У Србију стиже Крајина

Пише: Прим. др Драгица Лукић
Идем у сусрет колони Крајишника. Полако завирујем у свако возило. Питам, има ли деце, трудница, болесних?
Дајем потврду, лист хартије одцепљен из мог џепног нотеса, да болесне милиција пропусти. Пре поласка се нисам договарала са милицијом о овоме, можда ће се направити још већа гужва у саобраћају. Па ћу бити крива. Колоне возила ионако су закрчиле пут. Нико неће да изађе из колоне, неће да се одваја од својих. Болесници и труднице желе да остану где су. А и што би, мислим, то им је једино остало: да буду заједно.

Ширим руке у себи, да их све загрлим, да будем жељена Србија, да им олакшам муке, да и кажем: „Живи сте. Нека вас“.
Ходам, корачам, поздрављам и машем, питам и храбрим.

„Жива ми глава, шта ћу и куда ћу са њом?“ – пита се седокоси чича. Стварно, шта ће и куд ће са њом? Тешим их: сачували сте главу, кажем.
Храбрим их: биће добро, нека је жива глава. Али, питам се сама, у себи, шта ће и куда ће са главом?
Сви ћуте, ништа не казују. Иду ћутећи према граници, сада већ блокираној од мноштва.
У мојој души питање: „Па зар се нисте могли одбранити?“. У њиховом погледу читав одговор: „Могли смо, али је неко издао.“

„Ко?“ – питам се у себи. У њиховим очима не налазим одговор. Ћуте, иду. Колона као река понорница.

Ја свима хрлим у сусрет. Ширим руке у себи, да их све загрлим, да будем жељена Србија, да им олакшам муке, да и кажем: „Живи сте. Нека вас“.
Ходам, корачам, поздрављам и машем, питам и храбрим. Ако наставим стићи ћу у Книн, у Бенковац, доћи ћу до Обровца, мојих родитеља… Нема умора у моме телу. Санитет који успут указује помоћ не може да ме стигне. У џепу носим Новалгетол, против свих болова, али не и оних у души, Бенседин, за смирење, они су смирени, светачки мирно, Флонивин, против пролива, врућина је, нема довољно воде и хране, лако се добије трчитис неисправном храном.
У фармеркама сам и белом мантилу, са белом кожном торбом о рамену, мојом ташном коју носим и на посао, и у град, на изложбе, музеје. Сада уз колону прогнаних из Републике Српске Крајине и Републике Српске.
Зар је ово свечаност? Боже, зар смо толико згрешили?

Јесмо.

Пружам им по коју таблету. Захваљују и заћуте. Деца не плачу. Мирна су. Светачки мирна. Осећају, дешава се нешто несвакидашње, нешто што ће остати вековима запамћено. Они учествују у томе. Она су дио историје. Мала су, али осећају пропаст.
Тамара је сисала 2 године и 7 месеци. У колони је престала да сиса, не треба јој мајчино млеко, пије само воду. Боже, она зна да јој је сада сувишно мајчино млеко.

Деца не плачу. Мирна су. Светачки мирна. Осећају, дешава се нешто несвакидашње, нешто што ће остати вековима запамћено. Они учествују у томе. Она су дио историје. Мала су, али осећају пропаст.

Нико не осећа глад, само жеђ. Гладни су једино речи утехе и охрабрења, гладни и жедни.
Саветујем им да једу хлеб и да пију чисту воду. Бојим се цревних зараза. Зар и то да нам се деси? Да нас помори та мајушна, невидљива бактерија! Велики је пост данас. Сви посте. Као некад Исус. Много је исуса у колони.
Нема ни довољно воде да се оперу. А врућина велика, преко тридесет степени. Биће шуге, мислим, биће вашака.
Од Сремске Раче, са Саве, до Бијељине има 27 километара, не знам, можда и више.
Не осећам тешкоћу, идем као на крилима, стижем у Бијељину.

У Бијељини су сви на терену, и активисти Црвеног крста, и здравствено особље. Службеник Комесеријата за избјеглице љубазно ме прими. Седам у понуђену фотељу. Ноге не осећам.
Могу ли да се изујем? – питам. „Можете, докторка, само се раскомотите!“ – одговарају. Како да се раскомотим мислим. Могу стопала, али не може душа, душа ми је стиснута, притиснута, стеже, све више, гуши, очи ми влаже, трепћем да суза не капне. Боли у грудима, обруч ми је око душе. Срамежљиво, извињавајући се за моју неиздржљивост, изувам патике.
А мислом: ови људи у колони путују седам дана и седам ноћи, као у бајци и издржавају.
Кажем комесару да сам пешке стигла из Сремске Раче. Он шири очи, изненађен је. Видим велику брижност за моја стопала, за мојих тринаест тврдих жуљева. За чудо, нису ме пекли. Врага, пекли су, али их нисам осећала. Сада ми само бриде табани. Понуђени сок ме мало врати себи.
Питам, ко од здравствених радника обезбеђује колону.

Од Бијељине према Бањој Луци налазе се све здравствене екипе, а само једна медицинска сестра, која нема ни санитетских кола, обезбеђује колону од Бијељине према Павловића ћуприји. Не располаже ни лековима. Шта ради осим што саветује?

Зовем телефоном начелника Сремскога округа. Знам га. Кажем му укратко каква је ситуација на терену.
Питам га и предлажем: Ми бисмо да надзиремо колону од Срема до Бијељине. „Хоћете ли моћи Драгице? То је велик посао?“ Хоћемо, кажем, а мислим: да ли ћемо стварно моћи контролисати толико дугу, непрегледну, колону и указивати народу адекватну помоћ. То је река људи, права понорница од Книна до Србије.

У мени се буди страх. Шта ако не успемо? Ако неко случајно умре? Ако се појави епидемија? Ако не буде довољно лекова? Страх ми се повећава.
Страх је већи него претходне ноћи, када су ме у поноћ позвали телефоном и саопштили да до шест у јутро мора бити постављен шатор са неопходним лековима и санитеским материјалом, како би се пружила помоћ избеглицама из Крајине, који надиру. Направити праву амбуланту уз ангажовање здравствених екипа и санитетских возила. Пољску Клинику Мејо, мислим ја.
Страх је већи и од оног када су ме на кратком, на брзину сазваном састанку прозвали:
„Докторка, реците нам зашто и од чега је умрло петеро деце?“
„То први пут чујем, нико није умро колико знам.“

Зато сам и кренула пешке од возила до возила да извлачим децу, труднице, болесне, старе, изнемогле и успут им дајем пропуснице.
Желим да имам увид у целу здравствену ситуацију, а полиција нам била дозволила само до моста на Дрини.
Преко кажу, не може.

Наставиће се..
Приредио: Никола Кобац
……………………………………
Овај прилог представља изворни запис Драгице Лукић из Сремске Митровице. Докторка Лукић је тих првих августовских дана 1995. године провела многе дане са испаћеним народом нашим, народом крајишким, српским.
Објавила га је у скромној књижици који више личи на подсјетник него на једно изузетно вриједно свједочење.
До неба сам јој због тога захвалан.
Нека овај запис послужи за додатно разумијевање наших пријатељских односа. И коначно, нека се пореде колоне данашњих модерних европских избјеглица са српским избјеглицама из Хрватске.
Никола Кобац

Везане вијести:

У Србију стиже Крајина (2)

У Србију стиже Крајина (3)

У Србију стиже Крајина (4)

У Србију стиже Крајина (5)