.

Поред заточеника, у Јасеновац ће се слати и стотине прекаљених кољача, са “мајсторским писмима” стеченим у школама злочина Слана, Метајна, Јадовно, Госпић… Још 44 мјесеца окретаће се тоцила у јасеновачкој “ланчари” и жртве ће оштрити ножеве својим џелатима, копати раке себи и ближњима, тонути у блато Градине, а Павелићеви, Артуковићеви и Лубурићеви помазаници уживаће у крви и ракији, кољући и “по тисућу душа на дан”.

Но, вратимо се још једном злу из љета 1941. године, у његов госпићки епицентар.

Сужњи су били и дојенчад

Казниона и Јадовно, и поред брзих и масовних ликвидација, били су недовољни да приме у своје ждријело све приспјеле транспорте усташких заточеника. Зато су искористили и овчарску станицу на економији Матије Максимовића, прво за јеврејски логор, а потом га пунили и осталим категоријама логораша. Из изјаве Ота Брејера, дате 25. ИВ 1945. Окружној комисији за испитивање ратних злочина Баније, види се да је овчарска станица имала и карактер радног логора:

“У логору с нама били су и старци, старице, чак и дојенчад. Спавали смо на подовима и таванима овчаре, касније смо добили и сламу, али мјеста није било довољно… Сви способни за рад били су упућивани на пољске радове и околна села. Наш задатак је био да покупимо жито са имања која су напустили Срби, који су били протјерани у непознатом правцу. За вријеме док смо радили, имали смо могућности видјет како сваки дан горе села у околици, а усташе су причале да то четници пале хрватска села. За вријеме тих пољских радова живјели смо, ако се то може тако назвати, сразмјерно добро и имали смо слободно кретање без контроле усташа… На пошту су стизали пакети за нас од наших породица, које нам усташе нису давали, већ их задржавали за себе. Једном приликом био сам на пошти и видео сам готово пуну једну собу пакета, који су били за нас, али поштарица ми је рекла да нам пакете не може уручити, јер су усташке власти забраниле да издају пакете.”

Кроз овчарску станицу прошла је и Дана Милићевић: “Опет жене, дјеца, младићи, огроман број људи. Једини кров била је нека штала и већина је остала напољу. Готово сваку ноћ падала је киша. Дјеца су плакала од зиме и глади, јер се хране никако није добијало. Логораши су дијелили последње залихе које су имали. Ми нисмо имали ништа, па су нама понешто давали. Стајали смо по наређењу непомично, оскудно обучене и слеђени од кише. Кретати се нисмо смјели, а нисмо имали ни куда. Онда су почели одводити групу по групу у непознатом правцу. Било нам је једино јасно – да се више никада нећемо видјети.

Коначно, и на нас је дошао ред. Стрпали су нас у неки камион и одвезли преко Велебита. Спуштајући се низ велебитску стрмину према мору, усташе су се изненада зауставили и скренули за Јадовно. Није нам било јасно зашто су нас возили даље, кад су све остале убили овдје. Али неко нас је од мјештана, које смо срели, обавијестио да ће Талијани за који час стићи и да су нас усташе зато вратили.

Пало је хладно, тамно вече, и усташе су нас затворили у једну шталу. До нас, у другу шталу, затворили су мушкарце који су и раније били са нама. А затим су усташе почели наваљивати на шталу у којој су биле жене, тражећи да изађу оне које су они својим рефлекторима освијетлили. Рефлектор је шетао од једне до друге по штали. Дјевојка на којој би се зауставио сноп свјетла, морала је да изађе. Настала је неравноправна и нељудска игра усташких звијери са немоћним и незаштићеним женама. Старије жене скривале су млађе, али усташе су почеле силом да вуку дјевојке из штале.

У тој страшној ноћи одвели су мушкарце који су били у суседној штали.

Ујутро су стварно почели да стижу Талијани. Нас су усташе брзо укрцали у камион и повезли на госпићку станицу, гдје смо нашли пуне вагоне затвореника са којима су се усташе склањале пред Талијанима.”

“Нека крепају”

У овчарској станици боравио је и др Драгутин Кон: “Одавде су нас усташе водили на вањске радове. Сјећам се да смо неколико дана туцали камен на једној цести и засипали грабе. Срећа је била доћи у групу која је чистила улице града, јер се ту могло доћи и до неке хране. Тако набављену храну углавном смо давали дјеци. Осим хране, стизале су у логор и неке вијести. Тако смо дознали да у граду постоји гарнизон талијанских војника. Неки је заточеник дошао с вијешћу да ће ускоро Талијани преузети сву власти и да ће распустити логор.

Иако је у логору осим мене било још лијечника, некако сам ја почео водити опћу бригу о болеснима. Поболијевали су највише старији људи и дјеца. Случај двију обољелих дјевојчица нарочито ми је остао у сјећању, јер је он на драстичан начин показао шта усташе намјеравају с нама. Радило се о једној дјевојчици од двије-три године и о другој која је у то доба била матурант. Обје су, уз високе температуре, имале болове у врату, с отоком и црвенилом крајника. Искористио сам тај случај и затражио да говорим са заповједником страже. Кад је дошао, рекао сам му да се у логору појавила епидемија шарлаха и да болеснице треба отпремити у болницу.

– Нека крепају! Шта ти мислиш да смо вас овамо довели на опоравак? – био је његов одговор.

Разјаснио сам му да се не ради о нама заточеницима, него о опасности по становништво, јер је то зараза која би се лако могла проширити на читав град. То га је поколебало. Позвао је стражара и наредио му да ме отпрати до таборника, да он донесе одлуку.

Таборник је био неки младић, у новој униформи, који се, за цијело вријеме док сам му говорио, љуљао на столици и забављао тиме што је замахивао усташким ножем и убадао га у стол за писање. Њему сам још црње приказао опасност која пријети граду, ако се болеснице не пошаљу у болницу. Успио сам. Знао сам да се не ради о шарлаху, него о ангини, па сам се бојао како ће лијечници у госпићкој болници реагирати. Али, били су људи – а не фашисти. Задржали су их у болници, те су и данас живе. Мала цурица је сада лијечник у Загребу, а гимназијалка је магистар фармације у Задру.”

Лицемјерни мироносци

“На станици у Госпићу били су италијански војници, који су ту чували стражу. Они су нас цијелог дана фотографисали. Кад смо били утерани у вагоне, јавио им се кроз прозор Душан Бучевац, лугар из Високог, који је знао италијански. Рекао је да му даду цигарету и воде. Италијански војници су нам на то додавали цигарете, воде и хлеба.” – Овако је пут из Госпића описао Реља Милановић пред Недићевим Комесаријатом, а Синиша Михајловић у “Путевима нестајања” биљежи:

“На ретким станицама подизали бисмо се до закованих малих прозора и молили воде. Чујемо: “Оћете у шуму да се борите против поглавника и усташа, поцркајте!” Други усташа додаје: “Ма, отвори ми врата да им ја дам воде, крви ћу им узети.” На некој станици, можда Карловац, чујемо разговор италијанских војника. Тешком муком, кроз жицом оковани отвор, молимо воде. Вагон нам се налази под високом станичном светиљком и италијански војници виде наша измучена и необријана лица. Они су, очигледно, запањени нашим изгледом и журно, нешто говорећи, одлазе и убрзо се враћају носећи у кофама воду. Дали би нам је, али како кад су врата и прозори затворени. Траже енергично од усташа да им отворе врата. Живо се објашњавају, али усташе ни да чују и ми не добисмо воду. Уз разуларене псовке усташа, крену теретни воз, носећи нас жедне и изнемогле…”

Међу италијанским војницима сигурно је било и искрено дирнутих људи, који су саосјећали са изнемоглим заточеницима, али италијанска фашистичка власт хтјела је да се покаже као мироносац једино унутар својих интересних сфера и тиме стекну легитимна права на њих. А терор и геноциде који су њихови врли савезници усташе наставили на преосталој територији своје Независне, није био разлог да му се икад једном ријечју, једним гестом супротставе. Стога је италијанска брига за народ Лике, Далмације, пола Босне и Херцеговине, било само лицемјерје и лаж на којима су устоличавали своја окупациона права.

Крај | На врх документа