U Srbiju stiže Krajina (3)

Piše: Prim. dr Dragica Lukić

Jedan čiča nosi sendvič, sasušen u ruci, čuva ga. Pitam ih da li mu šta treba. Ne treba ništa, kaže.
Ala mi je pitanje?!

Divim se i čudim svojim glupim pitanjima. Šta da radim, ne znam bolje. Ne spavam, hodam sanjiva, saosećam sa ponornicom, odoh u dubinu, u beznađe. Prošlo je tačno 86 sati kako nisam oka sklopila. Nemam vremena, moram svojima da pomognem. Moram sada biti Srbija, ceo srpski narod koji ih čeka sada sam ja. Nema nikog od zvaničnika. Samo crvenokrstaši, policajci, zdravstveni radnici i ja dočekujemo kolonu.
Kažu mi da je čovjek sa sendvičem bio imućan domaćin. Uvek je za Božić nosio janjca doktoru, popu i sudiji. Imao je svega u kući. Sada, u koloni, sa plastičnom kesom i suvim sendvičem. Kažu: dobio ga u Banjoj Luci od jedne medicinske sestre. Poklonila mu svoj, zato ga čuva.
Ispod prikolice leže trojica mladića. Jedan spava, a vozač na traktoru drema. Kolona se ne miče.

Jutros u svitanje, žena, seljanka, ide iz Srbije preko mosta, prugom, ide i nudi sveže mleko, jutros je rano pomuzla i skuvala, nudi majčinski izmučenom, napaćenom narodu mleka, kojeg mleka, kravljeg. Nudi i žao joj što se zahvaljuju oni koji uzme.

Kažem im: Momci, spasili ste glavu, nemojte da je sada izgubite. Šta ako krene vozač, a zaboravi da ste ispod prikolice?
– Neće, zna on za nas, odgovaraju.
– Umoran je, krenuće? – uporna sam. Zaboraviće. Idite u šumu u hlad. Stići ćete vi njega i peške. Kolona sporo ide. Na graničnom prelazu je kontrola, popisuju imena, oduzimaju oružje.
– Prikolica nam je u ratu spasila glavu! – odgovara mi dremljivi vozač.

Idem dalje u susret koloni.

Pita me ženica da li imam malo mleka za baku.
Odgovaram: Imate li vode i hleba? Neka umoči hleb u vodu, lakše će gutati. Pet, šest kilometara napred je šator Crvenog krsta, dobićete mleko. Vrućina je, ne nosim mleko, pokvarilo bi se.
Jutros u svitanje, žena, seljanka, ide iz Srbije preko mosta, prugom, ide i nudi sveže mleko, jutros je rano pomuzla i skuvala, nudi majčinski izmučenom, napaćenom narodu mleka, kojeg mleka, kravljeg. Nudi i žao joj što se zahvaljuju oni koji uzme. Možda bi uzeli za decu da je mleko majčinsko, u majčinu.
Kolona krene pa stane. Dvadeset metara ide, pa stane. Može se i peške pratiti.

U autu žena sa tek tromesečnim detetom. Predlažem da je sa detetom izvedem iz kolone i prebacim sanitetskim autom do prelaza. Kada njeni stignu biće opet zajedno. Ona neće. Hoće da bude sa svojima. Boji se da će se razdvojiti. dajem im cedulju, da ih propuste, zbog deteta. Neka su zajedno.
U drugom autu trudnica. Namešta se da u malom prostoru zauzme što bolji, udobniji položaj za noge, telo, bebu. Kaže: trudna šest, sedam meseci. Dajem i njoj ceduljicu, da je hitno propuste iz kolone, iz paklene vrućine. Trudnica zahvaljuje, kaže da ima bolove. Vidim po njoj da nema. Kaže da će se poroditi. Nećeš se poroditi, kažem. Znam, neće, ne sme se poroditi na drumu, u koloni, ja joj ne dam. I ja sam se porađala.
Ma kakvi porođajni bolovi, ovo što gledam je teže od porođajnih bolova. Boli jače, boli čitava duša, steže u grudima.

Srbijo, šta si dočekala? Dočekuješ srpske mladiće, pognute, skrhane, raspojasane, postiđene i ponižene. Srpski vojnik razoružan! Gde si Lazare, Miloše, Marko, gde si Đorđe, gde si naš Vožde da ih vidiš, pa da presvisneš.

Teško mi je. Trepćem da mi suze ne krenu. Ne mogu ni krenuti, nema suza. Oči mi suve, kapci grebu. Jezik mi se lepi od suvoće.

Aktivistkinja Crvenog krsta deli jabuke. Nudi i meni… Morate i vi jesti, kaže. U meni stid. Da uzmeme jabuku koja je namenjena prognanom narodu? Jabukom se dariva devojka, daje na dar drugu, nosi prijateljima, drži u kući. Da idem duž kolone i da grizem jabuku, da pršti, da se sok cedi a prognanici da me gledaju? Zašto da jedem? A oni? I njima su date. Uzimam najmanju, žuto zelenu, najneugledniju, ako jabuka može biti neugledna. Jabuka je uvek lepa. Kaže narod: lep ko jabuka. Ovi ljudi su moje jabuke. Nije vreme za jelo. Pojela sam je, a možda i ona mene, ne znam.
Kolona je danas kraća. Do Balatuna je. Negdje se prekinula.

Sanitetskim kolima vraćam se nazad. Sada sam i ja u koloni. Izlaze ispred nas, kažu da je u Bosanskoj Rači ranjenik. Tu iza krivine, u kući dobrih ljudi, pozvali ih da se odmore i okrepe.

U orahovom hladu, oko stola, na stolicama i klupi, sede žene i muškarci. Nekoliko dečaka i devojčica nešto pričaju na travi i bojažljivo gledaju u nas. Ranjenik u poluležećem položaju, sa uzdignutom nogom koju pridržava rukama, stiska zube i povremeno stenje. Medicinska sestra nežno, sa puno razumevanja za njegove bolove previja ranu. Ubeđujem ga da mora u bolnicu, rana je opasna, možda i gangrena, podkolenica je modra, otečena, nabrekla, a crvenilo i otok se širi prema butini.
– Sačuvao si glavu, nemoj da je izgubiš zbog noge! – kažem mu.
Otac ranjenikov klima glavom u znak saglasnosti, hoće da pomogne sinu.
– Idi, lijepo te savjetuje doktorica – kaže otac. Idi u bolnicu.
Ranjenik neće da se odvaja od porodice. Trpi bolove, ćuti. Sutra će kaže u bolnicu, kad malo odmori kod ovih ljudi.
Žena zabrinuto gleda u muža. Ne govori, ne meša se. Neka odluči sam. Ali ga pogledom šalje u bolnicu, preklinje, ne osećajući da joj dete iz krila rukicama miluje zabrinuto lice.
– Dobro, kažem. Popij ove lekove i sutra obavezno da se javiš u mali šator! (Naša klinika Mejo dosta je njih spasila).

Vraćam se. Kolona i ja u njoj. Idemo u Srbiju. Žao mi je Srbije.
Srbijo, šta si dočekala? Dočekuješ srpske mladiće, pognute, skrhane, raspojasane, postiđene i ponižene. Srpski vojnik razoružan! Gde si Lazare, Miloše, Marko, gde si Đorđe, gde si naš Vožde da ih vidiš, pa da presvisneš. Niko od mladića neće na prikolicu, idu peške.
Stiže Zoran. Bio opkoljen na grahovskom ratištu. Čuo za komandu: povlačenje na rezervne položaje, ali se nije povlačio dok nije javljeno da je opkoljen.
Ranjen je. Previjam mu ranu. Zoran skida vijetnamku, poklanja je meni. Ne treba mu više.
Kažem: trebaće ti. Neka, veli, ako zatreba, lako će se snaći. I ova je zarobljena. Gledam je: na levom rukavu amblem jedinice Vukovi. Na deklaraciji koja još stoji: sastav – pamuk i poliester, proizvođač NATO savez.
Nastaviće se..

Priredio: Nikola Kobac
……………………………………
Ovaj prilog predstavlja izvorni zapis Dragice Lukić iz Sremske Mitrovice. Doktorka Lukić je tih prvih avgustovskih dana 1995. godine provela mnoge dane sa ispaćenim narodom našim, narodom krajiškim, srpskim.
Objavila ga je u skromnoj knjižici koji više liči na podsjetnik nego na jedno izuzetno vrijedno svjedočenje.
Do neba sam joj zbog toga zahvalan.
Neka ovaj zapis posluži za dodatno razumijevanje naših prijateljskih odnosa. I konačno, neka se porede kolone današnjih modernih evropskih izbjeglica sa srpskim izbjeglicama iz Hrvatske.
Nikola Kobac

Vezane vijesti:

U Srbiju stiže Krajina (1)

U Srbiju stiže Krajina (2)

U Srbiju stiže Krajina (4)

U Srbiju stiže Krajina (5)