Убијени типограф „Политике” рехабилитован после 71 године

Станоје Тошић је 1944. Погубљен без суђења и покопан у некој од масовних гробница

Драгица Димић, рођена Тошић, на свет је дошла месец дана после окупације Краљевине Југославије. Ћерка Станоја Тошића, новинара

и типогра а предратне „Политике“, крај рата дочекала је без оца. Станоја су припадници Прве пролетерске бригаде одвели са радног места 1. новембра 1944, а затим стрељали и гроб му се ни данас не зна. Због свега тога, Драгичин живот био је пун мука, као ћерке народног непријатеља, али је успела да постане дипломирани инжењер, а потом и магистар електротехнике. Највећи терет са њених плећа пао је пуну 71 годину касније, када је Станоја Тошића 7. децембра 2015. рехабилитовао Виши суд у Београду.

Погубљен је без суђења, без права на одбрану, по кратком поступку. Доживео је судбину хиљада људи који су на сличан начин ликвидирани после ослобођења. Oд државе сам тек после две године добила један папир, уверење нове народне власти, да је мој отац одведен и да се његова даља судбина не знаприча Драгица Димић за „Политику“.

Њена мајка Милица месецима је одлазила у седиште Озне у Таковској улици, распитујући се о судбини мужа, али једини одговор који је добијала биле су претње да би и сама могла да буде ухапшена ако и даље буде долазила.

Очева највећа „кривица“ била је у томе што је, у тренутку док су борбе за ослобођење још трајале, одбио налог партизана који су упали у штампарију, да уништи типографске машине. Поносна сам што се једна од тих машина на којима је отац радио и које је својим телом и животом сачувао и данас налази у холу „Политике“, као историјски експонат једне бурне епохе –каже Драгица.

Станоје Тошић је током рата радио у листовима „Обнова“ и „Ново време“, што му је узето као отежавајућа околност. Он није био руководилац, већ типограф у штампарији. Није хтео да пристане на уништење скупоцених машина, знајући да ће, ако ништа друго, и новим властима бити потребна штампа, објашњава Драгица.

Машине су, за разлику од Станојевог живота, ипак сачуване. Већ сама та чињеница указивала је да је убиство „Политикиног“ новинара и типографа било велика и трагична грешка. О томе је могло да посведоче и неколико Јевреја који су преживели захваљујући Станоју Тошићу. Драгица се сећа и имена неких од њих, као што су Деги Карло и Ева Краус, која је играла улогу Драгичине дадиље.

Отац је скривао Јевреје и у породичној гробници на ташмајданском гробљу, месецима им је носио воду и храну. Успео је да им сачува животе. Њих четворо спасених, дали су изјаву у управи града после ослобођења, о томе како је отац ризиковао живот за њих, али је тата тада већ био стрељан. Међутим, њихова изјава је по свему судећи била главни разлог што нова власт није запленила нашу имовину, нити нам је неког уселила у кућу, што је била уобичајена пракса према такозваним народним непријатељима.

Драгица Димић сумња и на још једну „отежавајућу околност“ у случају свог оца. То је њена мајка Милица, која је рођена као Марија Матиони из мешовитог немачко­италијанског брака, а српско име је узела пре удаје за Станоја, када је примила православну веру. Да ли је неко од комшија можда „бацио око“ на њихову кућу, питање је на који Драгица никад неће добити поуздан одговор. Ипак, сумња остаје.

Мајка и ја смо се после очеве смрти често скривале на тавану или у тумбасу испод куће. Разбијали су нам прозоре, улазили у кућу, односили ствари. Мама је страховала за наше животе. Притисак је мало спласнуо када се доселила бака Марија, мајчина мајка. Бака је умела са људима, она је била травар и медицинска сестра, па је лечила комшије и тиме успела да ублажи њихову острашћеност према жени и ћерки такозваног народног непријатеља.

У правну борбу за рехабилитацију оца Драгица је кренула почетком 2011. године. Претресла је породичну документацију, где је пронашла обиље сведочанстава о оцу. Обилазила је библиотеке и архиве, упознавала се са релевантним документима тог времена.

Доказала сам да је отац невино погубљен и да је његово тело, заједно са осталим убијеним без суђења и правде, завршило у једној од јама за масовно сахрањивање. У породичној гробници на Новом гробљу поставила сам очеву слику и палим и за њега свећу сваки пут. Много ме боли што не знам где почива. Његово име је чак избрисано и са спискова запослених у „Политици“. Срећом, сачувала сам његове радне књижице, а суд је донео одлуку да је страдао као жртва прогона и насиља и да му је одузето право на живот. Тако је отклоњена неправда са којом сам живела читав свој век, али пре свега према тати, као и према његовом оцу Петку, који је погинуо на Солунском фронту и постхумно одликован Карађорђевом звездом. Отаџбина се рехабилитацијом бар мало одужила Петку и Станоју.

Бојан Билбија

Извор: ПОЛИТИКА, субота 21 мај 2016., стр. 8