Ubijte me, da se ne sećam „Oluje“

Beograd – Milanka Vukašin iz Drniša, žena iz zbega spasa prema Srbiji, put kroz pakao od svog doma do prognaničkog centra u Krnjači, sublimira u – šest reči: “Ubijte me, da se ne sećam”.

„Kažu, pao Knin, narode ili polazi, ili ćeš na pragu dočekati smrt. Tako smo krenuli. Mislili smo, samo koji dan, pa se vraćamo svojim kućama. Niko, zato, ništa nije poneo sa sobom. Osim života. A on je, usput, za mnoge bio završen.“

Milanka Vukašin vraća sećanje na akciju hrvatske vojske, nazvanu “Oluja”, 4. avgusta 1995. godine.

Jutro, u danu posle pada Knina, ova žena je prelomila. Sa dvoje unučadi pridružuje se zbegu. Instinkt ju je vodio da sačuva samo život dece. “Bolji je život, kakav god bio. Moj nije bitan, ali jeste za ovu nejač.”

„Zet, još u Civilnoj zaštiti, ćerka u panici, deca vrište. Narod otud kulja. Ne znam kako, našli smo se u nekakvom kamionu. Koliko je bilo ljudi? Bilo je toliko da se disati nije moglo. Vidim, vozimo usput i dva bureta nafte. A sve razmišljam, šta ako nas pogode.“

„Ispred, i iza, nepregledne kolone ljudi. Narod vuku zaprege. Starci teraju svoja stada, a jauču za kućama. Za ikonama. ‘Ne jauči narode, vratićemo se’, govorim u sebi.“

A samoj sebi ne verujem. Više ne verujem. Gledam unučiće i pitam se kome su oni i za šta krivi da moraju sa ognjišta pradedova da beže.
Gledam kćerku, ona od mene traži odgovor. Zašto nismo bar poneli nešto za decu. Kažem: “Nismo imali vremena, jer su minuti bili između života i smrti.”

„Kolone idu… idu… Put zakrčen. Prolaze i vojni kamioni, puni naroda. Hladnjače, traktori, pod najlonima. Sve krcato starcima i decom. Izgubljeni pogledi, crne marame. Vidim jedan krst u prikolici. Starica Živka Mališević nije uspela da sahrani sina.“

„U Srpcu, naša vojska nas zaustavlja. Deca gladna. Sad će da podele po nekoliko vekni hleba na svaku prikolicu u koloni. A onda je nastao pakao. Odozgo su stigle bombe. Legla sam preko dece, posle sam videla krv. Svuda okolo. Zajaukala sam, a mislila sam da nikada glasa neću pustiti. Nisam jaukala zbog ovog užasa, već i za mrtve koje sam videla u Kninu. I, između kojih smo prolazili.“

„Sati, kao godine. A kolona ide, kuda? Ne znam… U Martin Brodu ponovo nas dočekuju bombe. Posle, i na Petrovačkoj cesti, kao u onoj Ćopićevoj poemi, kad devojčica vapije za svojim životom i detinjstvom. Pitam se, je li ovo ponovo 1941. I odgovaram, u tom trenutku: zbogom moj Drnišu. Dalmacijo, nikad više. I, zaista, nikad više. Danas vam to kažem, jer sam u to uverena. Ne bih želela da se vratim. Posebno ne posle ovog slavlja u Zagrebu.“

„Meni je povratak nemoguć. Neko mi je uzeo kuću i ne vraća je. Niti je plaća. Ali to nije ništa, spram moje komšinice Mire Požar, kojoj je neko ubio oca na ognjištu. Ko? Ko je ubio one ljude u Kninu, između čijih tela smo bežali, putem spasa.“

„Slavi Hrvatska slobodu svojih generala. Mi gledamo. Mi gledamo prenose “uživo”. Pitam se: “Ko je nas proterao? Ko nam je zapalio kuće. Ko nam ne da da se vratimo? Jesmo li sami sebe u oganj bacali? Nismo! Ko je, onda? Ja odgovor imam: oni koji su danas oslobođeni. To je ta so na našu živu ranu. Ponovo probuđenu.“

Izvor: VASELjENSKA

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 19. novembar 2012. godine.

Vezane vijesti:

Operacija Oluja | Hronologija: 138 500 protiv 31 000 | Jadovno …

„Oluja“ kao sredstvo kojim je rešeno srpsko pitanje u Hrvatskoj …

Oluja: Etničko čišćenje pod pokroviteljstvom NATO-a …