Усташка емиграција у „демократском озрачју“

Припреме за вишестраначке изборе попримају у Хрватској јасне сецесионистичке идеје и ставове, те пријетњу Србима у Хрватској да се томе не супротстављају. Сва та догађања, која Србе све више подсјећају на преживљене масакре у Другом свјетском рату – на Јасеновац, Јадовно, Сисак, Ђаково, на убијања у кућама, двориштима, групна стријељања по разним увалама и пропланцима – намећу питање начина опстанка. Хрватски национализам наступа врло агресивно и у оквиру својих циљева има и јасну намјеру да се најбруталније обрачуна са Србима у Хрватској. Пут у вишестраначке изборе ХДЗ је све више означавала присуством неоусташтва, али и повратком екстремне хрватске емиграције, усташа и њихових разних функционера. Хрватска усташка емиграција долази авионима, слијећу на Плесо без пасоша. По неким сазнањима, тога олоша је у кратком времену дошло око осам стотина. Све је то дозволио министар унутрашњих послова под Рачановим благословом. Ту не смијемо заборавити ни Латина, Манолића, Стојчевића, Врховца, Џодана и Веселицу. Све је то проусташка багра, која нас је годинама увјеравала у братство и јединство. О програму ХДЗ-а, перспективи Хрватске и Срба у њој све је речено 24. априла 1990. године у дворани Лисински у Загребу. Тада су у присуству поменутог шљама из хрватског народа рехабилитирана монструозна НДХ, усташтво и Павелић. Све је протекло уз френетично одобравање почаствованих усташа, легионара, домобрана, гомиле криминалаца са свих страна свијета и осталих. Туђман је то назвао помирењем. У свом будућем ходу кроз Хрватску пригрлио је све оне који су на најсвирепији и у историји свијета непримјерен начин уморили, најчешће поклали, стотине хиљада људи, жена, дјеце и стараца. У првом реду, Срба, а онда Жидова и Цигана. Све остало што се касније догађало била је сушта реализација ових програмских начела, а уз злочиначка искуства поменуте господе. Навијештен је рат Србима, а понегдје је већ и почео. Укључио сам се у Југославенску самосталну демократску странку. Изашла је на изборе у Грубишном Пољу. Њезине плакате подерали су неки Срби комунисти у Сибенику. Сви Срби комунисти агитују за Рачана. Они су на његовим листама. На предизборном скупу ЈСДС-а у кино-сали, упозорио сам на ту заблуду српског народа Билогоре и изјавио: „Српски народ више се не смије држати за тај смрдљиви, да не кажем, посрани штап који се зове Ивица Рачан“! На вечери послије тога, Чедо Бубуљ ми је са дозом коректности, али и партијског стајалишта рекао да оно о партији нисам требао рећи. „Ето, рекох, па нека тако и буде“, одговорио сам кратко. На протестна окупљања Срба у Војнићу и Петровој Гори Туђман реагира озбиљним пријетњама. Окупљања Срба назива побуном. Даде се закључити да до рата између тзв. братских народа – Хрвата и Срба – није далеко. Њемачка и Аустрија, Кол, Геншер и Мок су врло гласни и агресивни у подршци сецесији Хрватске и Словеније. Чудим се ставовима Шувара, он постаје петљанац и то потврђује више пута, па и сад у Босни. Душебрижник Кухарић је врло ангажиран, бучан и агресиван. Комунисти Вргин Моста, Глине и Петриње оштро нападају Туђмана и Рачана о споменику помирења. Туђман је дао изјаву једном њемачком листу да неће дозволити аутономију Србима, да им даје право на живот, али не и равноправност са Хрватима!? Каже да је доста било, нема више командирања у Хрватској. Даје то до знања повиком да морамо, милом или силом, ван из Хрватске. Ово ме подсјећа на оно Павелићево из предвечерја Другог свјетског рата: „Срби, ван из мајке Хрватске“. Подилази ме језа јер братоубилачки, боље речено, грађански рат се овдје већ води. Министар Бољковац покушава са усташтвом у Вргин Мосту и Војнићу, међутим, од тамо га протјерују. Одржан је збор у Србу, а Јазовка, са беспримјерном драматургијом, не силази са екрана. Хрватска влада све више се уваљује у реваншизам – са усташких позиција удара на Србе, али и на све што је партизанско. Туђман је говорио новопеченим добровољцима милиционерима. Захтијева, наређује оштар курс на очувању устава нове НДХ. То су добровољци из крила оних Павелићевих из 1941. и добро разумију свога новог поглавника. У другој половици августа ситуација у Книну и Бенковцу се заоштрила, дошло је до пуцњаве, милицијске станице опсједнуте су народом. Хрватска влада шаље тамо два мига и хеликоптера. Барикаде и оружане страже су и у Лици и источној Славонији. Срби не дозвољавају да им се над главе постављају шаховнице, а Туђман и Бољковац у спровођењу усташког режима не попуштају. Концем августа 1990. са мјеста предсједника Предсјеништва Југославије смијењен је Стипе Шувар. Скинуо га је Сабор Хрватске. На то мјесто иде Месић, а Манолић постаје предсједник Сабора. Месић је добио повољну позицију за разбијање Југославије, а Туђман је до краја отворио врата за рат и напад на Србе. Усташе по Загребу слободно носе своје „У“, носе усташке заставе и пјевају усташке пјесме. Нитко од званичних институција на то не реагира. Телевизија то спретно и еуфорично приказује, а новинари здушно подржавају агресивну и реваншистичку идеологију, праксу и око тога стварају еуфоричну тензију. Народ је уплашен и размишља о начину опстанка, а некакве, назовимо српске, интелектуалне главе чекају некакав, у сваком случају, прихватљив расплет. Нажалост, иако очекивано, хрватска интелектуална свита (дакако, и клер) дјелује на тврдој аустроугарској потки, подржавајући службену Туђманову политику.

< Главни „персоналац“ Пете армије, нови генерал ЗНГ-а         Садржај           Реализација политике ХДЗ-а у Грубишном Пољу >