U Srbiju stiže Krajina (2)

Piše: Prim. dr Dragica Lukić

Želim da imam uvid u celu zdravstvenu situaciju, a policija nam bila dozvolila samo do mosta na Drini.
Preko kažu, ne može.
„Dokle zdravstvena ekipa može ići u dubinu?“ – pitala sam na tom sastanku, pre nego što sam krenula.
„Dokle god možete!“
Mislim u šta sam se uvalila? I ja i zdravstvene ekipe!

Sada me prožima sve veći strah. Kolega koji u meni izaziva veliku antipatiju (posle čujem da i druge kolege isto osećaju), kaže, na pitanje humanitaraca koji žele da nam pomognu, da imamo dovoljno lekova.
Pitam, nezadovoljna za koliko vremena imamo lekova. Za danas odgovara kolega. Oho, mislim nastavljam da pitam: „Od kud znate kolika je kolona i koliko će ljudi zatražiti pomoć?“

Čoveku za traktorom daju destinaciju u Jagodinu. On negoduje, hoće u Rumu, ima prijatelja koji ga očekuje. Čuli su se telefonom iz Banja Luke.

Vičem kreštavo, od umora „Lekove dajte samo za tri do četiri dana, do prve destinacije,“ – upućuje nam kolega savet.
Uh, što mi smeta reč destinacija! Kao da Krajišnici idu na izlet, na turističko putovanje! Čovek za traktorom ili na njemu, neki i na kultivatoru, a kažu mu: „Imate destinaciju u Jagodini!“

Ko je projektovao kultivator? Ne znam. Nije ni važno. Kultivatorom prelaze ljudi preko 700 km i to bar dvoje na njemu. Projektanta treba nagraditi, i unaprediti, za takvo projektovanje. Kultivator, a na njemu čovek i žena, pršut i balon vina, svi stigli od Knina do Srbije.
Srbija u skučenim granicama, ali je, valjda, i ona neka Srbija.

Svi u koloni su iz Krajine. Svi su iz Knina, Benkovca, Obrovca, Petrovca, Grahova, Drvara… sa Korduna, Banije, iz Like i Dalmacije.

Čoveku za traktorom daju destinaciju u Jagodinu. On negoduje, hoće u Rumu, ima prijatelja koji ga očekuje. Čuli su se telefonom iz Banja Luke. Intervenišem i ja da mu pomognem. Kažem, to je moj prijatelj, mada ga prvi put vidim. Žao mi ga. Doktorka, možemo vam uslišiti molbu: ako odgovara Kraljevo, Jagodina ili Čačak. Učiniće, kažu, zbog mene da čovek može da bira. On, međutim, hoće u Rumu. U Rumu ne može.
Shvata, odredište je određeno. Nema menjanja.
Prisetio se: Ima sestru od strica u Čačku. Hoće Čačak. Dobija potvrdu mimo propisa.. Destinacija važi do sutra 12 sati. Čovek je zadovoljan. Mogao je da bira od tri ponuđene destinacije. To može svako. Sreća njegova, desila se doktorica tu, sažalila se, verovatno misli on.
Ali ja ne žalim, već pomažem gde mogu. Ja sam sada Srbija. Moje ruke i duša primaju taj narod, da im kažu i dočekuju. Šta da im kažem, čime da ih dočekam?

Onako kao što je Srbija dočekivala moje roditelje 1941, koji su bežali iz Makedonije? Da im kažem da u malom šatoru mogu dobiti lekarsku pomoć i lekove, a u velikom šatoru, koji je udaljen oko sto metara od maloga, mogu dobiti hranu, ponešto odeće, hranu za bebe, pelene ako ih ima, žene uloške. (Mislila sam da im ne trebaju ulošci, prevarila sam se, potrebni im više no ranije.)

Ponovo idem.

U susret meni: traktori, prikolice, motokultivatori, kombiji, kamioni, putnička auta. Često se šlepaju po dvoja, pa i troja vozila. Idu u zagrljaj Srbiji! Ona će ih dočekati, kao svaka majka, nežnošću i teškoće olakšati! Razumeće ih, sve će ih zagrliti, majka je to, Srbija je to, prva i potonja otadžbina.
Svi u koloni su iz Krajine. Svi su iz Knina, Benkovca, Obrovca, Petrovca, Grahova, Drvara… sa Korduna, Banije, iz Like i Dalmacije.
Dolaze i konjskim zapregama. Konji uglancani, sija im se dlaka, sitno kaskaju, kopita ispucala, potkovice otpale negde usput. I oni prevalili sedam stotina kilometara, žureći za motorizovanim vozilima. Na uzdama im pena, rane na sapima od amova i štrangi. +
Konji ržu! Domaćin ih timari i bodri.
Kako ja da bodrim domaćina, pitam se. Lako je njemu bodriti beslovesne životinje, kako da ja bodrim njega, kako da mu kažem da je dobro došao u Srbiju, a on je hteo da ostane na svome Kordunu?

Potkolenice im otečene, modre od sedenja ili prebačenih nogu preko stranica traktorskih prikolica, ali i onima koji stoje na traktorskoj papučici držeći se za krov kabine, i svim drugim u kolima, kombiju, na zaprezi, a i Kordunašu koji je, jašući na konjiću. stigao do graničnog prelaza.

Krajine više nema. Ona je u koloni.

Ima je ipak. Ona postoji u mojoj svesti. Idem u Knin, Krajina prema meni iz Knina. Zar je moguće da je Knin izgubljen, pitam se. Ne verujem. Pre četiri dana, četvrtog avgusta, kada sam kupila sandale za stosedamdeset i četiri dinara i trideset para, i dok sam usput gledala račun, neko mi u prolazu reče da je Televizija Beograd objavila da je pao Knin. Ne verujem. Na računu napišem: „Pao Knin“ i stavim račun na sigurno mesto dok ne proverim ovu neprihvatljivu vest. Još ne verujem.

A onda se javio Zoran, naš knindža. U Banjoj Luci je, kazuje. Moli moga muža da mu smesti ženu i dete koji su u koloni. Ovde nema nikoga svoga. Znači, Knin je ipak pao. Zoran nije tamo. Neustrašivi knindža iz Benkovca je u Banjoj Luci, Oh, Bože, knindža, poznat još iz 91 godine, sa oružjem iz splitske policije prebjegao u revoluciju.
Ta on nije ni svoj auto popravljao. Govorio je: šta će mu, neće nikuda s njim. Bori se za svoje ognjište, neće iz svog kraja. A sada mi predlaže da se žena Zoranova i dete smeste kod nas u stan. Svi oko mene slušaju. Ne dovodim nikog, neću nikog u stan, nema mesta u dvosobnom. Da, neme mesta. Nema mesta u mojoj duši. Nema mesta da Knin nije srpski. Ako oni dođu, nema Knina, nema srpske duše. A ja neću da budem bez Knina, bez duše.
Vraćam se u smurak. Kolona i dalje nepregledna. Ljudi koji nisu godinama mrdnuli sa svojih njiva i iz svoje kuće sada na traktorima i frezama preleze stotine kilometara. Potkolenice im otečene, modre od sedenja ili prebačenih nogu preko stranica traktorskih prikolica, ali i onima koji stoje na traktorskoj papučici držeći se za krov kabine, i svim drugim u kolima, kombiju, na zaprezi, a i Kordunašu koji je, jašući na konjiću. stigao do graničnog prelaza.

Vuku, šlepaju jedni druge. Samo da stignu do Srbije. U Srbiji je spas. Tamo odakle dolaze ubijaju, kolju, pale, granatiraju.
Upeklo sunce.
Iza mene idu sanitetska kola. Kome treba zdravstvena pomoć? Nikome ništa ne treba. Ćute. Siti su a gladni. Ponekog boli glava, drugi traži tebletu za umirenje. Stariji oko prikolice postavili olistalo granje, da im pravi hlad.

Ima li bolesnih? – pitam i zavirujem u vozilo.
Nema, ali ima baba!
Od kud ti tolike babe? – čudim se: brojim osam baba i dedu.
Pokupio ih čovjek, nije imao srca da ih ostavi ustašama na nemilost. Mladiće koje je vozio ostavio usput, snaći će se, mladi su.
Dajem ceduljicu da ih propuste. Teško je na vrućini putovati.
Jedna mi žena reče:
„Ja nisam baba!“
„Budi sada, ne mogu ispravljati!“
Mislim, kako nisi, izgledaš kao da jesi, u crnini si, smežuranog lica. Po godinama možda nisi, po izgledu jesi. Život ti ispisan na licu.
Nasmešila se zahvalno. Ipak će sa propusnicom malo ubrzati svoj put u Srbiju.

Nastaviće se..
Priredio: Nikola Kobac
……………………………………
Ovaj prilog predstavlja izvorni zapis Dragice Lukić iz Sremske Mitrovice. Doktorka Lukić je tih prvih avgustovskih dana 1995. godine provela mnoge dane sa ispaćenim narodom našim, narodom krajiškim, srpskim.
Objavila ga je u skromnoj knjižici koji više liči na podsjetnik nego na jedno izuzetno vrijedno svjedočenje.
Do neba sam joj zbog toga zahvalan.
Neka ovaj zapis posluži za dodatno razumijevanje naših prijateljskih odnosa. I konačno, neka se porede kolone današnjih modernih evropskih izbjeglica sa srpskim izbjeglicama iz Hrvatske.
Nikola Kobac

Vezane vijesti:
U Srbiju stiže Krajina (1)

U Srbiju stiže Krajina (3)

U Srbiju stiže Krajina (4)

U Srbiju stiže Krajina (5)