Ученички рад о усташком дјечјем логору у Сиску назвао „антихрватским“

Сисак – На недавном средњошколском жупанијском натјецању у повијести предсједник комисије за оцјењивање ученика Ален Вукелић у више је наврата, како тврде свједоци, назвао рад о усташком дјечјем логору у Сиску ‘антихрватским“. Након што је двоје средњошколаца из Сиска изложило тему, Вукелић им је рекао да им рад изгледа као да су прије писања читали ‘Начертаније“, односно програмски текст Илије Гарашанина који се сматра једним од темеља великосрпске политике.

Иако су и други чланови комисије имали примједбе на поједине дијелове рада, као што је методологија и изостанак цитата у неким пасусима, првом човјеку повјеренства од почетка је проблем била сама тема. То у изјави за Новостима тврди више свједока догађаја, па тако и поједини чланови повјеренства пред којима је Вукелић констатирао да се рад не може пустити због ‘антихрватске“ теме на коју је дјецу нетко ‘сигурно наговорио“. Наведене опаске професора повијести у петрињској гимназији и некадашњег кандидата ХСП-а на локалним изборима тек су дио ‘стручних“ опсервација које је изнио пред колегама и средњошколцима. Иако шокирани оним што су чули, ни ученици ни њихови родитељи нису жељели излазити у јавност да не би доживјели додатне неугодности.

Члан комисије наводно је у расправи с ученицима констатирао како му ни отац ни дјед нису тада имали што јести, па су и они мазали крух као дјеца у логору

У раду су ученици као један од повода за истраживање теме навели чињеницу да већина Сишчана, а особито њихових вршњака, не зна да је ово мјесто уопће постојало. ‘Отварањем ове теме желимо подићи свијест о овим малим невиним бићима која су вјеројатно највеће жртве Другог свјетског рата, рата који је похарао свијет, Еуропу, Хрватску па тако и наш Сисак“, стоји у уводу рада, који се на двадесетак страница бави једним од највећих стратишта дјеце у тадашњој НДХ. Само у раздобљу од 1942. до 1943. тамо је од болести, лоших увјета и глади преминуло између 1200 и 2000 дјеце. Ријеч је о српској ратној сирочади претежно с Козаре, али и из појединих дијелова данашње Хрватске која су, међу осталим, отета од родитеља, међу којима је дио скончао у Јасеновцу. Према процјенама релевантних извора кроз прихватилиште је прошло више од шест тисућа дјечака и дјевојчица, махом Срба с Козаре, Баније, Кордуна и из Славоније. Иако су у спашавању дјеце велики допринос дали појединци попут Диане Будисављевић, доктора Камила Бреслера, Анте Думбовића, појединаца из Црвеног крижа и обичних грађана који су посвајали дјецу, свакодневно је умирало њих неколико десетака.

Повјесничар Силвестар Милета каже да је то мјесто по свему осим по називу било логор, и да су дјеца тамо пролазила горе него у другим прихватилиштима. ‘Боравила су у логорским увјетима, умирала у најстрашнијим мукама, била у највећој мјери занемаривана, болесна, неухрањена, могуће чак и трована, изложена усташком идеологијом задојеним појединцима и тому слично“, каже Новостима Милета, који је као стручни сурадник судјеловао у изради документарца о Диани Будисављевић, чија се улога у овим догађајима тек у посљедње вријеме квалитетно вреднује, након што је добрано маргинализирана и за вријеме Југославије. Око саме теме и даље постоје бројне контроверзе, попут исказа према којима су дјеца трована у прихватилишту. То су међу осталим, навели и сисачки средњошколци, цитирајући сумње преживјелих свједока да су дјецу убијали отрованим крухом. Коментирајући ову тезу, члан комисије је, кажу наши извори, у расправи с ученицима констатирао како му ни отац ни дјед нису тада имали што јести, па су и они мазали крух као дјеца у логору. Комисија их је питала и зар стварно вјерују да су увјети у којима су дјеца живјела у логору били такви како се прича.

Описани дискурс наликује начину на који у задње вријеме ревизионисти у Хрватској све отвореније представљају прихватилишта дјеце у НДХ. У коловозу прошле године тако је у организацији Хрватског културног вијећа (ХКВ) одржан скуп под називом ‘Дјечји дом за ратну сирочад у Јастребарском 1941-1945: Истина и монструозне лажи“. Тамо је, како су Новости тада извијестиле, бивши саборски заступник ХДЗ-а и предсједник Матице исељеника Анте Бељо, примјењујући логику усташке пропаганде, оптужио партизанско-четнички сукоб за збјег десетака хиљада Срба с Козаре, док је Игор Вукић, члан ревизионистичког Друштва за истраживање троструког логора Јасеновац, устврдио да су Анте Павелић и управитељ Јасеновца Вјекослав Макс Лубурић одобрили спашавање дјеце с Козаре, која су завршила у бројним прихватилиштима, па тако и у Сиску. Вукић ће ову хисторијску лаж искористити за аргумент да је наводна права истина око прихватилишта за дјецу ‘један од елемената за деконструкцију мита о логору у Јасеновцу“. Његове и Бељине тезе у којима тобоже демонтирају ‘антихрватску“ хисториографију на концу су обзнањене на проусташком порталу Народ.хр у власништву удруге У име обитељи, а сада се провлаче и на средњошколском натјецању у повијести.

Успоређујући садржај спорнога рада сисачких средњошколаца с текстовима упућених повјесничара, већина изнесених података не одудара од релевантних хисториографских анализа ове теме, осим што у неким дијеловима доиста изостаје цитирање извора. Стручна просудба рада, хипотеза или критике на рачун методологије, међутим, нису повод овога текста, већ указивање на још један у низу примјера у којем поједини образовни ауторитети у хрватској третирају расправу о одређеним раздобљима повијести на овим подручјима. Свега два мјесеца прије овог догађаја у шибенској Техничкој школи повучена је изложба о Анни Франк, након што је равнатељ Јосип Беламарић одбио уврстити паное о страдањима жидовске дјеце у НДХ, под образложењем да се њима сугерира ‘да су усташе били злочинци који су клали Србе, Жидове, изгладњивали дјецу, а партизани су били цвијеће“. Унаточ јавном притиску, равнатељ који је пронашао антихрватство у концепту међународне изложбе која у свакој земљи има локални контекст, није смијењен нити санкциониран. Ништа другачије, међутим, није ни на институционалној разини. Агенција за одгој и образовање већ дуље вријеме промовира едукацију просвјетних дјелатника кроз предавања екстремно десних повјесничара и умировљених генерала, који на њима такођер проказују антихрватске елементе у друштву.

У телефонском разговору с Новостима Вукелић је лажнима и неколегијалнима назвао наводе наших извора да је тему окарактеризирао ‘антихрватском“ и да је давао циничне примједбе на конзумацију круха у дјечјем прихватилишту. Признао је да је споменуо ‘Начертаније“, али само кроз примједбу да су ученици могли користити и тај извор, кад су већ цитирана извјешћа ОЗНА-е и УДБА-е. ‘Све остало су неистине. Мене је рад занимао искључиво у смислу концепције и у том је пољу био катастрофалан. Изостало је цитирање релевантних извора и друге биљешке које су требале оправдати изношење одређених бројки и података. Рад је, к томе, препун емоционалних цитата свједока, што повијест као струка не може имати. Уосталом, не могу као професор ставити потпис на рад у којем се као извор наводи Индеx.хр“, казао нам је Вукелић, додајући да је ријеч о врло озбиљној теми која се на овај начин банализира за, што, сматра, одговорност сноси и ментор. Рад је, вели, послан на државну разину, али тамо није прошао. ‘Чак сам им дао више бодова него колеге“, истакнуо је на крају.

Аутор: Хрвоје Шимичевић; Портал Новости

Извор: Банија Онлине

Везане вијести:

Дјечји логор у Сиску 3.08.1942. – 8.01.1943.

Србољуб Живановић: Злочиначка Римокатоличка „црква“ у Хрватској

Зашто и од кога су дјеца са Козаре доведена у позицију да их неко спасава и усваја?

Усташки пир над српском децом