Ustaše: Između klanja i tisućljetne kulture – razgovor sa dr Srđom Trifkovićem

Srđa Trifković (Beograd 1954) diplomirao je međunarodne odnose na Univerzitetu Saseks i političke nauke u Zagrebu, a doktorat iz savremene istorije odbranio je 1990. na Sauthemptonskom univerzitetu. Bio je radio novinar Svetske službe BBC u Londonu (1980-86) i Glasa Amerike u Vašingtonu (1986-87), a potom dopisnik za jugoistočnu Evropu američkog nedeljnika U.S. News & World Report i dnevnika The WashingtonTimes.

Istraživao je politiku SAD na Balkanu tokom Drugog svetskog rata kao postdoktorant Huverovog instituta u Kaliforniji (1991-92). Tokom 1990-tih dao je preko 500 intervjua vodećim zapadnim radio i TV mrežama. Predavao je međunarodne odnose na Univerzitetu sv. Tomasa u Hjustonu (1996-97) i na koledžu Rouz Hil u Južnoj Karolini (1997-99). Od 1999. spoljnopolitički je urednik američkog konzervativnog mesečnika Hronike (Chronicles) i izvršni direktor Fondacije lorda Bajrona za balkanske studije. Redovni je kolumnista Geopolitike. Bio je svedok odbrane u haškim procesima protiv Milomira Stakića (2003), Ljubiše Beare (2008) i Radovana Karadžića (2013). Autor je niza knjiga. Studija islama Prorokov mač (2002), bestseler u SAD, objavljena je u srpskom prevodu 2007. kao Senka džihada u izdanju Srpske književne zadruge. Od 2012. predaje geopolitiku, diplomatiju i političke sisteme na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Banja Luci. Čest je gost ruske TV mreže RT i niza medijskih kuća na obe strane Atlantika. Razgovor smo vodili povodom drugog izdanja njegove kapitalne knjige „Ustaše/ Balkansko srce tame“( Katena Mundi, 2016 ).

SRBI GRANIČARI: TRN U OKU KAPTOLA

Počnimo ovaj razgovor od reči Ante Pavelića izrečenih u intervjuu španskom fašističkom listu „Arriba“ 26. maja 1943: „Balkanski je duh imao ekspanzivnu moć koja je uspjela da prodre do granica Beča. Austro-Ugarska je imala snage da goni taj duh ka Jugoistoku, gdje više nije predstavljao nikakvu opasnost. Dužnost je Hrvatske da nastavi sa ovim pritiskom na balkanske običaje dok ih ne svede u njihove prave granice“. Dakle, Pavelić je sebe smatrao izaslanikom nekakve EUROPE. Vaša knjiga se upravo i  bavi time: kontekstaulizacijom ustaštva u evropske političke prilike svog doba. Odakle ustaštvo?     

ST:         Ustaški pokret ima poreklo u ideologiji hrvatskog državnog prava i u vekovnim težnjama hrvatske feudalne i crkvene elite da nametne pravnu, versku i političku homogenost srpskim graničarima Vojne krajine. Hrvatsko-mađarskim magnatima i katoličkom kleru ti su grenceri bili trn u oku jer su dekretima i poveljama bečke krune uživali izuzeće od kmetskog jarma kome su bili podvrgnuti hrvatski seljaci, a pritom su kroz generacije uporno ostajali verni svojoj pravoslavnoj veri i srpskom imenu.

Odbojnost kaptolskog klera i hrvatsko-slavonske aristokratije 17. i 18. veka prema šizmatičkim „Vlasima“ demokratizovana je posle revolucionarne 1848. U vreme raspada feudalizma, u opusu Ante Starčevića nastaje utopijska vizija etnički homogene, kulturno integrisane hrvatske nacionalne zajednice očišćene od podljudskih „Slavosrba“, Hrvatske sa isključivim pravom na sve zemlje od Drave, Dunava i Drine do Jadrana. Ta vizija dobija zreli oblik u „Ustaškim načelima“ Ante Pavelića u italijanskoj emigraciji, ali je tome prethodilo preko pola veka oblikovanja hrvatskog identiteta na temeljima integralne srbofobije, u političkom delovanju Josipa Franka i rasno-antropološkom teoretisanju Ćire Truhelke, Ive Pilara, Milana Šuflaja i ostalih. Demonizovani Srbin kao ekstremno „drugo“ na kraju je postao nerazdvojni deo samodefinicije znatnog dela novoformiranog hrvatskog nacionalnog korpusa.

USTAŠE I FAŠIZAM   

Ustaše se smatraju integralnim delom evropskog fašizma. Ipak, Vi smatrate da ovaj pokret ima i svoje specifičnosti.

Ustaški pokret nastao je 1930. kao revolucionarno-teroristička tajna organizacija posvećena „obnovi“ hrvatske suverene državnosti i etničko-kulturnoj homogenizaciji te države kroz genocidno nasilje. Istovremeni, nerazdvojni cilj bio je učvršćenje nove hrvatske samosvesti kroz uspostavljanje novih rasno-etničkih, jezičkih i kulturno-estetskih parametara na putu ka toj zamišljenoj integralnoj zajednici. Pavelićev fokus na hrvatskoj nacionalnoj posebnosti i stvaranju nacionalne države, uz tek maglovit nagoveštaj njenog kasnijeg ustrojstva, ustašku ideologiju stavlja van matice evropskog fašizma. Glavni cilj bila je država kao takva, za razliku od fašizma (u ma kom obliku) koji je postojanje države tretirao kao datost i težio ka njenom „spasavanju“od boljševizma, Jevreja, plutokratije itd.

Pavelić je u stvaranju države i njenoj homogenizaciji video glavni cilj, dok je fašista svoju već postojeću nacionalnu državu poimao i kao instrument volje za moć i kao nesavršenu zajednicu koju tek treba na pravi način ustrojiti. Prvom polovinom HH veka hrvatska sredina nije bila dovoljno razvijena u političkom, kulturnom i nacionalnom smislu da bi pružila uslove za razvoj jednog autentično fašističkog pokreta. Ustaštvo se stoga ne može svrstati čak ni u grupu političkih pojava u istočnoj i centralnoj Evropi 1930-tih i tokom rata koji su poznati kao „urođenički fašizam“ (nativefascism) u Mađarskoj, Slovačkoj, Rumuniji i drugde.

USTAŠE I KRALjEVINA JUGOSLAVIJA

Pre Drugog svetskog rata, ustaše su podrivale Kraljevinu Jugoslaviju, imajući, pre svega, podršku Musolinijeve Italije. Samo u jednom kratkom periodu, u doba vladavine Milana Stojadinovića, njihov rad je obustavljen. O čemu je reč?

Defanzivno „jugoslavenstvo“ hrvatske politike postiglo je 1. decembra 1918. svoj osnovni cilj: zaštitu hrvatskih interesa u jadranskom pitanju. To pitanje još za vreme rata je dovelo do zahlađenja tradicionalno dobrih odnosa između Rima i Beograda, počev sa neodgovornom Niškom deklaracijom Narodne skupštine decembra 1914. U očima Italijana, jugoslovenska država je od samog početka – i sa pravom – poimana kao krivac za „osakaćenu pobedu“ i geopolitički naslednik omražene Austrije na istočnoj obali Jadrana i potencijalni neprijatelj. Posejano je seme razdora, na štetu srpskih nacionalnih interesa, sa teškim dugoročnim posledicama.

Istovremeno, na srpskoj strani nastupila je politička, nacionalna, duhovna i moralna dezorijentacija. Srbi su bili razdirani između prirodnog srpstva i veštačkog jugoslovenstva. Nastanak Jugoslavije ne samo što je Hrvatima spasao Dalmaciju, već je stvorio optimalne temelje za nacionalnu, kulturnu i političku integraciju hrvatskog naroda.

Po Musolinijevom dolasku na vlast 1922, ostvarenje prevlasti u Sredozemlju počev sa Jadranom postaje ključna ideja-vodilja režima. U tom kontekstu, pružanje utočišta Paveliću i potom malobrojnom „vojnom jezgru“ njegovih sledbenika bilo je sredstvo pritiska na Beograd, a ne strateško oruđe u eventualnom vojnom obračunu. Posle ubistva kralja Aleksandra u Marseju, međutim, Musolini je bio prinuđen da ustašama zabrani svako delovanje i da preispita njihovu upotrebljivost. Politički podstrek za promenu kursa prema Beogradu dala mu je spoznaja da, dve godine po dolasku na vlast, Hitlerov režim potencijalno ugrožava italijanske pozicije u centralnoj Evropi. Te pozicije bile bi ojačane ukoliko bi se Jugoslavija privolela na distanciranje od starih saveznika, Francuske i Male Antante. Promena stava Rima podudarala se sa dolaskom Milana Stojadinovića na položaj premijera juna 1935.

Pojava Stojadinovića kao snažnog čoveka neopterećenog starim lojalnostima išla je na ruku Musolinijevoj težnji za stvaranjem jednog bloka koji bi kočio eventualni prodor Nemaca u Podunavlje i na Balkan. U Beogradu, pak, i knez Pavle i Stojadinović znali su da je anšlus samo pitanje vremena. Jačanje bezbednosti na zapadnoj granici postalo je prioritet, uz uporednu likvidaciju ustaške organizacije u Italiji. Plod obostranih interesa bio je sporazum Italije i Jugoslavije 1. aprila 1937, koji je imao suštinski defanzivan karakter za obe strane u trenutku uspona Rajha. U tom kontekstu Pavelić i njegovih nekoliko stotina ustaša interniranih na Liparskim ostrvima nisu bili faktor od značaja. Ministar spoljnih poslova Galeaco Ćano je uveravanja o likvidaciji ustaške grupe pružio unapred i bez obzira na ishod pregovora. Pet dana posle potpisivanja sporazuma u Beogradu, Italijani su Pavelića prinudili da izda naredbu kojom sve svoje sledbenike oslobađa zakletve i službe, raspušta ustaške logore u Italiji i obustavlja delatnosti u drugim zemaljama.

Februara 1939, međutim, knez Pavle je iznenada smenio Stojadinovića, čime je nastupila promena na političkoj mapi evropskog jugoistoka. Usledio je povratak Italije na politiku podrivanja Jugoslavije, pri čemu je Nemačka sve do fatalnog 27. marta 1941. igrala ulogu kočničara. I posle aprilskog sloma Nemci su pokušali da zaobiđu Italijane i privole Mačeka da preuzme vlast u Hrvatskoj, a prihvatili su Musolinijevu ustašku opciju tek nakon što je vođ HSS tu ponudu odbio.

IZMEĐU HITLERA I MUSOLINIJA

Pavelić je bio dosledni sluga moćnijih od sebe. Ipak, svoj glavni cilj, stvaranje etnički čiste Hrvatske, postizao je kad god bi mu to okolnosti omogućile. Kakvo je bilo mesto satelitske NDH između Musolinija i Hitlera? Koliko je to uticalo na položaj gonjenih Srba u ustaškoj kvazidržavi?                    

Premda NDH nije bila de jure država, nije bila ni kvazidržava. Imala je sve atribute de fakto državnosti. Njeni odnosi sa spoljnim okruženjem i osovinskim komandama nisu predstavljali puku ekstenziju politike Italije ili Nemačke. Shodno tome, nosioci ustaške vlasti i njihovi sledbenici snose daleko veću odgovornost za zločine koje su počinili, nego što bi bio slučaj da je teritorija NDH bila puki objekat okupacije delova Kraljevine Jugoslavije od strane Rajha i Italije.

Čin od 27. marta 1941. primorao je Hitlera da improvizuje politička rešenja, jer je do tada on težio privlačenju, a ne uništenju Kraljevine Jugoslavije. Musolini je sa svoje strane istog dana reaktivirao Pavelića. Hitler je Italijanima potom dopustio da aneksijom Dalmacije stvore od Hrvata neprijatelje, a Pavelića je od prvog susreta 6. juna 1941. podsticao na obračun sa Srbima. Ishod je dugoročno vodio ka hroničnoj slabosti okupacionog sistema. Premda priznata od Nemaca kao nominalni hegemon južno od Drave, Italija nikada nije ostvarila trajnu kontrolu nad NDH. Pavelić je imao prostor da koristi unutarosovinske rivalitete i da balansiranjem između Rima i Berlina sebi izdejstvuje određenu autonomiju delovanja – pogotovu u pogledu radikalnog rešavanja srpskog pitanja. Njegov manevarski prostor između Rima i Berlina bio je ograničen a resursi skromni, ali je on svejedno bio autonomni akter na političkoj sceni Nove Evrope…

NDH U KULTURI

U svojoj knjizi, posvetili ste veliku pažnju ustaškoj kulturi. Zapanjujuće je koliko se u NDH štampalo i objavljivalo. Kako je izgledala ustaška kultura?

U ustaškom diskursu 10. april 1941. mistifikovan je kao početak sveobuhvatne nacionalne revolucije. Deseti travanj nije samo dan oslobođenja od velikosrpske tiranije, već i početak nove epohe u kojoj će Hrvati da izgrade homogenu nacionalnu državu dvostrukim pročišćenjem: od neprijateljskih uljeza (Srba i Jevreja) i od dvodecenijskog moralnog, jezičkog i biološkog zagađenja koje su oni doneli.

Posle „revolucije u krvi“ (eufemizam za pokolje u leto 1941), treba da usledi druga revolucija (kako je 1942. pisao vodeći režimski intelektualac Vinko Nikolić), revolucija u sferi kulture, duha i morala. Koncept novog hrvatskog čoveka bio je temelj kulturnog projekta režima koji se intenzivno sprovodi od 1942. Uprkos svom agresivnom, mističnom i antiurbanom diskursu, u okviru „kulturne revolucije“ režim je težio da kooptira i stvaraoce koji nisu bili članovi pokreta. Vodeći „levi“ ustaša, ideolog tzv. hrvatskog socijalizma dr Aleksandar Zajc, tako je zastupao stav da svaki Hrvat treba da podrži NDH nezavisno od svojih prethodnih političkih ili „svjetonazornih“ stavova, dok država treba da prihvati doprinos svih stvaralaca koji teže bitnim nacionalnim ciljevima, nezavisno od njihove ranije orijentacije.

Na toj osnovi, izvestan broj pisaca i pesnika koji nisu bili zaklete ustaše angažovao se u službi režima, uključujući Gustava Krkleca, koji je septembra 1941. postao saradnik, a potom i urednik zemunskog Graničara (što mu je posle rata bilo oprošteno) i ostarelog Tina Ujevića. Pesme Dobriše Cesareca i pripovetke Ive Kozarčanina našle svoje mesto u ustaškim antologijama, uprkos njihovoj levoj orijentaciji. Čak je i izrazitom levičaru Miroslavu Krleži, bezbednom „od Đide kod Dide“ u Zagrebu, nuđeno mesto intendanta Hrvatskog državnog kazališta ili univerzitetskog profesora. Prethodno teško zamisliva fleksibilnost u širenju kruga podobnih stvaralaca bila je karakteristična za period kulturne revolucije (1942–1944), koju su ustaški ideolozi iz redova obrazovanih pripadnika predratnog domovinskog pokreta osmislili „kao važan politički projekt preobrazbe hrvatskog društva u čistu i zdravu Hrvatsku, oslobođenu uvezenih vrijednosti, običaja, jezika“. Impresivan propagandni aparat bio je angažovan na njenom sprovođenju, pa je u svega četiri godine postojanja NDH štampano preko tri hiljade knjiga, šezdeset kalendara i godišnjaka, a povremeno ili trajno je izlazilo tri stotine listova i časopisa. Ovo značajno dostignuće kulturnih delatnika NDH daleko nadmašuje posleratnu izdavačku delatnost u NR Hrvatskoj u ma kom uporedivom vremenskom periodu.

STEPINAC I PAVELIĆ

Bavili ste se i ulogom rimokatolicizma u NDH i ličnošću Stepinca. Uočili ste da on, iako ima ličnih neslaganja čak i sa Pavelićem, do kraja podržava NDH, čak i u martu 1945, kad je sve jasno. Ustvrdili ste da Stepinac ipak nije zločinac, nego kukakvica. Možete li nam podrobnije objasniti svoj stav?

Već posle prvog susreta sa Pavelićem, Stepinac je u svoj dnevnik zapisao: „Ako taj čovjek bude upravljao Hrvatskom deset godina, kako mi je pripovijedao, Hrvatska će biti raj“. On je 28. aprila 1941. izdao pastirsko pismo u kome je pozvao sveštenstvo (ionako već listom svrstano uz ustaški projekat) da učestvuje u uzvišenom poslu odbrane i izgradnje NDH. Njen nastanak je događaj “koji su narod naš donijeli ususret davno sanjanom i željkovanom idealu“, to su časovi „u kojima ne govori više jezik, nego krv svojom tajanstvenom povezanošću sa zemljom, u kojoj smo ugledali svijetlo Božje, i s narodom iz kojega smo nikli“. „Je li potrebno isticati“, pita Stepinac, „da je i u našim žilama življe zakolala krv, da je i u našim grudima življe zakucalo srce? I tko nam može zamjeriti, ako i mi kao duhovni pastiri dajemo svoj prinos narodnom veselju i zanosu, kad se puni dubokog ganuća i tople zahvalnosti obraćamo Božjem Veličanstvu! … Odazovite se stoga spremno ovom mome pozivu na uzvišeni rad oko čuvanja i unapređenja Nezavisne Države Hrvatske… ispunite svoju dužnost prema mladoj Državi Hrvatskoj!“

Ovaj stav Stepinac je potom isticao u nizu javnih nastupa. Juna 1941, u ime episkopata, Stepinac se obratio Paveliću. Kao legitimni predstavnici Crkve Božje u NDH, rekao je, od srca ga pozdravljaju „kao njezina državnog poglavara, s obećanjem iskrene i lojalne suradnje za bolju budućnost naše domovine“.  Na samom vrhu crkvene hijerarhije, kako ističe američki istoričar Džejms Bergvin, Stepinac je „kao izraziti hrvatski nacionalista pružio respektabilnost ustaškom režimu… Bez podsticaja arhijereja i sveštenika, mnogi Hrvati bi inače ostali po strani od ustaških zločina i ne bi bili kooptirani od strane Pavelićevog režima“.

U propovedi od 24. maja 1942, koju njegovi apologeti ističu kao posebno smeo potez, Stepinac je izjavio da su svi ljudi i sve rase deca Božja, pri čemu je poimence naveo Cigane, crnce, Evropljane i arijevce, ali ne i Srbe: on glavne žrtve ustaškog terora nijednom nije javno imenovao tokom postojanja NDH. Stepinac je 31. oktobra 1943, u takođe često citiranoj propovedi, rekao da ima ljudi koji mu prebacuju što se nije usprotivio zločinima u raznim delovima zemlje, na šta on uzvraća da je svaki čovek obdaren slobodnom voljom i sam odgovoran za svoje postupke; stoga glava Crkve ne može biti smatrana odgovornom za ponašanje pojedinaca u svešteničkim redovima. Pod konkretnim okolnostima treće godine postojanja NDH, ova je Stepinčeva izjava bila ravna abdikaciji kako moralne tako i pastirske odgovornosti. Već u pismu ministru unutrašnjih poslova Andriji Artukoviću od 22. maja 1941, Stepinac prihvata neminovnost antijevrejskih zakona ali se protivi njihovoj isuviše gruboj primeni, što jednako „pogađa i krive i nedužne“. Nadbiskup nije razjasnio ko su ti „krivi“ Jevreji, za šta su to krivi, ili po kom kriterijumu zaslužuju tu nesumnjivo smrtonosnu dezignaciju. Stepinčeva ćutnja i nepreduzimanje mera protiv sveštenika koji su se poistoveli sa ustaškim režimom do tačke aktivnog učešća u krvoproliću odražavaju njegovu nedoraslost moralnim i političkim iskušenjima vremena.

Doprinos katoličkog klera legitimisanju radikalne varijante „rešenja srpskog pitanja“ bio je presudan, premda je tu činjenicu Stepinac izričito negirao do samog kraja. U propovedi održanoj 18. marta 1945. on je poručio da će doći vreme „kad će i objektivna povijest pokazati, da predstavnici Katoličke crkve u Hrvatskoj nisu ni za čas izdali svoga zvanja, a da su eventualne pogreške kojega svećenika sitnica prema onome što se zbilo na drugoj strani”, pa on stoga “vedra čela i mirne savjesti” stoji “na svome mjestu došlo što mu drago”. Vrhunac njegovog angažmana u odbranu NDH predstavljala je Poslanica hrvatskog katoličkog episkopata hrvatskom narodu od 24. marta 1945. Neumerena apologetika ustaške države koja izvire iz slova i duha tog sramnog dokumenta ukazuje na konačno opredeljenje jednog klirika koji nije posedovao moralne kvalitete koje je zahtevao izazov vremena.

Nadbiskup Stepinac nije bio, pravno gledano, „ratni zločinac“; nije međutim imao snage, hrabrosti, volje i etičkog kompasa da se adekvatno usprotivi zločinu kada je to mogao i morao da učini. Podbacio je i kao čovek i kao duhovnik.

TRAGOVI NDH U DANAŠNjOJ HRVATSKOJ                   

Savremena Hrvatska je u šizofrenoj situaciji: zvanično, temelji se na atifašizmu, ali intimno se svakog časa okreće svojoj NDH prošlosti. Kako će se ta moralna šizofrenija okončati?

Pravo je pitanje da li može da se okonča. U drugoj deceniji XXI. veka ustaško nasleđe je vidljivo pre svega u de fakto nestanku Srba u Hrvatskoj. Morbidna srbofobija svejedno je prisutna u izjavama političara, na TV ekranima i fudbalskim stadionima, rok koncertima i kaptolskim propovedima, u školama i sveučilišnim aulama, na stranicama dnevne štampe i internet portalima, u uredima gradskih čelnika i u provincijskim krčmama. Tokom proteklih četvrt veka atavistička srbofobija iznova je institucionalizovana u hrvatskom javnom i kulturnom diskursu, internalizovana od strane miliona ljudi svih uzrasta i nivoa obrazovanja.

Na rubu sopstvenog kolapsa, briselska „Evropa“ uporno propoveda neke druge, „tolerantne“ i „multikulturne“ vrednosti, tragično oličene u demografskom, kulturnom i civilizacijskom kolapsu Starog kontinenta. Ona pritom ne primećuje – ili svesno ne haje – da na Balkanu nepatvoreno, autentično ustaško srce tame i dalje bije punom snagom u drugoj deceniji XXI. veka. Takav ishod vazda je bio predvidiv, jer je pola stoleća titoističkog glajhšaltunga sprečilo suočavanje Hrvata sa tamnom stranom sopstvene prošlosti. Neokajani gresi četrdesetih vratili su se kao repriza u devedesetim i kao integralni deo današnjice, u donekle mutiranom ali ništa manje zlokobnom obliku.

RAZGOVARAO: VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ

Objavljeno u „Pečatu“ 1. aprila 2017.

Vezane vijesti:

Srđa Trifković: Koreni hrvatske mržnje prema Srbima …

Balkan i Bliski Istok: da li su ogledalo jedan drugom …

Srđa Trifković: Srebrenica – postmoderni mit u funkciji …