U Srbiju stiže Krajina

Piše: Prim. dr Dragica Lukić
Idem u susret koloni Krajišnika. Polako zavirujem u svako vozilo. Pitam, ima li dece, trudnica, bolesnih?
Dajem potvrdu, list hartije odcepljen iz mog džepnog notesa, da bolesne milicija propusti. Pre polaska se nisam dogovarala sa milicijom o ovome, možda će se napraviti još veća gužva u saobraćaju. Pa ću biti kriva. Kolone vozila ionako su zakrčile put. Niko neće da izađe iz kolone, neće da se odvaja od svojih. Bolesnici i trudnice žele da ostanu gde su. A i što bi, mislim, to im je jedino ostalo: da budu zajedno.

Širim ruke u sebi, da ih sve zagrlim, da budem željena Srbija, da im olakšam muke, da i kažem: „Živi ste. Neka vas“.
Hodam, koračam, pozdravljam i mašem, pitam i hrabrim.

„Živa mi glava, šta ću i kuda ću sa njom?“ – pita se sedokosi čiča. Stvarno, šta će i kud će sa njom? Tešim ih: sačuvali ste glavu, kažem.
Hrabrim ih: biće dobro, neka je živa glava. Ali, pitam se sama, u sebi, šta će i kuda će sa glavom?
Svi ćute, ništa ne kazuju. Idu ćuteći prema granici, sada već blokiranoj od mnoštva.
U mojoj duši pitanje: „Pa zar se niste mogli odbraniti?“. U njihovom pogledu čitav odgovor: „Mogli smo, ali je neko izdao.“

„Ko?“ – pitam se u sebi. U njihovim očima ne nalazim odgovor. Ćute, idu. Kolona kao reka ponornica.

Ja svima hrlim u susret. Širim ruke u sebi, da ih sve zagrlim, da budem željena Srbija, da im olakšam muke, da i kažem: „Živi ste. Neka vas“.
Hodam, koračam, pozdravljam i mašem, pitam i hrabrim. Ako nastavim stići ću u Knin, u Benkovac, doći ću do Obrovca, mojih roditelja… Nema umora u mome telu. Sanitet koji usput ukazuje pomoć ne može da me stigne. U džepu nosim Novalgetol, protiv svih bolova, ali ne i onih u duši, Bensedin, za smirenje, oni su smireni, svetački mirno, Flonivin, protiv proliva, vrućina je, nema dovoljno vode i hrane, lako se dobije trčitis neispravnom hranom.
U farmerkama sam i belom mantilu, sa belom kožnom torbom o ramenu, mojom tašnom koju nosim i na posao, i u grad, na izložbe, muzeje. Sada uz kolonu prognanih iz Republike Srpske Krajine i Republike Srpske.
Zar je ovo svečanost? Bože, zar smo toliko zgrešili?

Jesmo.

Pružam im po koju tabletu. Zahvaljuju i zaćute. Deca ne plaču. Mirna su. Svetački mirna. Osećaju, dešava se nešto nesvakidašnje, nešto što će ostati vekovima zapamćeno. Oni učestvuju u tome. Ona su dio istorije. Mala su, ali osećaju propast.
Tamara je sisala 2 godine i 7 meseci. U koloni je prestala da sisa, ne treba joj majčino mleko, pije samo vodu. Bože, ona zna da joj je sada suvišno majčino mleko.

Deca ne plaču. Mirna su. Svetački mirna. Osećaju, dešava se nešto nesvakidašnje, nešto što će ostati vekovima zapamćeno. Oni učestvuju u tome. Ona su dio istorije. Mala su, ali osećaju propast.

Niko ne oseća glad, samo žeđ. Gladni su jedino reči utehe i ohrabrenja, gladni i žedni.
Savetujem im da jedu hleb i da piju čistu vodu. Bojim se crevnih zaraza. Zar i to da nam se desi? Da nas pomori ta majušna, nevidljiva bakterija! Veliki je post danas. Svi poste. Kao nekad Isus. Mnogo je isusa u koloni.
Nema ni dovoljno vode da se operu. A vrućina velika, preko trideset stepeni. Biće šuge, mislim, biće vašaka.
Od Sremske Rače, sa Save, do Bijeljine ima 27 kilometara, ne znam, možda i više.
Ne osećam teškoću, idem kao na krilima, stižem u Bijeljinu.

U Bijeljini su svi na terenu, i aktivisti Crvenog krsta, i zdravstveno osoblje. Službenik Komeserijata za izbjeglice ljubazno me primi. Sedam u ponuđenu fotelju. Noge ne osećam.
Mogu li da se izujem? – pitam. „Možete, doktorka, samo se raskomotite!“ – odgovaraju. Kako da se raskomotim mislim. Mogu stopala, ali ne može duša, duša mi je stisnuta, pritisnuta, steže, sve više, guši, oči mi vlaže, trepćem da suza ne kapne. Boli u grudima, obruč mi je oko duše. Sramežljivo, izvinjavajući se za moju neizdržljivost, izuvam patike.
A mislom: ovi ljudi u koloni putuju sedam dana i sedam noći, kao u bajci i izdržavaju.
Kažem komesaru da sam peške stigla iz Sremske Rače. On širi oči, iznenađen je. Vidim veliku brižnost za moja stopala, za mojih trinaest tvrdih žuljeva. Za čudo, nisu me pekli. Vraga, pekli su, ali ih nisam osećala. Sada mi samo bride tabani. Ponuđeni sok me malo vrati sebi.
Pitam, ko od zdravstvenih radnika obezbeđuje kolonu.

Od Bijeljine prema Banjoj Luci nalaze se sve zdravstvene ekipe, a samo jedna medicinska sestra, koja nema ni sanitetskih kola, obezbeđuje kolonu od Bijeljine prema Pavlovića ćupriji. Ne raspolaže ni lekovima. Šta radi osim što savetuje?

Zovem telefonom načelnika Sremskoga okruga. Znam ga. Kažem mu ukratko kakva je situacija na terenu.
Pitam ga i predlažem: Mi bismo da nadziremo kolonu od Srema do Bijeljine. „Hoćete li moći Dragice? To je velik posao?“ Hoćemo, kažem, a mislim: da li ćemo stvarno moći kontrolisati toliko dugu, nepreglednu, kolonu i ukazivati narodu adekvatnu pomoć. To je reka ljudi, prava ponornica od Knina do Srbije.

U meni se budi strah. Šta ako ne uspemo? Ako neko slučajno umre? Ako se pojavi epidemija? Ako ne bude dovoljno lekova? Strah mi se povećava.
Strah je veći nego prethodne noći, kada su me u ponoć pozvali telefonom i saopštili da do šest u jutro mora biti postavljen šator sa neophodnim lekovima i saniteskim materijalom, kako bi se pružila pomoć izbeglicama iz Krajine, koji nadiru. Napraviti pravu ambulantu uz angažovanje zdravstvenih ekipa i sanitetskih vozila. Poljsku Kliniku Mejo, mislim ja.
Strah je veći i od onog kada su me na kratkom, na brzinu sazvanom sastanku prozvali:
„Doktorka, recite nam zašto i od čega je umrlo petero dece?“
„To prvi put čujem, niko nije umro koliko znam.“

Zato sam i krenula peške od vozila do vozila da izvlačim decu, trudnice, bolesne, stare, iznemogle i usput im dajem propusnice.
Želim da imam uvid u celu zdravstvenu situaciju, a policija nam bila dozvolila samo do mosta na Drini.
Preko kažu, ne može.

Nastaviće se..
Priredio: Nikola Kobac
……………………………………
Ovaj prilog predstavlja izvorni zapis Dragice Lukić iz Sremske Mitrovice. Doktorka Lukić je tih prvih avgustovskih dana 1995. godine provela mnoge dane sa ispaćenim narodom našim, narodom krajiškim, srpskim.
Objavila ga je u skromnoj knjižici koji više liči na podsjetnik nego na jedno izuzetno vrijedno svjedočenje.
Do neba sam joj zbog toga zahvalan.
Neka ovaj zapis posluži za dodatno razumijevanje naših prijateljskih odnosa. I konačno, neka se porede kolone današnjih modernih evropskih izbjeglica sa srpskim izbjeglicama iz Hrvatske.
Nikola Kobac

Vezane vijesti:

U Srbiju stiže Krajina (2)

U Srbiju stiže Krajina (3)

U Srbiju stiže Krajina (4)

U Srbiju stiže Krajina (5)