Усташки план: Бања Лука требала да буде престоница НДХ и да се зове Антинград!

Град на Врбасу није изабран за нову престоницу само због свог географског положаја у средишту „повијесних хрватских земаља“ на које су тамошњи националисти и праваши одавно бацали око, већ и због тога што је било неопходно похрватити муслимански живаљ који су усташе називале „хрватским цвијећем“.

Град на Врбасу није изабран за нову престоницу само због свог географског положаја у средишту „повијесних хрватских земаља“ на које су тамошњи националисти и праваши одавно бацали око, већ и због тога што је било неопходно похрватити муслимански живаљ који су усташе називале „хрватским цвијећем“.

Усташе су биле покрет попуњен психопатама од врха до дна хијерархије, али то не значи да нису имале планове, “велике” планове.

Најбитнија тачка тог плана било је решавање српског “проблема”, односно ентичко чишћење прогоном и убијањем свог православног живља на територији коју су прогласили за своју. Из тог плана проистекли су сви остали планови.

Рецимо, план о брисању српског имена из свега у чему се то име налазило, па чак и из онога у чему се није налазило директно. Сремска Митровица и Сремски Карловци су тако постали Хрватска Митровица и Хрватски Карловци, села Српске Моравице, Српско поље и Српска Капела су, погађате, постала Хрватске Моравице, Хрватско Поље и Хрватска Капела. Усташе су у наступу лудила чак променили и име Сарајева, и то на најбесмисленији начин;

Наиме, одлучили су да се зове Сарајво (избацили су “е”). Због чега? Јер је тај назив био по њима прави, те је одговарао “изворном народном говору из давнине”. Ово је наравно било толико глупо да су чак и усташе после неколико недеља поништиле ту одлуку.

Можда најлуђи план је био везан за Бања Луку. Наиме, још десет година раније у усташким и хрватским католичким круговима дошло се на идеју да би најбоље било да се од тог града направи нова престоница Хрватске, не само због свог географског положаја у средишту “повијесних хрватских земаља” на које су тамошњи националисти и праваши одавно бацали око, већ и због тога што је било неопходно похрватити (односно покатоличити) муслимански живаљ који су усташе називале “хрватским цвијећем”.

Таква тактика није ништа ново, још је Макијевели писао да ако се жели истинско и трајно припајање неке територије својој држави, владар треба да премести своју престоницу у срце те територије и да из ње влада.

Даљом разрадом тог плана Анте Павелић је 1939. године назначио овај град као “сједиште велике хрватске државе”, а идеја је била да он постане политичка, Јајце војна а Загреб да остане културна престоница Независне Државе Хрватске.

Зато се одмах након Априлског рата 1941. године, успоставе Независне Државе Хрватске и поделе на велике жупе, кренуло са мегаломанским плановима да се у Бањалуци (средишту велике жупе Сана-Лука) изграде владине установе, велике катедрале, тргови и саобраћајнице, а да се сам град преименује у Антинград (у част Старчевића и самог Павелића) или једноставно у Лука.

Павелић је о овоме обавестио и самог Хитлера, који му је рекао да ће Хрватска, ако жели да буде стабилна и компактна, морати да се суочи са барем педесет година национално нетолерантне политике (дакле, да се Срби уклоне из једначине, што се чинило низом покоља у и око Бањалуке, будући да је већ током првих годину дана рата страдало на десетине хиљада наших сународника у тој области; наравно, убијале су усташе свуда али сада причамо конкретно о овом граду).

За то им је свакако требала подршка “хрватског цвијећа” али да нису сви муслимани делили њихов ентузијазам показује и “Резолуција бањалучких муслимана” у којој између осталог пише:

“Убијање свештеника и других првака без суда и пресуде, стријељање и мрцварење у гомилама често посве невиних људи, жена и дјеце, гоњење у масама од кућа и постеља читавих породица с роком од једног до два сата за спремање, за њихово депортирање у непознате крајеве, присвајање и пљачкање њихове имовине, сиљење на прелазак на католичку вјеру, рушење богомоља, све су то чињенице које су запрепастиле сваког поштеног човјека”.

Међутим, “поглавнику” то није ништа значило па је одмах по повратку у Загреб из посете “фиреру” одлучио да пребаци потпредседништво своје владе у Бањалуку, а одмах се кренуло и са плановима о пресељењу појединих министарстава, од којих су се нека изгледа и преселила.

Ускоро је, приликом посете трупама на Козари 1942. године, Павелић узео карту и нацртао трасу пруге кроз Лијевче поље.

– Пруга има да иде овуда и туда ће бити, јер нам треба због пријестонице.

Дакле, озбиљно су то планирали и то би се и десило да Немачка није изгубила рат. Разуме се да је то било кључно; да је Немачка, као што није, дозволила борбу на фер, један на један, усташе по свему судећи не би успеле у свом пакленом науму, што се уосталом и видело једним делом у борбама са четницима, а другим већим у борбама против партизана.

Чак ни уз немачку помоћ, усташе никада нису успеле да ефективно контролишу апсолутну већину “своје” територије, тако да НДХ није у правом смислу те речи била држава; а пошто дефинитивно није била независна, будући хитлеровска марионета, није била практично ништа од онога што је својим именом тврдила да јесте.

Извор: vidovdan.org

Везане вијести:

Етноцид у НДХ – Од забране Ћирилице до Гермогена | Јадовно …

Како је Степинац подржао усташку НДХ (II) | Јадовно 1941.

Геноцид прави назив за злочине НДХ | Јадовно 1941