Uoči popisa u Makedoniji, o srpskom izboru i pravima

(Svesni smo da naši savremenici, ovde u Makedoniji, znajući da Srbin biti u očima mnogih ljudi loše stoji, traže da se to ne ističe baš previše)

Politička pogodba vladajućih makedonsko-albanskih čelnika konačno je „presečeno“ i najavljeno da će jednom već proletos odloženi popis stanovništva imovine i domaćinstava u Makedoniji biti održan od 1. do 15. oktobra.

Gde su su Srbi u tom pripremnom periodu. Po svemu sudeći mnogo toga podseća i na neke prethodne „pripreme“ uoči popisa stanovništva gde smo što vlasttitom mnogo više voljom odozgo, bili moneta za potkusurivanje. I sada nas je zvanično po statističkom registru iz 2002. manje od dva odsto u Makedoniji.

Sada se obećava bolja organizovanost i hrabriji pristup od stranačkih i nevladinih struktura do običnog čoveka dole na „na terenu“. A, objektivno, kako ta čisto srpska naša slika izgleda.

U dobroj meri smo uprkos svim političkim i nekim drugim pratećim „argumentima“, posebno iz onih koji su bliže, ili u samoj vlasti – ostali marginalni i uniženi. To se najbolje vidi i ogleda u odnosu prema nama samima i u izboru šta smo i gde smo. Ne prođe popis, a da ne pokažemo da smo goto uvek na silaznoj lestvici. Gotovo kao da nas nema, a ima nas, a gde smo i šta smo…

Možemo tako čuti da mnogi Srbi u Makedoniji jednostavno kažu da je za njih poznavanje srpskog jezika suviše težak, a po efektima krajnje problematičan poduhvat, koji bi ih uzgred budi rečeno, odvojio od normalnog, valjanog života kojim oni vole da žive. Šta tek reć o poznavanju jezika njihovih ukućana, dece i(li) supruge…Nekako lakonski, kao normalno, olako prihvataju naši ljudi to da srpski kōd i srpstvo, nemaju mesta i značaj kakva bi trebalo da imaju.

Jezik, identitet, pripadnost, ili kako vam volja, nema mesta u svakodnevici. Ako se od toga nešto i makar i malčice pronađe, biće to puka formalnost, potvrda identifikacije samo na nekoj svadbi, uz srpsku muziku koja je neizostavn beleg, na svakoj ovdašnjoj, makedonskoj svadbi, ma ona bila na jugu, severu, zapadu, ili istoku zemlje…Lepo im je to, kažu, a zašto ne bi bilo, ali jeli dovoljno?!

Kakvu ćemo ulogu dati u oblikovanju sadražaja u životu, zavisilo je nekada, možda i danas zavisi, ali je obim marginalan. Ako je naša zajednica u krizi, kao što je i čitavo društvo u krizi, – tranziciji, domaće, regionalne i svetske ekonomsko-finansijske turbulencije koje traju i izgleda da će trajati, potrebni su pomagači. Pouzdani oslonci. Možda tradicija, ili pre će biti vera, odnosno duhovni preporod. Ali, kako do njega doći kad Crkve nemamo, kad prava na nju nemamo, iako je formalno pravno zastupljena, kad smo toliko uniženi, da ni do Boga stići ne možemo…

Čovek je naš uspevao i odupirao se da se odbrani i sačuva od najezde tuđinaca, ne i međusobnog rata, kroz razne epohe, kroz razne vladavine i Carstva. Od Osmanlijskog, do Austougarskog. Zatim, sa mnogo ožiljaka ali ipak prebrodio je i fašistički teror, pa komunistički, pa novokomponovani kapitalistički sistem…Međutim, ono što takvim silama nije pošlo za rukom kroz toliki dugi period, pošlo je komunistima i njihovoj vlasti.

A šta je jezik za čoveka i tada i sada u svim tim periodima? I šta je čovek bez jezika? Slika je to koja nas prikazuje i tumači, razobličava i demistifikuje. Jezik kojim se (ne)služimo „udešava sve naše potrebe“.

Pitate se sada, kako smo se tako onda suzili, umanjili i sveli naše postojanje na puko preživljavanje i delovanje? Gde nestadoše iz našeg pamćenja i života i Sveti Sava i slavna loza Nemanjićka i Vuk Karadžić i Njegoš. Pa i Ivo Andrić i Nikola Tesla…zašto smo se lišili takvih veličina i takvih naših predaka? Setimo se i poistovetimo sa Novakom Đokovićem, našim slavnim i novim pravim uzorom, ali ne vrše posao samo njegove pobede, moramo i mi neku izvojevati!

Jasno je i toliko očigledno da ne držimo do nas samih, do važnosti i značaja održivosti našeg života, ovde i sada, briživljim čuvanjem onoga što nas određuje, oslikava ponosni idententitet, kada gordo i odvažno sebe predstvljate Srbinom, Srpkinjom, svoje riznice, lavre nacionalne, duhovne i kulturne tragove – srpskim.

Pa pogledajmo se i bez političkih ili bilo kakvih drugih lakirovki, uvidimo, ako već i nije dockan, kako se odnosimo prema srpskim spomen-kosturnicama, brojnim memorijalima, obeležjima, hramovima… u Makedoniji. Kako se odnosimo prema našem čoveku zaboravljenom na selu, njegovom trudu i znoju. Znamo li u kojim je sve selima naš čovek? Gde i kako žive naši ljudi?

I nemojmo da mu u atar svraćamo samo kad je veselje i gozba, slava radi slave, često bez vere i pravog pomena sveca u čije ime se kreće na iće i piće, da sa tri prsta samo veličamo to naše slavno srpsko ime. Dozirajmo malo tu vrstu folklora ako se to tako uopšte i može nazvati . Ne može se ni pomisliti, a kamoli reći da nije simpatičan i takav oblik identifikacije, ali nemojmo samo na to da spadamo da se po tome prepoznajemo. Kakvi smo prema našim ljudima koji posvećenički i monaški služe i čuvaju kosturnice, spomen kapele, memorijale, sa posmrtnim ostacima slavnih i hrabrih predaka, crkve…Jesmo li se zapitali koliko su i kada primili platu. Na zemlji mislim ovde, za nebesku platu ne traba da brinu, primili su je već. Njihova misija je već obavljena, i cenu nema.

I, kako se odupreti, kada smo deo društvenog miljea i podneblja koje vredne i zaslužne i njihova ostvarenja, nipodaštva, gazi i obezvrednjuje. U vremenima sve čudnijih i iskrivljenih vrednosti, lažnih kodeksa, pravila i nametnutih zapadnih standarda po svaku cenu jeste teško je braniti svoju kauzu, dokazane karaketeristike, kulture, korena i identiteta. Teško jeste ali i zbog nas samih, zapuštenih u vrtlozima tih lažnih vrednosti savremene svakodnevice, gde Srbin i srpstvo nisu u modi. Predstojeći popis stanovništva je jedna od značajnijih prilika i šansi za popravni, pre svega zbog nas samih, ali i zbog generacija koje dolaze. Ako već jeste, zašto i ne potvrditi da smo Srbi.

Milutin Stančić

Izvor: SPONA