Воjводина нема другог смисла постоjања изузев као Српска. Воjводство Српско jе настало као аутономиjа српског народа у оквиру Аустроугарске са jедним jединим циљем: опстанак српског народа и његовог националног идентитета у нама туђинскоj државноj средини и присаjедињење Србиjи. Другог разлога историjског постоjања Воjводине нема. Онога часа када jе остварено придруживање Воjводине Србиjи она jе изгубила сваки смисао егзистирања као Воjводина и постала jедан од делова државе Србиjе. Тек титоистички концепт разбиjања Српских земаља на комаде и изградње нових државоликих идентитета на вековним териториjама српског народа изнова актуелизуjе питање Воjводине у jедном потпуно другачиjем контексту и смислу од оног првог због кога jе Воjводина и настала. Данашњи однос према Воjводини, дакле, настављач jе титоистичке политике разбиjања српске државе, на радост броjних туђинских геополитичких интереса.
Друго питање коjе се поставља у вези са овом темом jесте зашто баш Воjводина? Зашто не, на пример, Пиротски или Моравички округ, коjи такође вапиjу за државном пажњом и потребним изворним приходима и надлежностима? Зашто децентрализациjу и пренос броjних државних надлежности на овако радикалан начин започињемо у Воjводини и дискриминишемо остатак Србиjе коме jе такође потребна децентрализациjа? По новом Статуту, обични грађани добиjаjу само „новосадизациjу” Воjводине, нову централизовану бирократиjу и администрациjу, а никакву децентрализациjу унутар Покраjине. То jе jедан од наjjачих доказа да овде ниjе у питању никаква регионализациjа и децентрализациjа већ стварање новог ентитета, специфичне државе у држави, федерализациjа Србиjе и класичан, већ толико пута виђени пут у сепаратизам.
Црногорски синдром
Зашто смо апсолутно сигурни да jе стари сепаратистички сценарио овде у питању, без обзира на уставност или неуставност поjединих одредби новог Статута Воjводине?
Пре свега зато што jе ово непостоjеће питање на оваj начин управо кандидовано на политичкоj сцени! До сада никада и нико (изузев „пророчког” виђења Андреаса Цобела, бившег немачког амбасадора у Србиjи) ниjе отворено помињао могућност одваjања Воjводине од Србиjе, а данас jе тема воjвођанске независности постала медиjски и политички реална и легитимна, и већ се наjављуjе интернационализациjа овог питања и стварање „аутономашког фронта” на jесен. Тиме jе отворена Пандорина сепаратистичка кутиjа коjу jе сада веома тешко зауставити, посебно када нове новосадске елите добиjу нове привилегиjе и помисле да jе боље да кад су већ добили пола државне моћи у перспективи узму све и потпуно се осамостале.
Ко jе таj ко може да тврди да „црногорски синдром” неће прорадити у Воjводини кад су новим статутом дати сви услови за то? Шта ће радити Воjвођанска академиjа наука: потврдити српски национални карактер Воjводине или бити основа за стварање новог, воjвођанског идентитета као претече будуће државности? Зашто би неко коме си дао прилику да почне да размишља о самосталности, отцепљењу и независности стао на том путу на пола? Шта ако се неки воjвођански политичар jедно jутро пробуди са жељом да постане Мило Ђукановић? После наjновиjег пописа и поjављивања воjвођанске националности – остали су jош само jезик и црква да се заокружи нови идентитет.
Многи су тврдили децениjама да такво нешто у Црноj Гори ниjе могуће, а она jе данас независна и антисрпска творевина. Ти исти сада кажу да jе такво нешто немогуће да се догоди у Воjводини.
Једино решење: Укинути аутономиjу
Завршно питање гласи: шта нам jе чинити? Једини здраворазумски одговор гласи: укинути аутономиjу Воjводине као извор сваког сепаратизма. Србиjи нису потребне ни старе ни нове аутономиjе и региони, већ jака држава и jаке локалне самоуправе, између коjих нам нису потребни посредници. Што се тиче главног – економског аргумента о израбљивању Воjводине од стране Београда, довољно jе да предложимо да се комплетна финансиjска средства коjа одлазе на покраjински буџет и администрациjу jедноставно поделе локалним самоуправама у северноj Србиjи на располагање и на таj начин подржи њихова привредна и свака друга друштвена активност. Тако бисмо решили и политички проблем непотребне аутономиjе и економски проблем локалних средина коjе су уз Београд сада добиле и нову, новосадску бирократиjу коjа jеде наше паре.
Једним ударцем две муве: укинути аутономиjу и сепаратистичке основе, а локалним самоуправа дати подстрек у развоjу.
Бошко Обрадовић
Извор: ДВЕРИ