U Srbiju stiže Krajina (4)

Datum objave: subota, 21 novembra, 2015
Objavljeno u Kordun, Lika, Oluja
Veličina slova: A- A+
U izbjeglištvu
U izbjeglištvu

Piše: Prim. dr Dragica Lukić

Golobradi dečaci zagledaju me oduševljeno. Svi bi da imaju takvu jaknu, da je nose u školu, na fakultet. A tek amblem! Nije ova jakna da se takva nosi, deco, može se prefarbati pa je onda nosite, kažem.

Zašto se stidite amblema i jakne, pitaju me. Zašto se stidite srpstva, reče mi neko od njih. Čuvajte tu jaknu, ona je istorija, dobacuje neko od odraslih.

Opet me guši, stežu me grudi. Koliko brige, suza, truda treba majci da odhrani vojnika, a onda ga država uzme, uzme zauvek. Bar da ima vajde od toga! A ne ovako. Ovako je moglo i bez ovoga.

Možda će ovi dečaci, ili njihovi dečaci, ili njihovih dečaka dečaci, jednog dana stići u Knin. Žalosna nam majka, koja sve generacija neće ginuti za Srbiju. Ispaštati zbog Srbije.

Opet me guši, stežu me grudi. Koliko brige, suza, truda treba majci da odhrani vojnika, a onda ga država uzme, uzme zauvek. Bar da ima vajde od toga! A ne ovako. Ovako je moglo i bez ovoga.

Čujem da su Hrvati izravnali groblje u Benkovcu, poravnali četiri stotine grobova. Miloša, Jovana, Milana, Zorana, Gorana, Nemanje, Stefana, Srđana, Slobodana, kakva sve lepa imena pokopana, a onda poravnata. Kao da ih nije bilo.

Već je šesti dan, a kolona i dalje neprekidna i nepregledna. U koloni ljudi na plus trideset stepeni, u kolima je i više.

Mlada žena trči za mnom. Zove me.

– Dete mi je bolesno, pa sam mislila da ga pregledate.

Od kud zna da sam lekar, pitam se. Odvodim je u kuću kraj puta. Dete spava. Pregledali su ga dobrovoljci, zemunski ili čukarički lekari. Pokazuje mi papire. Prima dva puta na dan garamicin injekcije. Ima još dvoje dece. Miloša i Milicu. I njena majka je sa njom. Predlažem joj da dete i ona idu u bolnicu.

Neće.

Da nosim samo dete, ne da ga. Da pošaljem nju sa decom, opet neće.

Tražim joj muža. Popravlja kola. Veliki kvar na pedeset metara od Srbije. Ne može dalje. Da je znao ne bi krenuo dalje od Banja Luke. Mogao je ostati u Bosni, dobiti posao u selu, veterinar je.

U očima mu vidim beznađe. Žena treba da odluči. Oči joj mutne, upale, izgubljene. Vidim ne može više da rasuđuje. Poludeće. Pogled izgubljen, oči lutaju.

Vidim: ljut je. Neka ih sve zatru. Ne komentarišem. Ćutim.

Možda je u pravu. Što da žena i deca provode noći u kolima, noći su hladne, a i komaraca ima, svi su dobili i rane od češanja. Bože, ne daj im zarazu. Destinacija Zaječar. Tamo nemaju nikoga. On bi hteo u drugo mesto, kod kolege, ima kuću, zvao ga. Može i u Miliće, traže veterinara.

Čuo je moj predlog. O bolnici.

U očima mu vidim beznađe. Žena treba da odluči. Oči joj mutne, upale, izgubljene. Vidim ne može više da rasuđuje. Poludeće. Pogled izgubljen, oči lutaju. Dam joj bensedin.

Razmislite! – kažem. Ja ću biti kod malog šatora (klinika Mejo), dođite!

Mala Milica mi raširi ruke, uzeh je bez razmišljanja u naramak (a jedva i ja hodam). Nosim je i žurno koračam (bar mislim žurno).

Priča mi Milica. Kazuje mi da je morala da čučne kada su padale granate, da su ustaše pucale na njenu kuću pa je morala pobeći, pale, kolju (naježih se, njoj je svega tri i po godine, šta ona zna o klanju).

Više je ne slušam: te priče slušam po ko zna koji put. Nosim je i ćutim. Ona priča, puno priča – a ja je ne slušam. Mislim: kako da ih izvčem iz njihovoga beznađa u moju nadu.

Otac, glava porodice, pita: Šta misliš Snježana?

Pita Snježanu da ona odluči kako će i kuda će.

Muško, oslonac porodice, pita ženu.

Ja sam oslonac, oslonac za sve, za zgubljene u zgubljenosti. naređujem da majku i troje dece prebace sanitetskim autom u bolnicu. Sutra će stići muž, samo da mu sredim destinaciju. Ako ne veruju, evo im moja adresa i telefon, neka dođu u moj stan. Evo i telefona bolnice. Garantujem: ujutro ćete biti zajedno. (A mislim: uh, ala sam im ja garancija! Ko sam ja da odlučim gde će ko, sem bolesnih?)

Otac Milan polazi za mnom u Komeserijat za izbeglice. Tražim Vesnu. Reći ću da su sve troje dece bolesni, i moraju u bolnicu. Međutim, Vesne nema. Predstavljam se, u opštoj gužvi, zaposlenom u Komeserijatu.

Vidim pak: koga je briga što sam ja doktorka, član Okružnog štaba za granične prelaze. Imaju oni svoga posla. Ipak sređujem. Majka i deca idu u bolnicu, a otac i baka kada pređu granicu – tamo gde im je destinacija.

U “bolnici” majka neda medicinskoj sestri na prijemu da okupa decu. Hoće da to uradi sama. Okupani (posle deset dana!) malo jeli, pa im se raspoloženje povratilo. Svi su tu, lekari, sestre. Stiglo se i kafu popiti.

Meni lakše. Koleginica koja dežura predloži mi da se i ja okupam. Reče: “osećaš se na štalu!”

Moguće, ni ja nemam gde da se operem. Danas sam koncentrovanim lizolom oprala ruke, pa su bile crvene, peklo me. Morala sam.

Oko “klinike mejo” otpaci zavoja, vate, hrane, prljavštine, mrtvih muva: sve sam bez rukavica pokupila u crnu najlon vreću, vezala i odnela na mesto za sapaljivanje. Uglancam potom “kliniku” i svoje ruke.

Stižem u svoj stan, u grad. U stanu izbeglice, njih devetero, nas domaćih četvoro. Spavaći inventar: jedan trosed i dva kauča. Ko prvi zauzme ležaj, njegov je. Nudim za jelo lubenice i dinje – čatrune i milune.

Moram da odmorim. Legla sam pored sina na trosed. Oko ponoći stiže mlađi sin. Šapatom pita gde će da spava. “Vidi u sobi, – kažem, ako ima mesta. A ako nema prošetaj dok neko ne ustane.”

Utom se rasanim i ustanem. Treba da idem na granični prelaz kod Batrovaca. Ostavljam pretposljednje pakovanje mesa za ručak. Zamrzivač se ispraznio, a novca nemam.

Kako ćemo? Kako da im kažem da nemamo dovoljno hrane? Nikako. Znaju oni za ćoravi gulaš i pasulj gol. Nema gladi.

Koji je dan ne znam. Mislim da je subota, dvanaesti avgust.

Pre odlaska svraćam u Opštu bolnicu, da uzmem nešto lekova i sanitetskog materijala. Nema, međutim, ništa. Dežurni kaže da ima samo za ovaj vikend. Inzistiram da mi daju koliko mogu, a oni da se snađu.

Opet nema.

Tražim jedan muški beli mantil, za kolegu dobrovoljca. Nema ni mantila. U meni vri.

Krećemo. Nisam sigurna u ekipu koja je u Batrovcima na prvoj naplatnoj rampi. Da li će ispuniti svoje obaveze? Sa mnom je student treće godine medicine, dobrovoljac. Vodim i njega. Doći će i jedan Saša iz Šida, vredan dečko, već danima pomaže.

Dočekuje me ekipa koja bi da krene kući, a smena nije stigla. Treba da stigne tek za sat i po. Nezadovoljni su mojim odgovorom što ne znam ko ih smenjuje.

Ne znam, jer mi Ministarstvo nije javilo ko dolazi. Sestra na vratima negoduje.

U meni puklo: “Kako vas nije sramota da pred ovim ljudima, koji putuju sedam dana i sedam noći, kažete da ne možete izdržati 24 sata. Ne smete napustiti punkt dok vam smena ne dođe!” – vičem, sve se ori od mog promuklog, krešatavog glasa.

Provlačim se između ljudi koji stoje, leže ili traže svoje po asfaltu autoputa. Opšta gužva.

Na graničnom prelazu, naplatna rampa dva.

Nakon desetak minuta umproforac javlja da dolazi oko hiljadu traktora, oko osam hiljada ljudi i da su svi u teškom stanju. Povrh svega sanitet treba da pređe u Hrvatsku po bolesnika.

Dodaje da put nije bezbedan.
Nastaviće se..

Priredio: Nikola Kobac

……………………………………

Ovaj prilog predstavlja izvorni zapis Dragice Lukić iz Sremske Mitrovice. Doktorka Lukić je tih prvih avgustovskih dana 1995. godine provela mnoge dane sa ispaćenim narodom našim, narodom krajiškim, srpskim.

Objavila ga je u skromnoj knjižici koji više liči na podsjetnik nego na jedno izuzetno vrijedno svjedočenje.

Do neba sam joj zbog toga zahvalan.

Neka ovaj zapis posluži za dodatno razumijevanje naših prijateljskih odnosa. I konačno, neka se porede kolone današnjih modernih evropskih izbjeglica sa srpskim izbjeglicama iz Hrvatske.

Nikola Kobac

Vezane vijesti:

U Srbiju stiže Krajina (1)

U Srbiju stiže Krajina (2)

U Srbiju stiže Krajina (3)

U Srbiju stiže Krajina (5)

 


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top