Uništeni dom ljubavi i milosrđa

Raskriveni hram, smeće, ostaci građevinskog materijala,suva trava ibalega– goveda planduju u hladu drveća u dvorištu crkve Svetog Mihaila u Štimlju. Objekat se nalazi na brdu iznad varošice i odatle se pruža jedan od najlepših pogleda na kosovsku ravnicu, međutim na ovom vidikovcu nema mesta za sedenje, nema klupa, nema tragova da se neko o nečemu stara. Zašto je to tako? Kome smeta ovaj lepi spomenik skladnih linija, koji samo može da krasi nesređenu kasabu, sabijenih i krivudavih ulica zatrpanih prodavnicama i spomenicima podignutim Oslobodilačkoj vojsci Kosova?Prva žena arhitekta u kod Srba Jelisaveta Načić uradila je projekat, a Društvo „Kneginja Ljubica” podiglo je crkvu 1922. godine. Bodljikava žica oko hrama, na krovu vetar pomera potrganu izolaciju, na betonu malo dalje deca igraju fudbal. Ima li razloga i motiva da se ceo ovaj kompleksuništava i bude u tako  jadnom stanju? Dokle će ta crkva biti meta stanovništva koje ispod nje živi? Mantra albanskih nacionalista i dominantno javno mišljenje kaže da je ona izraz „srpske hegemonije, osionosti, moći i osvajačkih pretenzija”, da je, kao i ostali hramovi iz doba stare i nove Jugoslavije, „politička crkva sagrađena posleokupacije Kosova 1912. godine”, a druga „istorijska škola” kaže da su one starije srednjovekovne spomenike,Dečane, Gračanicu, Patrijaršiju, Srbi u još jednoj okupaciji oteli od Albanaca i prisvojili. U tom „novovekovnom osvajanju albanskih zemalja” Društvo „Kneginja Ljubica”, i njegova predsednica Milka Sv. Vulović, sagradilo je tu uz crkvu Dom milosrđa za nezbrinute devojke. Od njega danas nema ni traga.

Nakon najnovijeg devastiranja crkve Svetog arhangela Mihaila uhapšena su  četvorica Albanaca koji su sa hrama odneli gotovo čitav olovni krov. Kosovskoj policiji nije bilo teško da ih pohapsi, jer su olovo prodavali na otpadu. Drugo je pitanje da li su ta četvorica mogla biti zaustavljena da to ne urade –sigurno jesu,jer svaki od četrdesetak policajaca koji opslužuju stanicu u Štimlju mogao je golim okom videti vandale dok odnose crkveni krov.Nasuprot tome, novinari koji su došli da vide šta se desilo izazvali su više pažnje i bili detaljno ispitani od policije o svim pojedinostima njihove posete i za koga rade, odnosno ko ih šalje. Komandir policije Enver Avdulji kaže da slučaj nije etnički motivisan i da lopovi nasrćui na džamije.

Ovde štetu, probleme, nesreću vidi samo onaj koga ona direktno pogađa i boli, tako daje skrnavljenje crkve prijavio sveštenik Živojin Kojić sa Štrpca koji je zadužen za ovaj hram. Srba u Štimlju nema od 17. marta 2004. godine, njih dvadesetak,uglavnom starijih,tučeno je i šikanirano, izbačenoiz kuća koje su većinom zapaljene, a isto je urađeno sa crkvom koja je slično prošla i u talasu nasilja nastalog odmah nakon dolaska misija Kfora i Unmika 1999. godine. Srpsko stanovništvo, prema dostupnim dokumentima, u ovom selu neprekinuto je živelo od srednjeg veka, a car Dušan ih je obavezao, kako bi se to danas reklo, ugovorom da proizvode vosak i med za njegov manastir Svetih arhanđela kod Prizrena;zna se i da je Stefan Dečanski tu imao rezidenciju, da je tu primao neke misije i strance. Međutim, ko to, i kod Srba i kod Albanaca, danas zna i kome je to važno? Je li to razlog ovakvog odnosa prema, uz puste srpske kuće, jedinom objektu koji pripada Srbima? Verovatnije je da društvo, javno mnjenje koje ćuti i pojedince ova crkva podseća na njihove komšije Srbe, i da oni imaju duboki osećaj da to nije njihovo, iako je sva ta zemlja, naročito u Štimlju i okolini (ovde se nalazi čuveno selo Račak, gde je kreiran neposredni povod za početak bombardovanja Jugoslavije), „zalivena krvlju mučenika za slobodu”, kako piše na mnogim spomenicima zanimljivih izgleda i stilova.

Sva taistorijska perspektiva nije toliko bitna: Srbi nisu preživeli i sada se neće vratiti u Štimlje, ali hoće li ovo vremepreživeti njihova crkva?–to je veoma teško i neizvesno pitanje.Kroz metalni okvir,na kome stoje delovi iskidane bodljikave žice,ulazi se u dvorište, a kroz provaljena drvena vrata može se provući u unutrašnjost hrama. Tamo, iznenađeno i uplašeno jato golubova leti ukrug u kupoli, a onda se spuštaju i proleću napolje kroz polomljene prozore na glavnom delu crkve. Na podu skele, građevinski otpaci, gomile ptičjeg izmeta, raskopani zidovi i povađene instalacije, na časnoj trpezi, najsvetijem delu hrama, u otvor gde su se nekada nalazile mošti svetitelja, ubačen je mrtav golub. Na zidovima samo tragovi fresaka, nijedna cela nije pretekla uništavanja: u nekoliko navrata –1999.godine, pa 17. marta 2004. kada je crkva spaljena i demolirana i takosve do ovog današnjeg julskog pustošenja.

Stav Eparhije raško-prizrenske jesteda će se crkva, kao i sve ostale, obnavljati bez obzira na to koliko jebudu uništavali, alise to ne radi u inat ili protiv drugih.

„Vandalizam u hramu Svetog arhangela Mihaila u Štimlju jeste velika šteta za našu Pravoslavnu crkvu, jer je ona nedavno delimično obnovljena od novca koji je preko Uneska obezbeđen za obnovu naših svetinja na Kosovu i Metohiji”, kaže vladika Teodosije. On je već više puta ukazivao da je prostor Kosovo i Metohija jedini u Evropi gde se skrnave i uništavaju pravoslavne crkve i manastiri.

U senci velikih spomenika, Gračanice, Bogorodice Ljeviške, Dečana i Patrijaršije, postoji čitav ugroženi kompleks manjih crkava sa značajnim ostvarenjima i umetničkim dometima. Kad je o umetnosti reč, ovde iznad Štimlja, zapuštene orijentalne varoši, svoje radove, ikone Svetog Save i Stefana Nemanje, ostavio je čuveni Uroš Predić. Dakle, ko je želeo da vidi Uroša Predića mogao je da ode u Štimlje, a danas od njega nema ni traga, osim mutnih i nagorelih ostataka jedne freske nepoznatog majstora. Nema ni traga milosrđu kome je ovo mesto zaveštano, stoje samo tragovi nečoveštva i uporna želja da se božja kuća obnavlja uprkos preprekama i svakom zlu.

Živojin Rakočević