Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
SpanishPokojni Ličanin Dane Lastavica, nekadašnji pravnik iz Gospića, objavio je knjigu “Hrvatski genocid nad srpskim i jevrejskim narodom u koncentracionom logoru Gospić (Lika) 1941-1945. i nad Srbima od 1991.” Lastavica je već poznat po svojim dosadašnjim istraživanjima o stradanju naroda u Nezavisnoj državi Hrvatskoj, a koja su pretočena u knjige.
U jednom razgovoru za “Vesti” otkrio je motive svoje predanosti u istraživanju zavičajne istorije, odnosno stradanju Srba u Hrvatskoj.
Šta vas je motivisalo da decenijama otkrivate srpska stratišta?
– Motiviše me ono što sam kao dečak preživeo 21. novembra 1941. kad su mi Hrvati, ustaše, 12 metara daleko od mene, ubili oca, u rodnom selu Kosinju, srez Perušić. Za ceo život zapamtio sam kako otac viče: “Ništa nisam kriv, ništa nisam kriv”, ali, ustaša opali iz puške i otac pade. Zato sam posle Drugog svetskog rata obilazio jame u koje su bacani zaklani i poubijani Srbi i video kako iz njih vire lobanje. Pored mnogobrojnih Srba u tim jamama ima i tela nekih Hrvata, Nemaca i Italijana. Takođe, i 31 član posada američkih aviona trune u jamama sreza Perušić. Sve to me je nateralo da odmah po završetku Drugog svetskog rata počnem da istražujem – da se ne zaboravi.
Pod kapom Vatikana
Gde po vašem mišljenju leže koreni netrpeljivosti Hrvata prema Srbima? – U Vatikanu. U svojim knjigama, zapisao sam da su ustaški koljači, nakon što bi poklali i u jame pobacali srpski narod, do pasa goli i krvavi s nožem u ruci trčali u rimokatoličku crkvu u Gornjem Kosinju kod Perušića da im katolički pop skine grehe s duše da bi mogli ići kući.
Šta ste sve videli?
– Kad se rat završio išao sam često stazama Velebita. Kao lovac naišao sam na jednu jamu i video da iz nje vire dečje lobanje. Te noći nisam mogao da zaspem, a narednih noći sanjao sam kako ta pobijena deca vrište i pitaju me zašto ih ne izvadimo iz jame i dostojno sahranimo. Tako uznemiren otišao sam u nadležne institucije gde su mi rekli “Jesi li lud, pa što će ti to? Bilo pa prošlo. Ne bavi se time, gledaj sebe, kako ćeš da se domogneš boljeg položaja, da dobro živiš.
Zar taj vaš potez nije bio opasan pošto je tad bilo proklamovano bratstvo-jedinstvo?
– Zato što nisam odustajao, tri puta sam izbacivan s posla, pa vraćan u službu, a onda su me prinudno penzionisali a da nikad nisam potpisao pristanak.
Šta još ne možete da zaboravite iz tog vremena?
– Pamtim da su nakon Brionskog plenuma 1966. godine sa visokih državnih funkcija u Hrvatskoj poskidani Srbi i postavljeni ustaški sinovi. I od tad je počelo uništavanje arhiva o srpskim žrtvama u Drugom svetskom ratu. U Gospiću, na primer, za načelnika Sekretarijata unutrašnjih poslova i na funkciju Šefa državne sigurnosti bivaju postavljeni ustaški sinovi. Sećam se, takođe, da je počelo spaljivanje obimnog arhiva o ustaškim zločinima u Gospiću. Ustaški koljači su, naime, voleli da se slikaju nad svojim pobijenim žrtvama. Te fotografije i spiskove pobijenih Srba posle oslobođenja zarobila je Udba i arhiva je jedno vreme čuvana.
Šta se s arhivom kasnije dogodilo?
– Pošto je jasno da dokaza o genocidu ne može biti ukoliko ne postoje precizni spiskovi sa pojedinačnim konkretnim ličnim podacima pobijenih Srba, posle Brionskog plenuma, ugledam u svojoj radnoj sredini kako mladi pripravnici SUP-a Gospić cepaju ta dokumenta i pale ih. Podviknem im: “Šta to radite”, a oni odgovore da su dobili naređenje. Poziva me zatim načelnik UDBE Like, kaže mi da se ne mešam jer ću nastradati. I pokaza mi depešu sekretara CK Hrvatske kojom se ta paljevina naređuje. Zato je, po mom dubokom uverenju, poslednji rat od 1991. u Hrvatskoj, i najnovije istrebljenje Srba, počeo u stvari 1966. godine, kad je rukovodstvo SFRJ razvlastilo Srbe na visokim dužnostima u Hrvatskoj i na ta mesta postavilo ustaške sinove.
Izvor: VESTI online
