Ustaše su profesionalni banditi i mučitelji koji se specijalno treniraju i pripremaju za ubistva od strane Ante Pavelića, svog šefa koji je od osvete napravio najkrvaviji politički ideal

Žan Izar: Ustaše su stigli u Hrvatsku sa svojim šefom i pušteni su širom zemlje kao nahuškane životinje oslobođene lanca, pripremljene i istrenirane da krenu na Srbe da bi najzad ispunile svoju krvavu represiju.

Prenosimo samo nekoliko stranica iz knjige francuskog novinara Žana Izara, „Jugoslavija 1939 – 1944”, koja se u Švajcarskoj pojavila u poslednjoj godini Drugog svetskog rata. Kod nas je nepoznata i nekorišćena – pomenuo je, usput, samo veliki srpski rodoljub, pravnik i istoričar, dr Lazo M. Kostić, pišućio broju Srba umučenih u NDH.

Tragedija koja se odigravala u Hrvatskoj, Bosni i Slavoniji bila je užasna. Serijski masakri, potpuna eksterminacija naselja sa srpskom populacijom. Ti gradovi su danas ruine i zajedničke grobnice hiljada unakaženih leševa nabacanih jedan na drugi! Slušajući ih, imali smo upisak da svi ti regioni plivaju u krvi. Ljudski razum odbija da poveruje u očiglednu i preživljenu turturu. Španska inkvizicija, nemački masakri u Poljskoj, čak i kineska tortura, izgledaju kao dečja igra u poređenju sa onim što je ustaška okrutnost smislila protiv te nesrećne srpske populacije. Neuračunljiva bestijalnost je zapljusnula jedan napušten nezaštićeni narod koji nije stigao da umakne dželatima. Šta da kažem i kako da opišem ono čega se kao čovek stidim?!

Pomenuću to ovde.

U mestu Stradanje, ustaše su otvorile trbuh jednoj Srpkinji koja je bila četvrti mesec trudnoće. Iščupali su joj plod iz stomaka, onda su joj u utrobu ubacili živu mačku umesto deteta i potom zašili stomak. Stari učitelj Srbin, penzioner i bivši predsednik Sokolskog društva, bačen je na zemlju u Travniku. Ustaša mu je iščupao srce i preorao telo bodežom.

Evo i slučaja jedne starice iz Gospića. Njena deca su masakrirana, a kuća zapaljena. Njoj su dozvolili da uđe u voz. U momentu kad je ulazila u vagon, pogođena je metkom u potiljak. Njen ubica, ustaša, hladnokrvno je preturao po njenim bednim stvarima očekujući da će pronaći bar jedan zlatan novčić ili malo papirnatog novca. Još gori događaj se dogodio u Glamoču, gde su žene i deca u početku bili pošteđivani. Njima je dozvoljeno da napuste varošicu sa onim što mogu da ponesu. Kilometar dalje, sve te žene i deca su pobijeni kad su poverovali da su izbegli košmar. Banditi su se ponadali da će se dokopati nekog poslednjeg skrivenog bogatstva koje su ovi siroti ljudi poneli iz za-paljenih kuća.

Na kraju, i lekar iz Mostara, najbolji hirurg u mestu, dokopao se Splita i ispričao mi svoju ličnu avanturu. (Radi se o poznatom hirurgu Feodoru Lukaču, ocu poznatog novinara, dugogodišnjeg glavnog i odgovornog urednika časopisa NIN Sergija Lukača. prim prev.)

„Ja sam osuđen na smrt sa još pet viđenih Srba u Mostaru. Naš jedini zločin bila je naša nacionalnost, i naša religija. Uhapšeni smo oko šest sati uveče i, nakon strašnih brutalnosti, u svitanje smo odvedeni na obalu reke. Potpuno goli, poređani smo leđima okrenuti prema reci. Streljački stroj je bio ispred nas i svako od nas je bio na nišanu. Ispaljeni metak je samo ranjavao, a onda bi i bacao žrtvu u reku. Dok je ranjenik pokušavao da se izbori sa vodom, odozgo sa obale, dželati su se satanski cerekali njegovoj neuspešnoj borbi za život. Na kraju bi matica reke odnela njegovo telo. Kad sam shvatio da sam ja sledeći, nisam čekao da pucaju u mene već sam se bacio u reku i zaronio. Bio sam šampion u plivanju tako da sam izdržao pod vodom dovoljno dugo da im umaknem. Izašao sam iz reke malo nizvodno. Kasnije sam imao sreće da me najpre pronađe jedan seljak i sakrije. Preko njega sam stupio u vezu sa italijanskim oficirima kojima sam objasnio moj slučaj. Uspeo sam da dođem ovde obučen u odelo italijanskog vojnika. Ipak, tri četvrtine mostarskih Srba je pobijeno na zverski način. Pravo je čudo da sam ovde. Vi upravo razgovarate sa vaskrslim čovekom.”

To je bila istina. On se izražavao tako tiho kao da dolazi sa drugog sveta. Bio je to čovek koga su sugrađani cenili i naučnik koji je spasao živote mnogim Hrvatima, a možda i ustašama.

Mogli bismo ispisati čitave tomove o takvim zločinima sa tačnim imenima i prezimenima. Što se mene tiče, nemam više snage da slušam ove grozne ispovesti i bespomoćne krike koji nas preplavljaju sa svih strana. Kad se sve ovo završi, uloga sudija će biti u osudi ovih zločina.

Odgovornost mora biti utvrđena za svakog ko je na direktan ili indirektan način učestvovao u ovome. Ipak, moramo da uložimo napor da bismo makar nešto razumeli. Koja je pobuda mogla inspirisati ove zločine? Taj opšteprihvaćeni revolt će biti organizovan protiv režima u Zagrebu. On je od zločina napravio novu mistiku. Takođe, mora se utvrditi i kolika je odgovornost izvesnih katoličkih sveštenika – Hrvata koji su optuženi da su u brojnim slučajevima tolerisali, čak i ohrabrivali, ustaše na činjenje zločina. Uprkos svemu, potrebno je da istražujemo i tražimo objašnjenje za takve surovosti. Zašto su ti ljudi došli do tog stepena varvarstva? Potreban je razlog koji bi bio veći i iznad same želje za osvetom. Ali koji?

Ustaše su profesionalni banditi i mučitelji. Oni se specijalno treniraju i pripremaju za ubistva od strane Anta Pavelića, svog šefa. On je od osvete napravio najkrvaviji politički ideal. Uglavnom, osuđenici za kriminalne radnje ili mahniti i oni usijanih glava, ti ljudi su mesecima osposobljavani u specijalnim kampovima u Italiji. Tamo im je bila škola za brutalnosti i osvetu. Oni su stigli u Hrvatsku sa svojim šefom i pušteni su širom zemlje kao nahuškane životinje oslobođene lanca, pripremljene i istrenirane da krenu na Srbe da bi najzad ispunile svoju krvavu represiju.

Međutim, da bi ustaše mogle da donesu takavu pošast, bilo je potrebno da se nađe plodno tlo. To je omogućeno, nažalost, zahvaljujući ogorčenoj hrvatskoj populaciji, zaslepljenoj strahom od izopštavanja iz crkve i zahvaljujući fanatičnom seoskom katoličkom kleru, koji je bio ustremljen protiv Pravoslavne crkve. Niže sveštenstvo nije samo tolerisalo sve masakre, već je često i samo bilo učesnik u njima. Mladi sveštenici su uzeli puške u ruke.

Izvor: PRAVDA – NEPOZNATA KNjIGA O STRADANjU SRBA U NDH: Svedočenje Žana Izara

Vladimir DimitrijeviĆ. KNjIGU ŽANA IZARA U  PDF FORMATU POKLANjAMO ČITAOCIMA